Zašto Džumpa Lahiri uživa u prevođenju „najboljeg živog italijanskog pisca“?

Džumpa Lahiri je možda stekla popularnost zahvaljujući svojoj nagrađivanoj prozi („Tumač bolesti“), ali u poslednje vreme sve češće pronalazi kreativno zadovoljstvo u jednoj bliskoj delatnosti: prevodilaštvu.

Tokom poslednjih nekoliko godina, Lahiri se svim svojim bićem posvetila stvaralaštvu Domenika Starnonea, koga naziva „najboljim živim italijanskim piscem“. Njen prevod romana „Pertle“ (2014) doneo je Starnoneu visok plasman na nekoliko različitih lista bestselera. Lahiri nije očekivala da će se nakon zapaženog uspeha „Pertli“ tako brzo vratiti prevođenju, ali kada joj je u ruke dospeo Starnoneov sledeći roman, znala je da je vreme da se ponovo baci na posao.

„Šala“ je kratak, genijalan, duboko dirljiv roman o odnosu između ostarelog ilustratora i njegovog četvorogodišnjeg unuka. Prožeta britkim humorom, knjiga se na složen način hvata ukoštac sa temama poput porodičnih odnosa i konačnosti ljudskog života. Tu i tamo razbacani elementi iz stvaralaštva Henrija Džejmsa u prvi mah deluju kao intrigantna pojedinost, ali čitalac koji zagrebe malo dublje ubrzo shvata da su od suštinskog značaja za razotkrivanje osnovnih ideja romana.

Sa Džumpom Lahiri razgovarali smo o njenom prevodilačkom radu, kompleksnosti „Šale“ i razlozima zbog kojih ju je pronicanje u tajne stvaralaštva kolege kome se iskreno divi učinilo boljim piscem.

Kada ste se prvi put susreli sa stvaralaštvom Domenika Starnonea?

Domenika i njegovu suprugu upoznala sam kada sam se preselila u Rim. Njegov šurak je sa suprugom živeo u stanu iznad našeg. Često smo se sretali u ulazu zgrade i, pošto smo imali malu decu, jednom prilikom su nam ponudili bebisiterske usluge njihove ćerke. Bio je to zaista lep komšijski gest. Nakon toga smo počeli da se družimo i ubrzo smo dobili poziv na božićni ručak. Tamo smo upoznali Domenika. Posle tog prvog, veoma prijatnog susreta, odlučila sam da u knjižari potražim njegove knjige. Kada je 2014. godine objavljen njegov roman „Pertle“, još uvek sam živela u Rimu. Pročitala sam ga čim se pojavio u prodaji i bila sam oduševljena.

Čime vas je očarao? Pretpostavljam da prevođenje njegove knjige nije bilo nimalo lak zadatak.

Domeniko je, po mom mišljenju, najbolji živi italijanski pisac; zaista verujem da trenutno niko ne piše tako prefinjenu, tako interesantnu, lepu i moćnu prozu. Budući da sam već prevela „Pertle“, mislim da sam jednostavno želela da ostanem u toj prozi, u njegovom umu, načinu na koji se izražava i vidi stvari. Jezik kojim se služi je nešto uistinu posebno i za mene je prilikom prevođenja predstavljao pravi izazov. Njegov rečnik i način na koji formuliše rečenice vas prosto primoravaju da se napregnete i pokušate da se uzdignete na jedan viši nivo. Nema tu nikakve posebne mudrosti: sve vreme se trudite da date sve od sebe, a zauzvrat stičete neprocenjivo znanje o jeziku i procesu pripovedanja. Za mene je prevođenje Domenikovih knjiga nešto nalik dvostrukom dobitku na lutriji: pomoglo mi je da unapredim svoje poznavanje italijanskog jezika i istovremeno mi pružilo nesvakidašnji uvid u stvaralački proces jednog neverovatno originalnog autora.

A kada je reč konkretno o „Šali“?

„Pertle“ su mi se, kao što sam već rekla, jako dopale; bila sam toliko oduševljena da sam odmah poželela da ih prevedem. Bio je to moj prvi književni prevod. Ali „Šala“ je, po mom mišljenju, zaista jedinstvena. Ono što Domeniko radi sa Henrijem Džejmsom, ono što mu je pošlo za rukom da stvori – činjenica da priča funkcioniše i nezavisno od Džejmsa i da ga možete videti samo kao jedan od njenih elemenata, a da je, sa druge strane, on zapravo centar i ključ romana –neverovatno je sofisticirana, suptilna i iznad svega dirljiva knjiga. Mislim, takođe, da je napravio pravi potez izborom baš ovog porodičnog odnosa. Većina nas će pomisliti: „O, unučići – najveća radost!“, i to zaista može biti istina, ali Domeniko poseduje dar da prozre veo fraza i klišea. On veoma hrabro stavlja pod lupu ono što se zaista krije iza međuljudskih odnosa. Ovde se usredsredio upravo na tu drugu stranu, na ljubomoru i bes, na strah od starenja i smrti – sva ona problematična osećanja koja unuče može da probudi u čoveku. Da, babe i dede možda osećaju ljubav i ponos, ali ima tu i stvari o kojima se nikada ne govori... U njegovoj prozi postoji nešto što mi deluje tako poznato. Ne znam tačno šta. Mi smo kao pisci veoma različiti, ali možda je tu reč o nekom dubokom poštovanju, o mojoj želji da se, kao čitalac, što više približim nečemu. Prevođenje mi je to omogućilo.



Kako izgleda taj proces? Naročito kada je reč o knjizi koja vam je toliko draga.

Knjigu prvo pročitam nekoliko puta. Važno mi je da pokušam da je sagledam iz različitih uglova i steknem predstavu o tome kako bi se mogla interpretirati. Prevođenje je, naposletku, forma interpretacije. Prilikom prevođenja prve knjige ubrzo sam shvatila da je čitanje naglas od velike pomoći. Svaku rečenicu prvo pročitam naglas, a zatim je prevedem. Na taj način sve nekako dođe na svoje mesto. To je moj metod. Tako dobijam prvu verziju prevoda, koju zatim više puta iščitavam i prepravljam sve dok ne osetim da sam postigla ono što sam želela. Kada osetim da sam zadovoljna engleskim prevodom, čitam ga naglas jednoj prijateljici iz Italije. Ja čitam na engleskom, a ona prati tekst na italijanskom. Na kraju još jednom sama pročitam englesku verziju. Usput sam se, naravno, sve vreme konsultovala sa urednikom i Domenikom.

U kojoj meri je Starnone učestvovao u tom procesu?

Prijatelj mi je, mogu da mu se obratim kada je potrebno. Ako sam ovde, dopisujemo se; ako sam u Rimu, pokucam mu na vrata i počnem da postavljam pitanja: „Zašto ova reč, zašto ona reč, šta si time hteo da kažeš?“ Nikada se ne buni. Veoma mi je drago što smo izgradili tako dobar odnos. Znam da ima poverenja u mene i to mi mnogo znači. Ali istovremeno osećam i veliku odgovornost.

Jeste li ovog puta bili nešto opušteniji, s obzirom na to da ste već preveli jednu njegovu knjigu? Da li ste menjali nešto u svom pristupu?

Da, u izvesnom smislu. Naravno. I „Pertle“ i „Šala“ su veoma kompaktni, kratki romani. Veoma mi je zanimljiv način na koji se Domeniko poigrava sa vremenom, način na koji se ono urušava i širi. To je karakteristično za oba romana. Već dugo se družim sa njegovom prozom i neke stvari su mi dobro poznate. Svaki pisac ima nešto po čemu je poznat. Nekakav zaštitni znak. Vremenom primetite da se oslanja na izvesne prideve, fraze i tome slično. Kada sam prevodila „Šalu“, dešavalo mi se da pomislim: „O da, on voli tu reč“ ili „Često koristi zarez na ovom mestu“. Ponekad prepoznate takve sličnosti i imate osećaj da se nalazite na poznatom terenu. Ali reč je, naravno, o potpuno drugačijoj knjizi. Za mene je, recimo, upotreba dijalekta predstavljala potpuno nov element. Prisutna je, kao što sam pomenula, i intertekstualna komponenta. Henri Džejms je sastavni deo knjige. Verujem da će pažljivi čitaoci uspeti da prepoznaju različite aspekte romana u koje je utkan duh njegovog stvaralaštva. Za mene je sve to predstavljalo jedno novo, neverovatno uzbudljivo iskustvo. Imala sam priliku da o svom osnovnom zanatu razmišljam na potpuno drugačiji način, da pripovedanje kao takvo vidim u potpuno novom svetlu. Pisci uvek traže načine da nauče nešto novo – nove trikove, nove tehnike, nove strategije. Prevođenje vam to omogućava.

Autor: Dejvid Kenfild
Izvor: ew.com
Prevod: Jelena Tanasković