Vladan Matijević: Moć istine se nije i neće izgubiti dok postoji profesija novinara…

„Beživotno telo novinara Saše Čomskog pronađeno je danas u hotelu 'Panorama' na Maljenu. Uzrok smrti je nepoznat, ali je izvesno da je smrt bila nasilna, pošto su na lešu vidljivi tragovi fizičke torture. Sa zaposlenima u hotelu nismo uspeli da stupimo u kontakt, objekat je privremeno zatvoren.“ (početak novog romana „Sloboda govora“)



Triler, hronika propasti ili odraz, Disovskim diskursom viđenih „naših dana“ u zamućenom ogledalu, sagledanih kroz prizmu novinarske profesije koju još uvek zvučno nazivaju „sedmom silom“.  I neprekidna borba za elementarni „kiseonik“ ljudi koji se bave informisanjem – slobodu govora, mogao bi biti kroki za žanrovsko određenje novog romana čačanskog književnika Vladana Matijevića „Sloboda govora“, koji se pojavio 22. juna u knjižarama beogradske Izdavačke kuće „Laguna“. Kod istog izdavača Matijeviću su od 2016. godine objavljeni romani „Susret pod neobičnim okolnostima“ i „R. C. Neminovno“. Roman „Sloboda govora“ biće dostupan čitaocima na tradicionalnoj manifestaciji „Noć knjige“, koja ove godine traje 26, 27. i 28. juna u knjižarama „Delfi“. Vladan Matijević je rođen 1962. godine u Čačku, gde i danas živi i radi kao urednik izdavačke delatnosti u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“. Ovenčan je brojnim prestižnim književnim nagradama. Povodom objavljivnja novog romana ekskluzivno za „Glas“ prvi razgovaramo sa autorom, a privilegija da mu se obraćamo na ti, sticajem okolnosti, datira još iz školske klupe…

Naziv romana „Sloboda govora“ je paradigma slobode mišljenja i stava pojedinca ili kolektiva koji su, iako živimo u 21. veku, često nepoželjni, ugroženi, ugušeni… Borba za slobodu, civilizacijski gledano, još uvek traje?

Pojam „slobode“ je oduvek intrigirao ljude. Za umetnike, na primer, sloboda mišljenja i izražavanja je neophodna za stvaranje umetničkog dela. Nije mali broj primera kroz istoriju kako su umetnici radije stradali u diktaturama, nego odustajali od svojih ideja. Filozofi ističu da se sloboda svakodnevno osvaja i da nije konstanta, niti zagarantovano pravo. Ni čovek 21. veka nije pošteđen borbe za slobodu govora, iako se sa dominacijom interneta ponekad čini da je ta sloboda osvojena. Likovi u mom romanu se neprestano sapliću o pojam slobode, jedni u težnji da budu slobodni, drugi u nameri da slobodu spreče ili barem ograniče.

Šta te kao pisca motivisalo da se baviš novinarstvom kao temom novog romana? Da li je „sedma sila“ potcenjena i definitivno izgubila moć istine i prešla u službu propagande, spina i manipulacija?

U novom romanu „Sloboda govora“pisao sam o čoveku danas i ovde, kao i u većini svojih ranijih knjiga, a pogled na današnji svet mi se iz profesije novinara učinio inspirativan. Moram naglasiti da je sličnost sa stvarnim likovima i događajima slučajna, ali sa atmosferom u društvu nije. Ako kao društvo nastavimo putem kojim smo krenuli, nije isključeno da jednom nećemo i stvarno ući u mrak mog romana.

„Sedma sila“ jeste prešla u službu propagande, ali moć istine se nije i neće izgubiti dokle god ta profesija postoji. I ne mislim, pored svega što se događa, da je ona potcenjena. Ako ništa, centri moći dobro znaju važnost ove profesije i zato na novinare svuda vrše pritisak, onoliko koliko im društvo to dozvoli.

Koliko si na primeru dva junaka tvog romana – novinara, sagledao nivo degradacije ove profesije, često razapete između elementarnog ljudskog prava na rad i slobodu mišljenja i trulog kompromisa zarad golog života i ugrožene egzistencije?

Danas je ugrožena egzistencija svakog čoveka, zbog toga da bi on bio poslušan. Zbog važnosti posla kojim se on bavi od novinara se samo češće traži da iskazuje svoju poslušnost. A ja nisam namerno prikazivao degradaciju profesije novinara, već čvrstinu jednog čoveka i degradaciju drugog. Jedan moj junak pristaje na ucenu, drugi ne. Sve je stvar izbora.

Cena slobode o kojoj pišeš je često visoka. I novinare, kao i „Konje, ubijaju, zar ne“, reklo bi se po vrlo asocijativnom naslovu čuvenog filma Sidnija Polaka…

U romanu sam razmatrao slobodu i neslobodu izražavanja, pritom sam govor predstavio kao način da se ostvari sloboda, ali i kao sredstvo za sputavanje slobode drugog. Glavni junaci romana tragaju i teže ka slobodi, u tome istrajavaju ili se predaju, upadaju u zamke u kojima ostaju zarobljeni, ili iz njih izlaze na nečastan način. Vreme u kojem žive, sistemi koji se menjaju, strahovi i frustracije im otežavaju tu borbu i napore da uspostave normalnu komunikaciju sa svetom.

I u ovom romanu nisi odstupio od koncepta apsurda u kreiranju književnog dela. U taj apsurd si „spakovao“ hroniku našeg propadanja u poslednje tri decenije i time romanu dao dokumentarnu dimenziju… Materijala za priču je bilo u obilju, ali šta je tu za pisca najapsurdnije?

Sloboda mišljenja i stava pojedinca su uvek bili ugrožavani, više ili manje. Apsurdno je to što se nikad više nije pričalo i pisalo o slobodi, što se ona nikad više nije slavila, a čovek nikad nije bio manje slobodan, pri tom su ga ubedili da jeste.

Roman se u jednoj ravni bavi i uticajem medija na kreiranje javnog mnenja i stvarnosti. Ta sprega je dokazana. Postoje li mediji kojima veruješ, na kojoj frekvenciji prepoznaješ istinu ili i ti sve pomalo ukrštaš?

Iako su mediji sveprisutni, ja nisam jedan od njihovih opsesivnih konzumenata. Ne gledam televiziju, ne čitam dnevne novine, nemam internet kod kuće, još ponekad čitam nedeljne novine, nisam na društvenim mrežama. Ne ukrštam informacije koje čujem, jer je malo onih kojima verujem, možda pre mogu reći da čitam između redova. Ipak, i pored moje distanciranosti od medija, može se reći da sam obavešten o važnim događajima, jer informacije prodiru sa svih strana. Nemoguće ih je izbeći…
 
Razgovarala: Zorica Lešović Stanojević
Izvor: caglas.rs