„Susret pod neobičnim okolnostima“ – Knjiga čežnje

Knjiga o čežnji nosi naslov „Susret pod neobičnim okolnostima”. Ona taj naslov zaista nosi, ne obazirući se na teret koji se nalazi u ključnoj reči – SUSRET, i u obliku jednine u kom je Vladan Matijević upotrebio ovu imenicu, ali sama fabula je bremenita naporom koji se nosi bez posrtanja, obzira i obaziranja na to kako bi nešto trebalo da bude da bi bilo lakše, te se i ukazivanje na to da je susret samo jedan, stapa sa poetičnošću cele ove knjige o čežnji.

Knjiga o čežnji je knjiga o susretima. Skoro svak se sa svakim susreće. Očigledni predak reči „susret”, koja vodi poreklo od glagola „susretati”, koja potiče od „sretati”, jeste sreća. Ali sreća u knjizi o čežnji nije očigledna ukoliko se previdi ili preskoči lakoća sa kojom je moguće suočiti se sa neobičnim okolnostima i terati se sa teretom od samog početka romana „Susret pod neobičnim okolnostima”, od njegove prve reči – susret, prkosno, iako uz mnogo strepnje, i uporno, sve do sreće – do vrha.

U savremeno doba, kako se danas naziva sadašnjost, nije uobičajeno ni lako ni svakom dato da se sa lakoćom suoči sa neobičnim, niti je neobično uočljivo kao takvo. U savremeno doba, u kom se ignoriše, uzima zdravo za gotovo, uzima i otima, savremeni roman Vladana Matijevića oneobičava okolnosti, iako je to, za one kojima je dato da se sa neobičnim suoče a u literaturi prepoznaju, potpuni socijalni pleonazam.

Scena apokalipse koja se odigrala noći 9. jula 2015. godine imala je svoju reprizu, na primer, 19. avgusta 2016. u Čačku, u nevremenu koje, i naviknutima na nevreme u kakvom živimo, uteruje strah u kosti, i to sve uz demonsku pesmu koja se orila, jednu od onih koje pripadaju novoj vrsti, takozvanih navijačkih pesama. Toliko je repriza ove, zaista maestralno ispisane scene promućurnog pisca. Zbog toga se, i pored iskrenog divljenja njegovom stilu, neću zadržavati na njoj niti ću dokazivati stvarno postojanje nekih od njenih protagonista demona. Oni su nam, ionako, pred vratima.

Izlišno je, takođe, zadržavati se sa komšinicom Bosom, kakvih ima sijaset, koja učestalo dosađuje, sa svojim licemerjem i verskom estradnošću, jednim od najpopularnijih modernih manira savremenog doba, izlišno je opisivati priprostu ćerku, kakvih je više nego sijaset, izlišno je detaljno opisivati zluradog klempavog zeta, krastavac sa ambicijom, Boška sa svojim zlim dvojnikom... Treba pomenuti Košutu jer, iako naizgled nezgodna, bez njene nesebičnosti, plemenitosti i pomoći, možda ničega ne bi ni bilo. Bar ne ovako kako je bilo.

Možda ne treba mnogo pisati ni o Marjanu Vergoviću, sa njegovim nemoćima da pozove, da se svakog trenutka pojavi pa i da se seti. Ili bi možda trebalo pomenuti da nije svestan svoje moći da bude nemoćan, svoje moći da ne pozove telefonom ni bilo kako, svoje moći da ne dolazi danima i noćima, koji se, u čekanju na njega, spajaju u doba. Doba, jer koliko traje da traje, vreme čekanja jeste doba. Marjan Vergović možda nije svestan ni susreta, možda ni mogućnosti za susret, možda nije svestan ni sreće, pretka svih susreta, na pustom ostrvu s pivom ili bez piva, u autobusu sa sećanjem ili bez njega, u romanu o svim sporednim stvorovima i stvarima savremenosti i o važnoj čežnji – čežnji Ane Žeželj koja istrajno čezne – do vrha. Možda Marjan Vergović nije svestan života sa Anom Žeželj u svakom trenutku njenog čekanja na njega, od početka romana do kraja romana i početka, takozvanog novog početka datog istrajnima. Možda nije svestan ni stvarnosti ni sna. Stvarnost, takva kakva je, i nije neki dobitak, a san, ako je san, onako opisan, ipak, samo je san. Možda Marjan Vergović nije svestan ni moći da se posle čekanja ponovo počene, moći ljubavi koja vreba, uz lozovu rakiju, šoljicu kafe i uz anđela, doduše posrnulog, ali i te kakvog anđela, koji ume stići i uteći i na strašnom mestu postojati, a stvarnost je zaista strašna. Anđeo je posrnuo, kažnjen, lišen svojih anđeoskih moći, ali šta se tu može, niko, zaista, do Boga nije savršen. Dobro je znati da si uz anđela. I to i te kakvog anđela! Možda Marjan Vergović nije ničega svestan. A možda i jeste! Možda je svestan svega. Možda sve zna! Možda će moći još nešto mnogo više od svojih očiglednih moći. Jer zašto bi se inače na njega tako dugo čekalo, zašto bi nastalo Anino doba čekanja, zašto bi se za njim čeznulo do samog kraja romana – do vrha.

Ana Žeželj, heroina čekanja, čežnje i ljubavi, slatko i lako se tera sa teretom naslova, jer bi, bar podnaslov, baš zahvaljujući njoj, metafizičkoj tematici i posrnulom privremeno kažnjenom anđelu, trebalo da bude Knjiga čežnje. Aluzija na Sveto pismo koju sam dala u svom naslovu nije nevažna. Pogotovo što je, posle možda svega što se u svetu i na svetu događa, smisao svega ljubav – do vrha.

Knjige sa junacima imaju ponekad poneki lik koji je oličenje nečega. Ana je oličenje ljubavi i nekoga ko tera kera dok ga ne istera. I u sreći, i u  životu, u ljubavi – do vrha.

Tera se Ana i sa teretom svojih navika, a najočiglednija navika joj je čekanje. O Ani bi pričali svašta da je poznaju oni kojima je posao da pričaju. Pričali bi kad bi znali za nju i samo da su pročitali roman „Susret pod neobičnim okolnostima”. I koji je poznaju i koji čitaju, olako prelaze preko njene ženstvenosti držeći se samo za njene navike. Ana je žena i čezne. Žena nije toliko žena ako nema dara za čežnju kakve god da su okolnosti. Stvarnost, oneobičena samo naizgled, čini Aninu čežnju potpuno prirodnom. Pred neobičnim okolnostima, Anina ženstvenost je očigledna pažljivima i tajanstveno skrivena od nepažljivih posmatrača do samog kraja – do vrha.

I sama Ana je skrivena. U svojim navikama, u kući, u čekanju, u čežnji, u veri, u društvu anđela, u ljubavi – do vrha.

Ana sa lakoćom pred neobičnim okolnostima istrajava ne oglušavajući se o svoje sopstvo i, takva kakva je, u svemu u, svom životu, stiže do novog početka – do vrha.

A na novom početku, makar on bio i na kraju realističkog realnog ljubavnog romana „Susret pod neobičnim okolnostima”, i baš zato što je na njegovom kraju, lako i slatko, uz istrajnu veru, uz čašicu lozove rakije, stiže se do sreće, do ljubavi – do vrha.

Treba još reći da je Knjiga čežnje priča u kojoj se neko bori za život. Ime mu je Milinko. On je po zanimanju anđeo. Roman „Susret pod neobičnim okolnostima” jeste priča o anđelu. Ja imam napisani dokaz za to, ali o tome toliko. Ana Žeželj je Milinku spasla život. „Susret pod neobičnim okolnostima” jeste roman o borbi za život. A šta je u romanu glavnije nego borba za život, i to za život jednog anđela. Doduše posrnulog, ali Bože moj. (Ovo je trebalo da bude izraz. Neka bude ovako napisan. Ko zna!) U romanima je, dakle, najglavnija borba za život. Kao što je u životu najglavnija ljubav! Kao što je u ljubavi najglavnija sreća! Od samo jednog, pa je u jednini, susreta, kroz knjigu o čežnji u kojoj se vodi žestoka borba za život, uz pomoć ljubavi Ane i Marjana, koja je, i pored tereta sna i stvarnosti i uprkos teretu sna i stvarnosti, terala kera, isterala teret, prkosno opstala i ponovo počela, priča o anđelu Milinku vodi do sreće – do vrha. Pa neka se i susreo sa Rumunkom, pa neka je i posrnuo, pa neka je njegova priča postala Knjiga o čežnji koju je u romanu „Susret pod neobičnim okolnostima” napisao Vladan Matijević. Takav je to anđeo! I te kakav – do vrha.
 
Autor: Ivana Pajić, pesnikinja
Izvor: Bdenje, časopis za književnost, umetnost i kulturnu baštinu, Svrljig