Vule Žurić: Ima li nešto gore od beloruskog fudbala

Pisac Vule Žurić, rođeni Sarajlija koji od devetesetih živi u Srbiji (u Pančevu) svakim svojim delom zaintrigira javnost, bilo da piše o večitom derbiju, fatalnim poslednjim trenucima Branka Ćopića, ljubavnom životu Ive Andrića ili epidemiji kuge u Vojvodini.

Poslednjom temom bavio se u romanu „Pomor i strah“ (Laguna, 2018), ovenčanom nagradama „Zlatni suncokret“ i „Stevan Sremac“ i uvrštenom u uži izbor za Ninovu nagradu. Reč je o istinitim događajima iz 1795. kada je kuga, samo u Irigu, gde se radnja dešava, odnela preko 2.500 života za manje od godinu dana. Glavni junaci su sveštenik Stefan Vezilić i lekar Andrija Budai, koji stanovnicima pružaju utehu i pomoć, dok austrougarske vlasti organizuju karantin.

U ovoj situaciji ne možemo a da prvo ne pomenemo „Pomor i strah“. Gledate li sad na svoje junake drugačijim očima, kada ste se našli u, da tako kažemo, sličnoj situaciji?

Ko je mogao da pomisli da će događaji koje sam opisao u inkriminisanom romanu početi da se dešavaju u ovoj našoj naučno-fantastičnoj stvarnosti. Pre neki dan sam pročitao novinsku vest da je od posledica kovida 19 preminula i jedna žena iz Iriga, koji je u stvari bio glavni junak moje fikcije. Pratim na Fejsbuku stranicu posvećenu ovom gradiću na obroncima Fruške gore i čim je sredinom marta vrag odneo šalu, u postovima meštana se video taj stravični „rad“ kolektivnog istorijskog sećanja koji se u ovom slučaju, kao i u mnogim drugim slučajevima, kod nas može nazvati i istorijskim zaboravom. Ali, zar jedva ne čekamo da se sve ovo, makar privremeno, završi, pa da počnemo da zaboravljamo prizore i ove pogibelji? Hoću u stvari da kažem kako, hteo-ne hteo, u medijski najistaknutijim akterima suzbijanja zaraze, kako na domaćoj, tako i na globalnoj pozornici, vrlo lako prepoznajem i Franca fon Šrauda, koji je rukovodio beskrupuloznim provođenjem sanitarnih mera, i doktora Budajia, koji je bez zaštitne opreme lečio zaražene, i oca Stefana Vezilića, koji je pričešćivao umiruće. Ono što ovaj naš najsavremeniji pomor ipak najviše razlikuje od tog baroknog, jeste činjenica da je u svome trotomnom izveštaju podnetom nadležnima, pomenuti doktor Šraud uredno zapisao ime i prezime skoro svakog od 2.600 umrla Irižanina. Mi, danas, mrtve znamo samo po brojevima koje nam kao na kakvoj tomboli saopštavaju svakoga dana. Saznamo za ime, prezime i sudbinu tek poneke žrtve. I to nije naš „recept“. Ceo svet je, izgleda, rešio da lica onih koji ovu pošast neće preživeti zauvek ostanu prekrivena maskama.

Kazali ste da je trenutke strahota lakše preživeti nego opisati. Zašto tako mislite?

Ne znam u kom kontekstu i kojim povodom sam to rekao, jer sam se proteklih godina mnogo i često bavio sudbinama mnogih umetnika čiji su životi visili o koncu u teškim istorijskim trenucima za naš narod i svet uopšte, a pisao sam dosta i o životima nas malih ljudi u ratovima i bedi koje nikako da ostavimo za sobom. Te reči bi trebalo shvatiti kao jedan pogled iznutra, kao neku vrstu podstreka da svaku nevolju makar pokušamo da prihvatimo kao sastavni deo života. Sa druge strane, potreba da se ti najteži trenuci prikažu umetnički verodostojno predstavljaju veliki izazov, sem ako niste skloni priklanjanju patetici ili kakvoj isplativoj ideologiji.

Je li strah zaista najefikasnije oružje u ovakvim situacijama?

Zavisi u koje svrhe se to oružje koristi. U Irigu bi, te 1795. godine, po svoj prilici bilo nemoguće sprovesti sve potrebne sanitarne mere da zaraženo područje prethodno nije detaljno prekriveno strahom. Ovih dana, u Srbiji, sejanje straha, sve je primetnije, nije urodilo željenim plodom. Čini mi se da pre svega soj straha nije dobro izabran, jer je reč o nekom hibridu koji ovde, na duže staze, nikada nije donosio dobro onome koji se nadao bogatoj žetvi. Takođe, sva ograničenja pod koja se u cilju preživljavanja stavlja naše društvo saopštavaju se jezikom sazdanim gotovo isključivo od pretnje i neke neobične potrebe da grubo razvrstava i samim tim vređa. Ali, koja se to vlast ovome narodu ikada obraćala sa uvažavanjem? Sadašnji odnos je specifičan jer se prvi put suočavamo sa nevidljivom a fatalnom pretnjom. I ovoga puta su ugroženi svi.

Nekako se danas od pisaca ponajviše traže odgovori ili reči utehe u ovom trenutku. Ima li neko ime od pera koje je vama blagotvoran „sagovornik“ ovih dana?

Evo, trenutno su to braća Strugacki i njihov roman „Ponedeljak počinje u subotu“, a tu su i „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk, biografije Ive Andrića i V. I. Lenjina, plus sve te odlične serije po internet platformama, ili aktuelna serija „Zavera protiv Amerike“ na HBO. I, da ne zaboravimo direktne prenose beloruske Premijer lige.

Da li vam je teško pala izolacija?

Nedostaje mi Beograd. Ne vozim, nemam kola, pa se razdaljina između Pančeva i Beograda sada ne meri u kilometrima, nego u preostalim nedeljama (valjda je reč o nedeljama) ove sezone pritajenog življenja. Da nema te mukice, sve bi bilo kao i uvek. Pogrešno je verovanje kako umetnici ionako žive u nekoj vrsti samoizolacije, jer umetnost se bavi ljudima, stvara se za ljude, tako da je ovih dana nemoguće iz usredsređenosti odstraniti osećanje ove globalne usamljenosti. Kao da ceo svet očekuje tu vest da je opasnost prošla i da se ponovi prizor sa one čuvene i svima poznate fotografije sa njujorškog Tajms skvera na kojoj mornar ljubi devojku. Bojim se samo da će na novoj fotografiji oboje nositi maske i rukavice.

Da li trenutno radite na nečemu?

Privodim kraju sklapanje zbirke priča domaćih autora koji su se povodom devedesetogodišnjice rođenja Borislava Pekića upustili u izazov pisanja u ključu poetike i politike pisca „Besnila“ i „Vremena čuda“. U zbirci će biti zastupljeni tekstovi petnaestak naših autorki i autora i nadam se da će čitaoci moći da je pazare na Sajmu knjiga. Redovno pišem kolumne za Politikin kulturni dodatak i spremam se za onaj završni deo rada na novom romanu – tek, dakle, treba da napišem tu prvu rečenicu.

Bavite se životima mnogih naših pisaca. Kako vam se čine njihovi životi, u poređenju sa današnjim životima ljudi od pera?

S jedne strane imali smo ružno iskustvo rata, neki čak i dva tokom devedesetih godina, sa druge strane, kada uzmemo priču o srpskim piscima koji nisu dočekali kraj Prvog svetskog rata, možemo da kažemo da je to najstrašnije doba za našu kulturu, za modernu istoriju srpske kulture. To su bili ljudi koji su inače teško živeli, onda je došao rat, bolesti, pogibija, fatalni prelazak preko Albanije i možemo reći da je celo pokolenje pesnika nestalo u tom ratu. Ko zna kako bi izgledala naša književna scena da su oni preživeli. Onda je na red došao Drugi svetski rat, ali pre toga susret sa nadrealističkim pokretom, pa susret sa novom ideologijom komunizma i tako može da se prati jedna teška priča o sudbonosnim izborima, pogrešnim, pravilnim, i o „naplati“ nekih računa nakon Drugog svetskog rata. Dovoljno je uzeti za primer Stanislava Krakova i Dragišu Vasića za to koliko smo tulili sopstvenu baštinu zarad prizemnih idoeloških standarada u pejorativnom smislu, tako da previranja koja danas živimo – ta jedna bezazlena podela na drugosrbijance i nacionaliste, što smo videli po polemici koja je vođena oko Ninove nagrade – to je, bogu hvala, mačji kašalj, iako su linije razilaženja i razmimoilaženja vrlo slične. Ali su, za sada, posledice mnogo bezazlenije.

Koji je vaš komentar na polemiku oko Ninove nagrade?

Čim imate neko neslaganje, svađu, to vam govori da nešto nije u redu. Već dugo nešto nije u redu na našoj književnoj sceni a scena je mala, svi se znaju, i očito da je moralo da dođe do ove vrste izbijanja na površinu neke erupcije nezadovoljstva.

Predložio sam Ninu da otvori stranice za jednu argumentovanu književnu polemiku koja ne mora da znači da će da smiri strasti ali će makar ljudi biti u prilici da iznesu argumente bez međusobnog vređanja. Ne znam da li je možemo nazvati polemikom od tolike količine vređanja i netrpeljivosti, čemu najviše doprinose i društvene mreže, ali mi sad ne možemo da znamo kako bi raspravljali 1935- 6. Krleža i pravoverni komunisti da je bilo Tvitera, Fejsbuka  i ostalih skalamerija koje omogućavaju da vidite samo sebe i samo svoj interes i svoju lepotu i svoje veliko delo a zaboravite da tu vas ne bi bilo da nije svih ostalih, uključujući i one koji vas iz bilo kog razloga ne vole.

Andrić je možda najbolji primer na koji je način uspeo da balansira tu veliku netrpeljivost koja je postojala i koja je sigurno rasla kako je rastao njegov svetski uspeh. Tragove te netrpeljivosti i neprihvatanja vidimo i dan danas.

Pomalo je tužno kada i književnici zaborave na kulturu komunikacije i kućno vaspitanje?

Oni ne bi morali da budu u tom smislu vaspitani. Pisci ne treba da služe na primer. Umetnici se bave postavljanjem pitanja, odgonetanjem… Sve ono što pisci rade i što ostaje iza njih nalazi se u njihovim tekstovima, to šta pisac radi na ulici i u kafani može da bude interesantno za nekog ko bude umesto mene radio to kroz 50 godina, pa bude pisao i o ovoj polemici, ali generalno, što se tiče te neke moralnosti, svaki čitalac mora u sebi da je uspostavlja.

Kada se književnost bavi etikom u tom smislu, kada je samo takva, onda ona nije književnost, ona je protivnik književnosti. Ivo Andrić je jedan od tih primera, ne samo svojim romanima i pripovetkama nego, naročito, onim zapisima objavljenim posle njegove smrti gde je pokazao koliko je dobro, pre svega, razumeo čoveka, a onda koliko je dobro razumeo pripadnike naroda i narodnosti koji žive na ovom prostoru. Da nije tako ne bi se njegova dela i dan danas uveliko prevodila, naročito u svetu, što govori koliko je on i dalje važan i interesantan ljudima koje interesuje pogled na nas preko umetnosti.

Koliko smo se promenili od tada?

Nismo se ništa promenili. To kako i šta se dešavalo pre 100 godina, kakve su bile dileme, kakav je bio odnos vlasti prema umetnicima, da li je postojala cenzura, kakve su bile slobode, kako su umetnici izdavali jedan drugoga za, ne znam ni ja, litar vina, sve je to postojalo i ranije kao što postoji i sada. Jedino što u ovo doba mi, ipak, nemamo tako velike pisce kao što smo ih imali u nekom trenutku ali, sa druge strane, recite mi ko ih ima. Ovo je očito neko doba gde, ipak, više možemo da se pouzdamo u klasike nego u savremenike i ne bi ni valjalo da svakih 10-15 godina imamo Andrića i Crnjanskog. Mislim da je sasvim dovoljno što živimo u dobu koje ipak zahvata to doba u kojem su oni živeli a to koliko je njihovo delo veliko svedoči koliko je ono aktuelno i redovno aktuelnije od svega onoga što se danas piše i objavljuje na našem jeziku.

Film o Ivi Andriću, „Proleće na poslednjem jezeru” premijerno je prikazan na FEST-u a onda i na RTS-u neposredno pred uvođenje vanrednog stanja. Kako je došlo do toga da pišete scenario o Andrićevom „zatočeništvu“ u jednom hotelu na Bodenskom jezeru, gde su Nemci sklonili naše diplomate u vreme bombardovanja Jugoslavije, na 40 dana?

To je nastavak saradnje sa RTS-om koji je počeo filmom „Slepi putnik na brodu ludaka“ (o Petru Kočiću). Moje interesovanje za udramljivanje ili pravljenje neke akcije od života i od dela naših pisaca traje od 2007. i saradnje sa dramskom redakcijom Radio Beograda. Andrić me je uvek privlačio i kao mogućnost da se od čoveka za koga svi mislimo da je zatvoren, da je njegov život, najblaže rečeno, bio dosadan, proba da se napravi neka priča koja bi mogla da bude preneta u dramski ili filmsko-televizijski okvir. Zahvaljujući Nebojši Bradiću, koji je tada bio urednik, i Vladimiru Kecmanoviću došli smo do nove teme šta je to sledeće što bi RTS radila na tom fonu velikog uspeha Kočića. Možda se i malo zna da je „Slepi putnik na brodu ludaka“ ušao u prvih šest na najvećem TV festivalu u Šangaju u konkurenciji od preko 750 filmova. U Kini je postigao veliki uspeh i izazvao drugačiju vrstu interesovanja za Kočića i ono što se, uopšte, ovde dešavalo i u Prvom svetskom ratu.

Je li bilo teško ući u glavu Ive Andrića?

Kako da vam kažem, i jeste i nije, jer Andrićem se svi mi bavimo, možemo da kažemo da nema čoveka koji je išao u školu i čitao lektiru ili odbijao da je čita a da se nije bavio Andrićem. Sa druge strane, nema čoveka kojim se Andrić nije bavio tako da ta međusobna bavljenost je već neki preduslov. Pošto sam već pisao neke priče i knjige gde se Andrić pojavljuje, i u tom smislu sam sigurno razmišljao o Andriću i neka vrsta, ružno je da se izrazim, te mašinerije već bila pripremljena, trebalo je samo uzeti prvi deo materijala i početi ga u tom smislu obrađivati. Jeste da postoji i doza rezervisanosti i velikog poštovanja, ona je bila velika i kad sam pisao o drugim našim piscima, ali ovo je drugačije jer je Andrić, ipak, najslavniji. S jedne strane, ne možete se otarasiti te vrste patosa jednog neizmernog poštovanja i obzirnosti i neke vrste diskrecije dok, sa druge strane, Ivo Andrić je bio junak kao i bilo koji o kome sam do sada pisao. Mislim da sam uspeo da nađem meru, na kritičarima i gledaocima je da ocene.

Autor: Miona Kovačević
Izvor: nova.rs 
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.