Štefani Štal: Samopouzdanje se može naučiti!

Čovekova slika o sebi formira se još u detinjstvu, ali, na našu sreću, ona nije večna i tokom života se može menjati. Štefani Štal, autorka bestselera „Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj“ i s najnovijom knjigom „Ojačaj samopouzdanje“, objašnjava kako možemo naučiti da živimo sa starim ranama i zašto smo često u boljem emocionalnom stanju nego što mislimo.

Svako od nas poznaje ljude koji su sebi samima najbolji prijatelj. Oni su samouvereni, svesni svojih ograničenja i umeju da se brinu o sebi. Postoje, međutim, i pojedinci koji su u neprestanom sukobu sa sobom, uporno potcenjuju sopstvene kvalitete, dozvoljavaju da ih drugi iskorišćavaju i nedostaje im samopouzdanja. Kako to objašnjavate?

Za to postoji čitav niz razloga, ali najvažniji su genetika i iskustva iz detinjstva. Na pretpostavke koje ćemo razviti o sebi presudno utiču naše interakcije sa okolinom, a pre svega sa roditeljima. Njihove reakcije na naše ponašanje, entuzijazam ili odbijanje koje vidimo u njihovim očima, igraju ključnu ulogu u oblikovanju naše buduće slike o sebi. Te pretpostavke su odgovor na naše prvo pitanje: Da li smo vredni pažnje i ljubavi? Ima roditelja koji nisu u stanju da deci pruže pažnju i ljubav – na primer, zbog toga što su stalno pod velikim stresom ili su i sami iskusili detinjstvo bez ljubavi. U najgorem slučaju, deca odrastaju sa mislima tipa: Nisam vredan, niko me ne želi; ili, još gore: Nemam pravo da živim. Dete nije u stanju da racionalno analizira ponašanje roditelja i zaključi: „Aha! Mama (ili tata) pati od nekog poremećaja vezivanja“, već sve nefiltrirano pripisuje sebi. Takvi ljudi uskraćeni su i za najosnovnije iskustvo samoefikasnosti. Novorođenče to iskustvo prvi put doživljava kada shvati: Kada plačem, neko dođe i pobrine se za mene. Tako se formira prapoverenje, pretpostavka da svet prema nama ima dobre namere.

A ako je odnos između roditelja i dece ispunjen ljubavlju i pažnjom?

Većina nas, čak i u tom slučaju, pored pozitivnih razvije i poneko negativno uverenje. Nije mi namera da kažem da za sve treba kriviti roditelje, već da se mora voditi računa o najranijim utiscima kojima su deca izložena.

Da li to znači da naše samopouzdanje u najvećoj meri zavisi od toga da li smo u ranom detinjstvu iskusili „sigurno vezivanje“?

Vezivanje i autonomija su veoma važne osnovne psihološke potrebe. Želimo da budemo prihvaćeni, da osetimo da negde pripadamo, da je nekome stalo do nas, ali istovremeno želimo da osetimo i da mi sami utičemo na stvari, da se naše potrebe uvažavaju i da se naš glas čuje. Ako roditeljima pođe za rukom da stvore balans između vezivanja i autonomije, onda to postaje temelj dobrog odnosa sa detetom, koji će trajati celog života. Niko ne očekuje da stvore idealnu porodicu u kojoj će sve savršeno funkcionisati – dovoljno dobra je sasvim dovoljna.

Da li je to dovoljno da naša pozitivna slika o sebi postane „otporna na udarce“? Čak i kasnije u životu, kada se suočimo sa faktorima koji mogu da poljuljaju naše samopouzdanje – raznim vrstama maltretiranja, razvodima, neuspesima...

Uvek će biti situacija u kojima ćemo udariti glavom o zid. Ali pojedinci koji imaju stabilne mentalne temelje se brže oporavljaju, otporniji su i manje sumnjaju u sebe. Teško detinjstvo je poput rane koja nikada potpuno ne zaraste, a spoljni faktori su poput soli koja je samo dodatno iritira. Tu može biti reč o sasvim banalnim situacijama – na primer, kada vam kolege ne čestitaju rođendan. Ako u sebi ne nosite ranu iz detinjstva, takva iskustva vas praktično i ne dotiču. Niste u potpunosti otporni, ali ne dozvoljavate da vas sitnice izbace iz takta.

Možemo li kasnije u životu naučiti da volimo sebe?

Da, postoji izlaz: moramo prestati da se identifikujemo sa uverenjima svojih roditelja. To je osnova svake promene. Zastanite i zapitajte se: Šta su mi to preneli? Šta je od svega toga bilo štetno po mene? Ako smo, recimo, internalizovali rečenicu „Nisam dovoljno dobar“, onda to mnogo manje govori o nama, a mnogo više o vaspitnim idejama naših roditelja. Zato je potrebno objektivno sagledati sadržaj „paketa“ koji nam je uručen u detinjstvu i razlučiti šta je od toga korisno a šta ne: Rodio sam se kao sasvim normalno dete, a da su mi roditelji pružili više ljubavi, danas bih se odnosio prema sebi sa više poštovanja.

Uzgred, nisam sigurna da je „ljubav prema sebi“ pravi naziv za ono o čemu govorim.

Kako biste vi to nazvali?

Prihvatanje – Imam pravo da postojim, imam ista prava kao i svi drugi i nisam ništa manje vredan. Prihvatam sopstveno postojanje.

Nije li pitanje samoprihvatanja zapravo generacijsko pitanje? Naposletku, odnos roditelja prema deci i vaspitanju se poslednjih decenija u velikoj meri promenio.

To nije tako jednostavno. Ne možemo da kažemo da su u prošlosti baš svi odrastali bez roditeljske ljubavi. Ali donekle ste u pravu, svest o sopstvenim potrebama i autorefleksija su kod današnje omladine izraženiji nego kod generacije njihovih roditelja. Mislim da je to korak u pravom smeru. Stariji čitaoci mojih knjiga mi često govore: „Šteta što pre trideset godina nisam naučio da ovako razmišljam o sebi, mnogo toga u mom životu izgledalo bi drugačije.“



Kakve mogu biti posledice ako, bilo samostalno ili kroz terapiju, ne naučimo da prihvatimo sebe?

Depresija, problemi u vezama, strahovi. Ima ljudi kod kojih se razvije ekstremna težnja za savršenstvom, koja ih iscrpljuje do granice sagorevanja. Ima onih koji postanu preterano prilagodljivi i koji se zbog želje da „očuvaju harmoniju“ jedva usuđuju da izraze svoje mišljenje. Postoje i oni koji biraju suprotnu strategiju: „Možete svi da se nostite, ja radim ono što ja hoću. Najvažnije je da se više nikada ne osetim inferiorno.“ Jedna od posledica može biti i pojava različitih vidova zavisničkog ponašanja, iako zavisnost pre svega ima veze sa navikama i mogućnostima. U svakom slučaju, samopouzdanje možemo označiti kao epicentar svih problema mentalnog zdravlja.

Neuronaučnici kažu da za mentalnu stabilnost nisu odgovorna samo iskustva iz detinjstva već i urođene razlike među ljudima.

Tačno je da ima ljudi koji su urođeno otporniji, manje skloni anksioznosti, sposobniji da se nose sa stresom – čak i ako njihove rane životne okolnosti nisu bile najbolje. Ima i drugih, koji, uprkos detinjstvu ispunjenom ljubavlju, neprestano sabotiraju sami sebe. Veliki deo naše ličnosti je genetski predodređen: ekstrovertnim osobama je, na primer, daleko lakše da u teškim trenucima zatraže pomoć i povere se drugima; oni su spremniji da rizikuju i obično su optimističniji. To, samo po sebi, ne znači da imaju bolji odnos sami sa sobom, ali može da im pomogne u pronalaženju efikasnijih strategija preživljavanja.

Da li to znači da su introvertne osobe generalno nesigurnije?

Ne, uopšte nije tako. A nisu ni podložniji problemima mentalnog zdravlja. Društvu su neophodni različiti tipovi ličnosti, uključujući i uzdržane, staložene i svesne rizika.

Da li je onima koji su izgradili dobar odnos sa sobom uopšte potrebno odobravanje okoline?

Naravno! Zato što smo društvena bića. To je veoma važno, jer ako nas ne bi bilo briga šta drugi misle o nama, onda ne bismo posedovali sposobnost adaptacije. Priroda nam je dala osećanje stida kako bi nas društvo lakše prihvatilo.

Može li se preterana ljubav prema sebi preobraziti u narcisoidnost?

U poslednje vreme često srećemo takve ljude, naročito u politici... Ali tu postoji jedan nesporazum: kada govorimo o narcisoidnom poremećaju ličnosti – a ne samo o povremenim fantazijama o sopstvenoj veličini i važnosti – tu je reč o suštoj suprotnosti zdravog samopouzdanja. U pitanju su ljudi koji su se u detinjstvu suočili sa tolikom količinom odbijanja da su još od malih nogu naučili da prekomerno nadoknađuju nedostatak ljubavi. Oni stvaraju veliko Ja kojim pokrivaju svoje malo Ja, a onda ga „hrane“ time što pokušavaju da budu najbolji u svemu: neverovatno zgodni, neverovatno uspešni i sl. A to obično prati i neverovatna spremnost da ponižavaju druge. Zbog toga su praktično nepodnošljivi.

Postoji li više muških ili ženskih narcisa?

Brojni dokazi govore u prilog tome da je više muških. I to ne samo glasnih i razmetljivih, već i onih mirnih i tihih, koje ćete lako pronaći u intelektualnim krugovima. Po mom mišljenju, ženski oblik narcisoidnosti je histerija. To su žene koje od svega prave dramu, uvek o svemu imaju mišljenje i ne ustručavaju se da ga saopšte, a istovremeno su i veoma zahtevne, naporne i nikako ne trpe kritiku.

Znači li to da stvarna ljubav prema sebi, za razliku od narcisizma, podrazumeva sposobnost samokritike?

U tome je velika razlika između ljudi sa stabilnim i labilnim samopouzdanjem. Ljudi sa stabilnim samopouzdanjem prihvataju svoje mane i slabosti i vole sebe onakve kakvi jesu. Ovi drugi kod sebe opažaju slabosti koje niko drugi ne primećuje i žive u stalnom strahu: „Ne smem praviti greške!“ Ali težnja za savršenstvom je poput točka za hrčka: iscrpljujete se a ne postižete ništa. Razlike se primećuju i u kriznim situacijama: ljudi sa relativno stabilnim samopouzdanjem osećaju tugu i razočaranje u situacijama kada, na primer, iskuse gubitak voljene osobe ili posla, ali ih ta osećanja ne povlače u ambis i ne traju jako dugo.

Da li se oni manje porede sa drugima?

Svi se porede sa drugima. Bez poređenja ne bismo mogli da definišemo ko smo. Osim toga, svako od nas oseća potrebu za odobravanjem i samopouzdanjem koje ga prati. Ali ljudi sa zdravim samopouzdanjem se ne opterećuju neprestanim poređenjem sa onima koji su na neki način „bolji“ od njih.

Ali poređenje se iz stvarnog života proširilo i na društvene mreže: Ko je dobio više lajkova za fotografije sa letovanja, koleginica ili ja...

Nisam baš sigurna koliko se slažem s tvrdnjom da nas društvene mreže čine depresivnim. Morate imati u vidu da je to novi medijum. Nekada smo se stalno poredili sa drugima u školskom dvorištu, a to nije bilo ništa bolje, naprotiv, nije se moglo izbeći – ako se niste uklapali u prihvaćene norme ili ideale lepote, bili ste ili nemilosrdno zadirkivani ili potpuno isključeni iz društva. Danas na internetu svako može da pronađe svoju „nišu“ i grupu istomišljenika. Naravno da ćete biti depresivni ako stalno gledate slike poznatih ličnosti na Instagramu, ali isto tako možete da slegnete ramenima i priznate: „Okej, ja jednostavno ne izgledam kao manekenka“.

Pomaže li to što danas mnoge žene, čiji se fizički izgled ne uklapa u važeće standarde lepote, samouvereno postavljaju svoje slike na društvene mreže?

Mislim da pomaže, ali samo ako se to čini sa ispravnim razlogom. Ako vam je cilj da promovišete različitost i izrazite stav protiv nezdravog beskonačnog samousavršavanja, onda je to sasvim u redu. Postoje, međutim, i oni za koje takav vid eksponiranja može da se pretvori u teranje inata celom svetu i preteranu kompenzaciju.

I na kraju, nekoliko reči o ljubavi. Aplikacija za upoznavanje Tinder se trenutno reklamira slikama ljudi koji su toliko zadovoljni samačkim životom da uopšte ne čeznu za partnerom. Zašto mladi danas sve manje ulaze u veze?

Ne bih rekla da je situacija baš tako crna. Ne vidim tinejdžere i mlade ljude kao egoiste koji nisu sposobni za vezu. Naprotiv, mnogi od njih rano ulaze u veze i dugo ostaju zajedno. Postoje, naravno, različiti tipovi veza, ali oni su postojali i pre pedeset godina, kod šezdesetosmaša. Pitanje je, u osnovi, sledeće: Moramo li da volimo sebe da bismo bili u stanju da volimo drugu osobu? Zvuči logično, ali ja ne bih bila toliko stroga. Upoznala sam mnogo ljudi koji nisu baš slika i prilika samopouzdanja, a ipak se nalaze u stabilnim, ispunjavajućim vezama. Nedostatak samopouzdanja se, naravno, može odraziti na kvalitet veze. Ljubomora, strah od vezivanja, konstantna potreba za pažnjom, izražena ranjivost, neverstvo – sve te pojave imaju nekakve veze sa niskim samopouzdanjem. Ima i onih koji partnera vide kao produžetak samog sebe, pa onda i on (ili ona) mora biti u svakom pogledu savršen kako ne bi narušio sliku koju drugi imaju o nama.

Da li su osobe sa lošim iskustvima iz detinjstva skloniji toksičnim vezama? Postoji li veća šansa da će biti iskorišćavani, ili da će želeti da budu s nekim ko nije sposoban za vezu?

Bojim se da je to često slučaj. Ali u psihologiji dva plus dva ne daje uvek četiri, tako da ima i mnogo izuzetaka. Kada ste navikli na maltretiranje, kada nemate jasnu predstavu o tome šta je ispravno a šta ne, veoma je teško povući granice i staviti sebe na prvo mesto. A postoje i oni koji se redovno zaljubljuju u pogrešne osobe, kojima stalno moraju da dokazuju svoju vrednost, a uglavnom ignorišu one koji bi im savršeno odgovarali.

To mi zvuči kao nešto što bi uradila žena. Da li je takvo ponašanje karakteristično i za muškarce?

Da, osnovni šabloni u ponašanju žena i muškaraca su veoma slični, s tim što je strah od vezivanja nešto zastupljeniji kod muškaraca nego kod žena. Ali u svemu ovome ne smemo potceniti ni uticaj veze...

U kom smislu?

Kada imate pratnera koji veruje da zaslužujete ljubav, da ste vredni poštovanja, vi time mnogo dobijate, čak i izvan veze. Takav odnos može da ojača nesigurnu osobu, da je u izvesnoj meri stabilizuje i zaleči emocionalne rane. U to sam ubeđena.

Autori: Verena Karl i Majke Dinklage
Izvor: brigitte.de
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: © Roswitha Kaster