Vladimir Arsenijević: „Grčka je razmaženo dete Evrope!“

Vladimir Arsenijević i dalje najmlađi dobitnik Ninove nagrade u istoriji. Nagrađen je za roman „U potpalublju“ 1994, kada mu je bilo 29 godina. Nedavno mu je u izdanju Lagune objavljen novi roman „Ka granici“, treći nastavak tetralogije „Kloaka maksima“, koja je započela upravo sa nagrađenom knjigom.

Popularni pisac za naš dodatak otkriva zašto je radnju svoje knjige smestio na bajkovito grčko ostrvo, kako iz današnje perspektive gleda na omiljenu turističku destinaciju Srba, zašto je ponosan na svog sina, koji je popularni reper, i kako ga je promenila uloga dede...

Ideja za knjigu „Ka granici“ nije novijeg datuma?

Napravio sam klasičnu početničku grešku kad je moja prva knjiga „U potpalublju“ objavljena i nakon šest meseci dobila Ninovu nagradu. Medijski prostor mi se odjednom otvorio i ja sam u svom neiskustvu najavio tetralogiju „Kloaka maksima“. Kad sam koncipirao celu priču zamislio sam period od godinu dana, od oktobra 1991. do oktobra 1992. godine, koji staje u tri knjige i četvrtu knjigu kao neku vrstu epiloga, koja zatvara celu tu stvar. Tako sam ispao klovn u javnosti i naučio lekciju. Malo je nenormalno da, kad te neko pita šta radiš, ti kažeš: „Evo pišem tetralogiju“ (smeh). Građom ove knjige počeo sam da se bavim u vreme kad sam objavio drugu knjigu iz tetralogije „Anđela“, to je bila 1997. godina, i radio sam sa mnogo težine već tada jer mi je bilo muka devedesetih godina i samoga sebe, sećam se da mi je moje lice bilo odvratno, tako da sam se do 1999. borio sa time i razvlačio, a prestao sam da je pišem prvog dana NATO bombardovanja. Tada sam pomislio da je ludo baviti se time i počeo da pišem ratni dnevnik, koji je kasnije prerastao u knjigu „Meksiko“.

Radnju knjige smestio si na živopisno grčko ostrvo?

To je fiktivno ostrvo Omfalos, koje se nalazi negde na severu Grčke, otprilike negde između Tasosa i Samotrake, u turističkom smislu grčka provincija opisana sa jednom dozom nerealne lepote jer je u to vreme to bio naš subjektivni osećaj. Paradajz turizam je nama ličio na raj, pošto smo osećali da mi ni tamo ne pripadamo. Tako sam protagoniste moja prethodna dva romana odvojio od vremena i mesta i ostavio ih sa posledicama u jednom idealizovanom okruženju, pustivši ih da izlaze na kraj sami sa sobom. Inače, ja sam u to vreme kad se odvija radnja knjige radio kao turistički vodič agencije „Kontiki“ i proveo sam mnogo vremena u Grčkoj. To putovanje u oba pravca pružalo mi je sliku kako naša zemlja izgleda gledana sa strane. I izgledala je strašno! Tako da odatle potiče moja želja da svoje junake zapravo dovedem do Grčke.

Jedan lik iz knjige prepričava jednu od tvojih anegdota iz realnog života, a to je susret sa Momom Kaporom u Grčkoj, čiji se identitet u romanu ne otkriva u potpunosti?

Da, nazvao sam ga plavooki pisac lakih romana, ili nešto u tom smislu. Ta anegdota se dogodila nešto kasnije nego u knjizi, negde 1995. godine. Prosto je nemoguće zaboraviti Momu Kapora. On je bio svestan svoje šarmantnosti i imao je nešto manipulativno u sebi, pritom ne mislim u negativnom smislu, nego je prosto voleo da izgleda dobro u svojim očima. Voleo je da se svidi ljudima i mene je dosta uspešno šarmirao. Ja sam kao vodič silazio do Makrijamosa, letovališta u kojem su, sem njega, letovali i Bora Čorba i glumica Boba Stojnić... Zaista je bilo divno razgovarati sa Kaporom jer je stepen širine njegovog obrazovanja bio impresivan. Mada je meni to bilo veoma čudno. Prosto sam se zapitao kako je moguće toliko živeti u svetu i pritom biti toliko okrutan spram nekih stvari koje su se tada događale. To mi je on potvrdio, a ja sam to spomenuo i u svojoj knjizi, sa svojom pričom o Vukovaru, gde on meni kaže: „Slušao sam ja vas, ali niste u pravu. Kakav je to uništeni barok tog grada, to je lažni barok, nemate za čim da žalite“. Mislim da je kod njega bio očigledan nedostatak empatije. Jer, ako je čovek uspeo da ne primeti da neka ljudska bića žive u tom provincijskom baroku, to je za mene bilo strašno indikativno. Sećanje na susret s njim mi se vratilo kad je bila desetogodišnjica pada Vukovara, o čemu se napisao jedan tekst. Nakon tog teksta o našem susretu dobio sam mnogo kritika od dežurnih komentatora iz „donjih predela interneta“. Najveća zamerka mi je bila da sam kukavički čekao da Kapor umre, pa da progovorim o tome, što je stvarno glupo.

Deluje da postoje dve Grčke, jedna turistička i druga romansirana. Kako je ti vidiš?

Obožavam Atinu. Retki su gradovi koji imaju tu vrstu sirove dinamičnosti. Kad sam radio kao vodič leti sam bio po ostrvima, a zimi u Atini, gde sam dočekivao turiste koji su tu boravili po deset dana. Naravno da današnji Grci, kad bi im uzeli DNK, nemaju veze sa antičkim Grcima, ali postoji jedan osećaj istorijskog kontinuiteta koji im daje samopouzdanje. Postoji i ta savremena prividna vulgarnost kako Grčka prodaje sebe svetu i ono što su ekonomski i politički problemi Grčke... Sve mi se to slaže u jednu sliku koja je jako interesantna. U knjizi mi nije bila namera da analiziram Grčku, pogotovo ne iz neke naknadne pameti, ali mogu da kažem da su Grci snalažljiviji od ostalih naroda. Oni su simbolički i geopolitički čedo Evrope, što im čini dosta dobrog, ali i lošeg jer se oni često u ekonomskom kontekstu ponašaju kao neko razmaženo dete koje ne može da shvati zašto ne bi potrošilo sve pare i rasprodalo pola kuće, kad će tata doći da pomogne.

Postao si deda, kako ova uloga pristaje jednom piscu?

Interesantno mi je kako se talože generacije. Kad se fotografišemo na nedeljnom ručku kod moje mame ima nas sve više na slikama, evo sad već četvrta generacija. Moram da priznam da me je ćerka Nađa iznenadila, najpre svojom udajom, a onda i detetom. Sve što mogu da kažem jeste da je moja unuka objektivno najslađe dete na svetu (smeh). Međutim, dopuštam drugima da misle da su njihovi unuci najslađi na svetu. Ima nešto jako dirljivo u ulozi dede, ali ja moram da priznam da se sa 53 godine ne osećam staro. Sećam se kada je prilično stara majka jedne moje drugarice rekla: „Ja se prenerazim kad se pogledam u ogledalo“. Nije to rekla iz neke ženske taštine, već je mislila kako ona u sebi ne vidi sebe na taj način. Mislim da naša unutrašnjost stari drugačijim ritmom od naše spoljašnosti i da tu nastaje ta neravnoteža tokom starenja, gde ti često moraš da se navikavaš da te ljudi doživljavaju na drugačiji način. Hoću da kažem, sa 15 meseci unuka još nije počela da me oslovljava sa „deda“, pa su za sada stvari još uvek jednostavne, ali videćemo šta će biti kad progovori (smeh).


Svirao si u pank bendu „Urbana gerila“, a tvoj sin Filip je popularni reper Surreal s hitom „Ja sam u gasu“?

Ja sam fan Surreala (smeh). Ja to pratim od prapočetka. On više nije klinac, sad ima 28 godina. U moje vreme, on bi bio veteran na muzičkoj sceni. Već neko vreme živi u Barseloni i sad je objavio ovde svoj prvi album. Zanimljivo je kako su se vremena promenila i kako ljudi žive u mikrosvetovima. Ti i ja smo mogli da nikad ne čujemo za nekog Surreala, a on ima milion i po pregleda na Jutjubu. Moram da priznam da su mi njegove pesme dosta drastične, pune tvrde hip-hop ikonografije, nisam siguran da bi mojoj mami, a Filipovoj baki, to pustio da čuje jer mislim da ona ne bi bila u stanju da razume.
 
Autor: Dejan Katalina
Izvor: Informer