„Štancovanje para“ ‒ brojne scene iz romana podsećaju na film „Brazil“ Terija Gilijama

U malom rodnom gradu mojih roditelja postojao je fino uređen muzej o teksaškim naseljenicima, gde je ogroman deo izložbenog prostora bio posvećen starim novčanicama. Papirni novac je tada bio samo parče papira. Vaš šef, supervizor ili nadređeni vam daju to parče na kojem piše koliko vam duguju, vi ga odnesete u banku koja vam da pravi novac, stvarne vrednosti, odnosno, svetlucave komadiće metala. Nedugo zatim, ljudi su počeli da trguju samim papirima. I mogu vam reći, bilo je uživanje gledati neke od tih novčanica (većina njih u stvarno čudnim apoenima, poput 12½ ȼ) sa detaljno urezanim portretima, obrisima gradova i istorijskim tablicama. Kao da su autori koji su ih crtali svi do jednog bili isfrustrirani Rembranti, čija je životna ambicija bila da imaju mesto u Luvru, a radili su nešto manje privlačno od toga. Čudno mi zvuči ta ideja da odete u prodavnicu i date ekvivalent minijaturnog post renesansnog remek-dela u zamenu za džak krompira. Ali kao što Teri Pračet ovde ističe, ako ste se zaglavili na pustom ostrvu, šta od ove dve stvari vredi više?

„Štancovanje para“, kao što ste možda već pogodili, govori o novcu. Po svim pravilima, nijedan serijal koji ima preko 30 knjiga ne bi trebao da nastavi da ima ovako dobre priče. Ali Pračet se ne ponavlja jer, izgleda, ima nepresušan izvor tema koje može da obrađuje kao satiru. Osim toga, on je ipak Teri Pračet. Ova dva faktora idu savršeno zajedno.

Otkriće da novac čini da ljudi polude nije novo, ali jeste smešno, posebno zato što neki od njih polude zbog činjenice da je tako prokleto lep. Vlaža fon Lipvig, večiti prevarant, koji postaje upravnik pošte u romanu nominovanom za Nebulu „Poštašavili“ (koji je slučajno jedan od najboljih romana iz Disksveta), vraća se kao glavni protagonista. A intrigantni Lord Vetinari ne ostavlja ga na miru. Kao da nije bilo dovoljno što su Vlažu odabrali da reformiše propalu poštansku službu Ank Morporka – što je uradio sa neverovatnim uspehom, pretvrajući je u primer hiper efikasnosti – sada Vetinari želi da poboljša Gradsku banku. Ona je u vlasništvu žene, glavne u porodici Laviš, koja se tako vatrena svađalica da bi se i Medičijevi zaprepastili.

Kada stara gospođa umre, ostavlja 51% vlasništva svom psu, gospodinu Faspotu, a Vlaža je njegov čuvar. On mora da unapredi efikasnost banke, da drži ostatak porodice dalje od nje, i da se čuva zamki. Jedna od njegovih mudrih ideja – poput markica u pošti – je da smanji zavisnost od svetlucavih metala (zlata) tako što će uvesti papirne novčanice...

Postoji previše zapleta koje bih mogao da vam otkrijem, tako da ću da ućutim. Ali Pračetovi sporedni likovi zaslužuju da ih pomenem. Ne samo da ćemo videti mnogima omiljene, poput Straže (sa Vajmsom, Kerotom, Nobijem i Kolonom na dužnosti), već i nove poput menadžera banke, gospodina Benta, opsednutog brojevima i koga sva odeljenja nipodaštavaju; Kozma Laviša, koji je nezdravo opsednut Vetinarijem; Vlažinu golem sluškinju, Gledis, koja pravi velike pljosnate sendviče; i Hjuberta, koji se nalazi u podrumu banke i igra se sa primitivnim računarom koji treba da modeluje gradsku ekonomiju (zasnovan na stvarnom računaru iz prošlosti). Svi oni su tužni, smešni, poremećeni i gotovo raskalašni kao i svi Pračetovi likovi. Brojne scene u banci podsećaju na film „Brazil“ Terija Gilijama i tvrdiću do dana kada umrem, da je najveća propuštena prilika filmske industrije film iz Disksveta u režiji Terija Gilijama.

Mi kritičari nikada nismo srećni ako ne nađemo neku zamerku. Zato ću u konačnoj analizi reči da je „Štancovanje para“ malo manje zadovoljavajući roman od „Poštašavili“, samo zbog činjenice da u poslednjih nekoliko poglavlja koji vode do vrhunca sve postaje pomalo haotično, ne u smislu da se svašta događa (što je sasvim u redu) već u strukturi narativa. Ali smatram da većini Pračetovih obožavalaca to uopšte neće smetati. Sa starim Terijem koji održava ovaj nivo doslednosti i inspiracije na toliko knjiga tokom toliko godina, kladim se u poslednji dolar da će nastaviti da nam uzima pare za još preko trideset naslova.

Izvor: sfreviews.net
Prevod: Miloš Vulikić