Prikaz romana „Narod što po snegu seje“: Dirljiva pripovest o čežnji za korenima i očuvanju nasleđa

Jedinstvenom toplinom pripovedanja, dobroćudnim humorom i mestimičnim lirskim tonovima, kao i narativnim tokovima i vremenskim planovima koje čvrsto i vešto prepliće, baš kao žene iz drevnih vremena povazdan nagnute nad vunenim pletivom ili tkanicom, švedska književnica Tina Harnesk (1984) namah je, svojim prvim romanesknim ostvarenjem „Narod što po snegu seje“, osvojila čitaoce na svom jeziku.

Njen prvenac je, potom, u brojnim prevodima, krenuo putevima koje su do ljubitelja savremene književnosti u čitavom svetu prohodnim već učinili Fredrik Bakman i Junas Junason. Da su ljudska patnja, kajanje zbog neučinjenog, bol zbog gubitka bližnjih, usamljenost i nemoć starih ljudi, njihova odbojnost i strah prema svemu što dolazi iz preterane želje za progresom čovečanstva, zapravo svevremene i univerzalno značajne teme, dokazuju i prvi utisci čitalaca ovog romana na srpskom jeziku.

U njihovom čitalačkom iskustvu, ova dirljiva, nepretenciozno napisana pripovest o čežnji za korenima i očuvanju materijanog i duhovnog nasleđa na kome počiva kolektivni, ali i individualni identitet, o neuzvraćenim ljubavima, o nasilju pred kojim se možemo skloniti samo zametnemo li sve tragove i ukoliko raskinemo sa čitavim prethodnim životom, o tajnom tugovanju za vlastitim porodom, ali i pokušaju da se povežu davno prekinute porodične niti, našla se zahvaljujući prevodu Igora Solunca, koji je nedavno objavila Laguna.

Jer gde god da smo odrasli, i ma kojim jezikom da smo progovorili, svet oko nas nam se, katkad, može učiniti sumoran, baš kakav se čini mladom Kaju. On se u istom času suočava sa smrću majke, pokušajem da sklopi slagalicu o porodičnoj prošlosti od upamćenih detalja, neobične zaostavštine i naslućenih tajni, ali i selidbom u zabačeno naselje, gde sa verenicom treba da otpočne novi život. Takođe, fijuk vetra nas bilo gde može opomenuti da se malena santa na kojoj pokušavamo da ostanemo uspravni, sve brže udaljava od kopna, od svih koje smo voleli i koji su voleli nas, baš kao što se to desilo usamljenoj, bezdetnoj starici Mariđi Rija.

Ova autentična junakinja Tine Harnesk, u mladosti sa čitavom porodicom prinudno doseljena u novo podneblje iz daleke Laponije, svoju bespomoćnost shvata tek neposredno se suočivši sa dijagnozom koja joj ne nudi mnogo nade ni vremena. Prevashodno za sudbinu dementnog supruga Bjere, nekadašnjeg vrsnog drvodelje, ona čini niz, naizgled neobjašnjivih, postupaka kako bi obezbedila suprugovu budućnost i okajala grehe koje je, nehotice, davno počinila. Suočena sa nagoveštajem vlastitog kraja, ipak, na sve načine pokušava da sačuva svoju inokosnost, opirući se svakoj inovaciji i zazirući od svega što bi moglo da promeni njihov dotadašnji život protekao u znaku gubitka najdvoljenijeg bića, nestanke čitave kulture kojoj su pripadali i jezika kojim su u prapostojbini govorili.

Prikrivajući istinu o vlastitoj usamljenosti i od same sebe, Mariđa, u najkomičnijim epizodama ovog ostvarenja, stiče neobičnu, tajanstvenu prijateljicu koja, nalik na bića iz folklornih predanja uz koja je odrastala, ne pripada ljudskom rodu. Takođe, bliski su nam i ostali živopisni junaci Tine Harnesk, jer smo i sami, poput Risten, Bjerine zlatno mlađe sestre, možda, pokušavali da raščistimo sa vlastitim životom i emocijama kao da čistimo sneg ispred kuće, ne shvatajući da, na taj način, oko sebe stvaramo visoki snežni smet koji nam onemogućava da jasno i pregledno vidimo šta nas, zapravo, čeka. Upravo ta nesrećna devojka, koja je u mladosti prekršila sva pravila patrijarhalnog života, trajno će doprineti očuvanju sećanja na svoje pretke.

Svesna da će sa krajem njenog sećanja iščileti čitav jedan narod, ona se trudi da sakupljanjem istorijskih izvora i ličnim stvaralaštvom što vernije zabeleži tragove duhovnog bogatstva svog izdržljivog naroda, onog koji je opstajao neprestano bivajući između borbe sa moćnom prirodom i dubokog saglasja sa njom.

Zato, dok čitamo knjigu „Narod što po snegu seje“, do nas, kroz snažne udare vetra od kojih se jedva održavamo na nogama, tiho dopire napev joika, stare, skoro zaboravljene laponske pesme u kojoj junaci Tine Harsnek čuju eho onoga što je odavno zapreteno vremenom, snegom i zaboravom. I saživljeni sa njima, dugo nakon sklapanja korica srpskog izdanja na kojima kroz retku šumu jezde saonice, ostajemo zagledani u ono što je najdrevnije u nama samima, u završne scene ovog romana, čiste i prozračne kao jutro posle noći u kojoj je sneg padao da pokrije sve prazno, sve ružno, sve prljavo, sve što nas je ikada tištalo.
 
Autor: Olivera Nedeljković