Srđan Valjarević: Mesto na kom sam postao slobodan

Pisac kultne knjige „Komo“ Srđan Valjarević priča gde je i kako odlučio da napiše prvi roman „List na korici hleba“, koji je upravo izašao u izdanju Lagune, sa njegovim predgovorom.

U pauzi između dve knjige razgovarali smo sa piscem Srđanom Valjarevićem. Pričali smo kako je nastala knjiga „Fric i Dobrila“, o njenim junacima, o literaturi koju Srđan čita dok piše o njima, ali i o reizdanju njegovog prvenca, romanu „List na korici hleba“. Srđan je, specijalno za ovo izdanje, napisao predgovor u kojem govori kada je počeo da piše.

Došli ste u Lagunu 2019. i doneli nam „Komo“ i „Dnevnik druge zime“, a onda su iskrsli „Fric i Dobrila“. Vratili ste se kolumnama, a one su Vas povele na potpuno drugu stranu i dovele do knjige. Šta se to desilo?

Nije bilo planirano, ali se namestilo tako da sam dobio poziv od magazina Nedeljnik i dok sam smišljao kako i šta da pišem, jer dugo nisam pisao kolumne, jedino rešenje video sam u pisanju nečega što se nastavlja. U suprotnom, ne verujem da bih dugo izdržao sa pisanjem kolumni, jer me politika ne zanima previše. Ovako sam izmislio te likove i od njihovih priča može da ispadne roman u nastavcima.

Ali Fric i Dobrila su Vaša porodica još odranije?
 
To sam pisao za Danas i oni su se tada zvali Gojko i Dobrila. U knjizi je objašnjeno zašto je Gojko sada Fric. Godine 2001. bilo mi je dosta, pa sam ih deportovao u Švajcarsku da rade i njima se više nisam bavio, a sad sam ih vratio u domovinu. U početku mi je trebalo da se nađem u tome, da nađem njih, da shvatim ko su oni i ko sam ja s njima i uopšte u svim tim tekstovima. Mesec po mesec, ipak sam odlučio da će to biti knjige u nastavcima.

Oni svuda putuju sa Vama. Sad će voditi na more i Kineza Lija, koji im je i kuvar, i prijatelj, i komšija. Svake godine idu na Korčulu?

Sticajem okolnosti jer i ja idem tamo, ali to je jedino mesto gde putuju. Tako je kako je, šta da im radim.

Zašto baš Kinez ide s njima, a ne profesor filozofije ili neko drugi?

Sa Fricom i Dobrilom sam napravio neku vrstu zajednice, a svaku zajednicu određuje način na koji komunicira. Nijedna zajednica ne komunicira na isti način, što verbalno, što neverbalno. Fric, Dobrila i njihov sin Mate imaju svoj način komunikacije, a od komšiluka i prijatelja jedino su se profesor filozofije u penziji i Kinez Li, kuvar, tu uklopili. Svi drugi koji su se pojavljivali nisu, jer teško je uklopiti se u neku zajednicu, naći se u njihovoj komunikaciji. Kinez ide s njima na more, jer nikad nije išao na more.

Šta je ušlo, a šta nije u knjigu?

Sve je ušlo u knjigu, i to mi ne smeta, jer se tako vidi razvoj priče. Urednik Dejan Mihailović je imao odlične sugestije da se knjiga podeli na poglavlja, što sam prihvatio, jer je tako bolje. Nisam odmah bio siguran da će to biti knjiga. Zasad samo jedna, ali druga je pri kraju.

Izlazi i Vaš roman prvenac „List na korici hleba“.

I to mi je zanimljivo. Napisao sam predgovor za novo izdanje, iako sam razmišljao da li to da učinim ili ne. Malo je pretenciozno da pišem predgovor, ali negde mi je kliknulo na koji način to treba da uradim. Raduje me izlazak te knjige. Tad sam imao 22 godine i mnogo toga u knjizi danas sigurno ne bih napisao, ili bih to učinio na drugačiji način. Međutim, bilo bi ružno da posle tridesetak godina bilo šta menjam pod pretpostavkom da sam pametniji, u šta nisam siguran. U svakom slučaju, ništa mi u toj knjizi ne smeta, pogotovo ne u formalnom smislu.

Otkud lep, poetičan naslov?

Relativno brzo sam je napisao zbog pauze između dva posla. Tada sam preko godine radio kao mašinbravar u Beogradu, a preko leta kao konobar na Korčuli. Gazda radionice bi me pustio da idem, inače je bio divan čovek, i tad sam odlučio da napišem knjigu. Imao sam nekih mesec dana za to. Zatvorio sam se, napisao i rekao sebi da će prvo što budem video kad izađem biti naslov romana. Nisam imao spreman naslov. Prvo što sam video u dvorištu kuće u kojoj sam tada radio bio je jedan list na korici hleba.

Šta ste napisali u predgovoru? Kako može da nastane predgovor prvom romanu sa tolikim odmakom?

Jednog jutra mi je kliknulo gde i kako sam inicijalno odlučio da napišem taj roman. Inače se takvi detalji ne pamte. Pamte se drugi – gde sam tada radio, radionica u kojoj sam bio, prijatelji, kolege, tako da mi je bilo neobično i važno što sam se uopšte setio tog detalja. Imao sam 22 godine kad sam radio u toj radionici i bilo mi je važno da imam svoje, popularno rečeno, „štek mesto“, gde mogu da se sklonim, pobegnem od posla, barem na 15–20 minuta ili pola sata, makar samo sedeo i držao ruke na očima. Ali to mi je bilo neophodno. Imao sam to mesto, i to sam napisao u predgovoru. Bilo je to iza kontejnera gde sam bacao đubre. Tu bih sedeo, a kad se to ponovi više puta, osetiš da je to mesto na kom postaješ slobodan od posla, od života. Napisao sam u predgovoru, i to je zaista tačno, da su me spasavale i knjige koje sam čitao u to vreme, ne u sobi, ne u krevetu, nego baš na tom mestu. I tu sam odlučio – ima i da napišem knjigu.

Gde je poezija u Vašoj prozi? Bila je u „Dnevniku druge zime“, malo i u „Zimskom dnevniku“... Je l’ sada nestala?

Bogami jeste. Ili se sve to pretopilo u jedno. Zasad nemam potrebu da to radim žanrovski odvojeno.

Kako su se desile lapidarne rečenice oca Frica?

U tome posebno uživam. Bilo mi je potrebno jer, ponoviću, zajednice, kakve god bile, imaju svoj poseban način komunikacije – grupa pekara je jedna vrsta zajednice, fudbaleri su jedna zajednica i svi oni imaju poseban način komunikacije, koji mi niti razumemo, niti nas, na kraju krajeva, interesuje. Tako da i porodica i prijatelji Frica i Dobrile imaju svoj način komunikacije, ali tu mi je falilo još nešto, da iz tih ljudi izbija još neki glas. I onda mi je palo na pamet da ti glasovi „izbijaju“ na majicama, pa mi je bilo zanimljivo da za to koristim stručnu literaturu, koju čitam isključivo zbog pisanja „Frica i Dobrile“, a koja je uglavnom duhovna, teološka. Zabavno mi je da sve to skupa radim.

Šta trenutno čitate?

Čitam stalno, ili se barem stalno vraćam na isto, ili na nemačke mistike iz 14, 15. veka, ili na nešto iz filozofije, Vitgenštajna, Kjerkegora. Svi oni imaju nešto što mi treba za majice. Ranije sam ih citirao, a sad sam „u materiji“ pa mogu sam da smišljam. I zaista samo to čitam.

Da li biste nam preporučili neki klasik?

„Sumorna kuća“ Čarlsa Dikensa je poslednje od proze što mi je zaista veličanstveno. Nisam očekivao jer me Dikens nikad nije posebno interesovao, ali knjiga me je sve vreme fascinirala.

Kako danas gledate na „Komo“? Da li se previše ponavljaju komentari ili pohvale u vezi sa knjigom?

Oguglaš. Davno je to bilo, prošlo je, ne muči me više. Isto je sa svakom knjigom, podeljena su osećanja. S jedne strane, naravno da mi je važno da se posao završi i da budem zadovoljan, a posao je zaista završen kada se knjiga pojavi. Sve drugo je besmisleno. Dakle, jedno je osećanje zadovoljstva. Druga je da opet možeš da kažeš: „Jupi, ponovo sam na tržištu“, što znači da će neko doći da gnjavi, u smislu da govori da mi je roman lep ili da ne valja. Na kraju krajeva, ta gnjavaža je neizbežna, ali je gnjavaža, i to je druga vrsta osećanja kad treba nešto da objavim. Tako da gledam da što pre to stavim iza sebe.

Autor: Ivana Misirlić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 21
Foto: Matija Krstić