Prikaz Valjarevićeve knjige „Zimski dnevnik“: Izakulisni hodopis

Beograd nije veliki grad, rastojanja u njemu nisu velika, sve se lako može prepešačiti. To znam već neko izvesno vreme. Ima većih gradova. Beograd je mali grad, ali najmanji je baš tamo gde je najpotrebniji ljudima. U ljudima je i najmanji. Ako o tome uopšte i može da se priča.

Srđan Valjarević je zaista majstor svog literarnog zanata. Očigledno najkvalitetniji kada se nalazi u ulozi nemog posmatrača-pešaka, koji obitava beogradskim ulicama, lokalima, stanovima, krovovima, tramvajima, a vrlo verovatno i trolama. Uvek spreman da opaža, primećuje i na kraju zabeleži nekakvu neobičnu scenu na pozornici grada.

U tom svojevrsnom hodopisu, sastavljenom u formi dnevnika, Valjarević nam ne nudi nikakav eskapizam za kojim ponekad žudimo. On nam nudi realizam, ili pak nešto približno njemu. U tom realizmu Valjarević će svu svoju pažnju usmeriti ka ljudima, životinjama, čak i samom gradu, za razliku od nekih koji sličnu formu koriste isključivo za samopromociju svoje erudicije, dajući sebi na nekakvoj važnosti, stavljajući pritom okolinu i ljude u drugi plan.

Valjarević, s druge strane, sebe uglavnom stavlja iza kulisa, odakle može slobodno da primećuje ljude. Sasvim obične, uglavnom strane i bezimene, zaokupljene nekakvom brigom ili nebrigom, koji na prvi pogled čak ni nemaju šta posebno da ponude nemom autoru u ulozi posmatrača.

Ali autor kao da uživa upravo u toj običnosti, u kojoj nema nikakvog lažnog sjaja niti lažne skromnosti, jer u toj sirovosti i autentičnosti momenta on vidi svoju inspiraciju. Njegovi sugrađani, odnosno subjekti, krajnje su obični a opet i šarenoliki, nekako, čini se, da je ta plejada ljudi i skupina karaktera baš ono što je i ovaj grad. Grad Beograd, mali veliki grad, nepravedno uvučen u nekakvu gustu maglu neizvesnosti iz koje nikako da se isplete i prodiše. Ni on, a ni njegovi sugrađani.

… ne poznajem sve te ljude ali sve je puno svih tih ljudi. Ovaj grad oduvek ima nešto tužno. Njegova prava priča je tuga. Oni koji prave sliku o sebi praveći sliku ovog grada, prave leš od njega. Zrna svetlosti vide samo druga zrna. To u priči prvog grada ne postoji.

Autor: Nemanja
Izvor: Goodreads

Podelite na društvenim mrežama: