Veliki intervju nobelovca – Peter Handke

„Nije tačno da je Nobelova nagrada zakasnila. Došla je baš na vreme. Naprotiv, mnogo je bolje što sam je dobio sada. Tako znači mnogo više!“


Foto: Nenad Mihajlović

Tim rečima je nobelovac Peter Handke u intervjuu za „Novosti“ odgovorio na konstataciju mnogobrojnih njegovih prijatelja, koji ističu da je zaista zaslužio ovu nagradu, ali da ona dolazi s 20 godina zakašnjenja, zbog toga što je podržavao Srbe.

Zbog čega mislite da je baš sada pravo vreme?

Nobelova nagrada za književenost je mnogo izbledela tokom poslednjih 20 godina. Nije više imala pravo značenje i energiju. Nagrada koja mi je dodeljena mogla bi da znači da se stvari sada menjaju u njenoj svetskoj percepciji, mada to još nije sigurno.

Znači li to da su se konačno okuražili?

Zaista je o tome reč. Hrabro je to što su uradili. I začuđujuće. Ova odluka pomalo vraća ravnotežu u svetu. Sve je sada malo manje crno i glupo. Ovo je nagrada koja je dodeljena čisto za književnost. A čista literatura je sama po sebi već dovoljno dramatična. Ima posla s realnošću, ali bez ideologije.

Šta se to najednom promenilo u odnosu prema vašem delu?

Iskreno da vam kažem, ne znam. I sam se pitam! Ali je iznenađujuće to što je navelo akademiju u Stokholmu da odabere moje stvaralaštvo. Čak mislim i da ne poznaju dovoljno to što radim! Pitao sam se na kom jeziku su to mogli da saznaju. Mnoge moje knjige su u tom okruženju prevedene u Norveškoj, Finskoj i Danskoj, ali u Švedskoj u poslednjih dvadesetak godina nisu gotovo ništa preveli, od početka ratova u bivšoj Jugoslaviji. Možda ne samo zbog toga, možda im je bilo dosta književnosti, mene, mog pisanja. Verovatno je neko za njih čitao na nemačkom. Možda je postojao pravi čitač, entuzijasta, kome je trebalo mnogo energije za to. Ne znam ni koliko njih odlučuje, niti da li se glasa. Možda je samo jedan dobro govorio o mojim knjigama.

Svet se, u svakom slučaju, sa ovom nagradom promenio nabolje. Možda će sada krenuti pravim putem?

Moglo bi se i tako reći. To je možda iluzija, ali ponekad i iluzije postanu realnost. Volim neke iluzije, inače, bez njih ne bismo mogli da živimo. Iluzije su opipljive. Kad ih nemamo, gubimo mentalno zdravlje.

Srbi vam čestitaju. Shvatili su to i kao svoju nagradu.

Tako i treba! Ponosan sam zbog toga. I to je, na kraju, jedna vrsta iluzije, ali u dobrom pravcu.

Niste previše impresionirani onim što se trenutno događa oko vas, osim što vam sve to oduzima dosta vremena i snage...

Ne smeta mi slava. Zavisi od toga kakva je slava. Ima onih poput, nazovimo je tako, moje, koja mi ne smeta. Niko me ne prepoznaje na ulici.

Hoćemo li reći i nekoliko reči o vašoj Austriji?

Nemamo mnogo šta da govorimo o njoj. To je moja zemlja, i to je sve. Branim zemlju svojih predaka Slovenaca koji su živeli u Koruškoj. Imam, ovde, na zidu u dnevnoj sobi, obešenu knjigu o poljoprivredi koju je, izuzetnim rukopisom, na slovenačkom jeziku, između dva rata, u Mariboru napisao moj ujak.

Zanimljiva je u vama ta mešavina dva duha, slovenskog i germanskog?

Ipak sam ja polovinu Sloven! Mnogo su mi značili baba i deda s majčine strane.

Tragična sudbina vaše majke, i ta praznina o kojoj ste pisali, mnogo su uticale na vašu književnost?

Tačno je. Život moje majke, ali i smrt mojih ujaka, koji su nastradali za strašnu diktaturu, najgoru koja je postojala na ovom svetu, kao Slovenci, kojima je maternji jezik bio slovenački i koji su bili naterani da služe u Hitlerovoj vojsci. Ono što mi je majka pričala o svojoj nastradaloj braći napravilo je od mene pisca. To što mi je majka o tome govorila ima epsku težinu. Upravo sam pronašao pisma mlađeg brata moje majke koja je pisao kao vojnik negde iz Rusije. Poginuo je u oktobru 1943. Tamo je nastradao i njen drugi brat.

Ne pominjete očuha, koji je u civilu bio tramvajdžija?

Nismo imali dobar odnos. Očuh Bruno je mnogo pio i bio grub prema mojoj majci.

A vaš pravi, biološki otac?

Otac Erih je radio u banci, ali je bio skroman. Poticao je iz pekarske porodice. Jedva sam ga poznavao.

Volite mnogo prirodu, mnogo šetate. Pišete li u sebi, dok hodate?

Ponekad se zaustavim da zabeležim. Ali, pišem u kući. I ne na ovom velikom stolu, za kojim sada razgovaramo. Volim male stolove, papir, olovku i gumicu. To mi je sasvim dovoljno.

Kako protiče jedan vaš uobičajeni dan?

Ustajem između 7.30 i 8.00. Kako starimo, ne spava se noću dobro. Zadrema se pred zoru. Spavam, kao i mnogi, šest, šest i po sati. Odmah zatim sebi skuvam dobru kafu. Zavisan sam od nje! Mogao bih da napravim sada reklamu za marku blue mountain, iz Jamajke, koja je zaista neprevaziđena. Dosta je skupa. Sam je ručno sameljem, a onda je polako dosipam u kipeću vodu. Izuzetno! Celog dana stoji ispred mene. Čak i hladna je veoma dobra. Magična. Onda zabeležim misli od prethodnog dana i počinjem da čitam, otprilike jedan sat.

Šta najviše čitate?

Tekstove koje treba dešifrovati. Na primer, knjige na starogrčkom. U ovom trenutku čitam Pindara, pesnika koji je pevao u Olimpiji i Delfiju. To mi pomaže u mom radu.

Šta vas još ispunjava tokom dana?

Ponekad volim da uređujem baštu. Ali ne previše! A onda često odlazim u šumu.

A kada pišete?

Ne stalno, u svakom slučaju. To je za mene izuzetan prosede. Kada pišem, onda stvarno pišem, po ceo dan, ponekad i mesecima, sve dok ne završim. Ali to nije moja uobičajena svakodnevica. Rekao bih da sam u tom smislu pomalo lenj. Volim da odugovlačim.

Sve dok tekst ne sazri u vama?

Upravo tako. Potrebno je vreme za to. Pišem, otprilike, dva puta godišnje po dva-tri meseca. Posle toga ponovo počnem da sanjam o pisanju.

Šta ćete da uradite s novčanim delom nagrade?

Zaista ne znam. Potpuno ste me zatekli tim pitanjem. Trenutno postoji hipoteka na kući moje majke u Austriji koju sam kupio i poklonio jednom od rođaka. Pokušaću to da platim. Ipak to nije malo novca. Daću verovatno jedan deo nekome kome je potreban. Učiniću i sebi neka zadovoljstva. Ako mi verujete, uopšte do sada nisam mislio o parama kada je reč o Nobelovoj nagradi. Otići ćete odavde, i sada ću čitavog dana da razmišljam o tome...

Često ste posećivali naše krajeve. Otkrijte nam kada ćete ponovo doći?

Doputovaću verovatno u novembru u Beograd.

Tolstoj

Dva velika pisca, jedan pored drugog. Peter Handke rukom miluje po glavi bistu Lava Nikolajeviča Tolstoja, koja zauzima centralno mesto na velikom stolu u dnevnoj sobi.

„Kupio sam je u Versaju. Delo je ruskog Jevrejina, skulptora, koji je bistu napravio dok je Tolstoj još bio živ. Čini mi dobro.“

Snalažljivost

Peter Handke je ćutljiv, zamišljen, tiho govori, ali se iza toga krije čovek s mnogo duha.

Kada smo se, tako, dogovarali za razgovor, brzo smo odredili dan, sat, dužinu sastanka, mesto. A kada je ostalo još samo to da kaže adresu, iznenadio je odgovorom:

„E, za to se snađite!“

Posle dugog trenutka tišine, usledio je smeh, a iza njega i ime ulice i broj.

Razgovarao: Goran Čvorović
Izvor: Novosti, integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.