Stege italijanske porodice: intervju sa Domenikom Starnoneom

Profesor i pisac, dobitnik nagrade Strega za roman „Ulica jecaja“ (Via Gemito, 2000), Domeniko Starnone, vraća se u centar severnoameričke književne scene s romanom „Pertle“. Knjiga koja je osvojila nagradu Brigde za najbolji roman u 2015, priča je o jednoj porodičnoj aferi ispripovedanoj u tri dela iz tri različite perspektive: supruge Vande, njenog supruga Alda (ujedno i najdosledniji deo knjige) i dece Sandra i Ane (koja je naratorka u trećem delu).

Profesor Starnone, u vašim romanima uvek se prikazuje porodica ili, još bolje, njeno naličje. Za Alda su porodične uloge poput „zupčanika besmislene mašine“. Šta vas toliko fascinira i šta vas toliko uznemirava u vezi sa ovom sekularnom institucijom?

U „Ulici jecaja“ pokušao sam da opišem porodicu nastalu četrdesetih godina XX veka. U „Erotskoj autobiografiji Aristida Gambija“ (2011) bavio sam se efektima koje je seksualna revolucija imala na jedan bračan par i porodicu kao nukleus društva od pedesetih goduna nadalje. „Pertle“ su donekle i ishodište mog istraživanja: priča o srednjoklasnoj porodici u drugoj polovini XX veka koju su zadesile epohalne promene, koja se raspada, preoblikuje i zadobija jednu nezadovoljavajuću formu, kako za decu tako i za supružnike. Aldo i Vanda su se venčali početkom šezdesetih i pogođeni kulturološkim promenama nakon 1968, kao par upali u krizu. Oboje su odrasli s idejom o neraskidivosti braka (u Italiji u to vreme nije postojao razvod) i otkriće da ljubav nije večna, potpuno će ih izbaciti iz koloseka. Vanda veoma bolno prolazi kroz dramu raskida. Manje spremna da prihvati novonastale kulturne promene od Alda (on je taj koji se zaljubio u drugu i nema dovoljno razumevanja za Vandu) koristi decu protiv svog supruga i od blage žene postaje agresivna očajnica.

Neka vrsta Medeje?

Medeje, ili čak Arijadne ili Didone. Vanda ima ponešto od svih ovih napuštenih mitskih heroina kad kreće sa osvetom. Posebno mi je bilo interesantno da ispričam vrhunac njene krize, starost jedne prevarene žene koja je ponovo prihvatila svog muža ali koja je duboko nesrećna. Zatvorena u svojoj mržnji, ona je ubeđena u to da prema mužu nikad ništa nije osećala, da je na njegovom mestu mogao da bude bilo ko drugi i da je svaki brak sklopljen nasumično.

A deca? Kakvi ljudi mogu da postanu uzimajući u obzir ovakve okolnosti?

Aldo se pre svega vraća zbog dece, i to se ispostavlja kao potpuni promašaj. Suština romana je u onom šta se dogodi s decom kad se brak raspadne. Poslednji deo govori o tome u kakve ljude su oni izrasli, bez uporišta i iscrpljeni iskustvom kroz koje su prošli.

Kao mnogi vaši likovi, Aldo ima veze sa prosvetom i pisanjem. On postaje saradnik na radiju i televiziji i ima univerzitetske ambicije. No, da li je on i zaista ostvaren čovek?

Moji likovi spadaju u onu generaciju koja je zahvaljujući školi uspela da se izdigne iznad običnih radnika. Oni ne potiču iz bogatih i uglednih porodica, neprestano sumnjaju u svoje sposobnosti i ne veruju u sopstveni kulturni razvoj. Od samih početaka (kad sam pisao o nastavnicima, bibliotekarima, radio i televizijskim novinarima, scenaristima, zaposlenima u štampi) privlačile su me iluzije i razočaranja ovih svežih intelektualaca koji su stekli obrazovanje nakon Drugog svetskog rata. To je bilo prvo vidljivo širenje ambicije da se mase ostvare u intelektualnim poslovima (danas bi ih nazvali kreativnim). Aldo pripada toj generaciji: želeo je da postane deo elite, ali je ostao na pola puta. Njegova kriza dobija vrhunac kad se, nakon izdaje, vrati svojoj porodici. Tad spoznaje svoju osrednjost, postaje gotovo nemi muškarac prestravljen Vandinom željom za osvetom. Potreba za elitnom pozicijom odjednom se ispostavlj kao deo jedne „masovne potrebe” i završava se razočaranjem.

Da li je to još uvek tako?

Još više nego ranije. Danas je Rim pun mladih ljudi koji imaju velike i sasvim legitimne ambicije da se ostvare u poslovima koji su „kreativni“, ali bez dovoljno prostora za sve koji to žele. Taj prostor je danas nedovoljan.

Bračni život Alda i Vande, barem na početku, odvija se u Napulju. Poznat scenario koji je negde i u skladu sa vašim ličnim iskustvom. Kako se tokom godina razvijao vaš odnos sa ovim gradom?  

Napulj je grad u kojem sam se rodio i odrastao, i koji sam zauvek napustio kada mi je bilo oko dvadeset godina. U mojom prvim knjigama slabo ga ima, želeo sam da ga ostavim iza sebe kao i mnoge druge stvari. U „Ulici jecaja“, međutim, Napulj se iznenadno pojavljuje i  ima vrlo važnu ulogu. Nakon toga, svi moji junaci su na neki način povezani sa tim gradom. Njihovo oružje je napuljski dijalekat koji vas naprosto guta jer je to jezik koji čuva njihova krucijalna iskustva: prve simpatije, seks, bes…

I za kraj, pitanje koje vam svi postavljaju i koje će vas možda razljutiti: kako ste doživeli prošlogodišnju „hajku“ na Elenu Ferante koja se neposredno ticala vas i vaše žene, Anite Raj?

Izvinite, ali ne želim da odgovorim na ovo pitanje, ni vama ni bilo kom drugom. Samo ću vam reći (i ovo možete da napišete krupnim slovima), JA NISAM ELENA FERANTE.*

*Ova rečenica je citat iz romana „Autobiografija Aristida Gambija“ (prim.prev.).

Autor: Džoni L. Bertolio
Izvor: alquartocielo.wordpress.com
Prevod: Jasmina Radojičić
Foto: memedesimo - www.flickr.com - Domenico Starnone / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons