Roman „Kod 'Ženskog raja'“ vraća nas u vreme kada nisu postojale robne kuće i tržni centri

Kada pogledamo centar grada, teško nam je da zamislimo period u kom nisu postojale prodavnice i veliki, sjajni izlozi. Međutim, postojalo je vreme kada se kupovina obavljala u malim radnjama i privatnim buticima, u kojima se prodavala samo najosnovnija roba. Ako ste želeli da kupite kišobran, kaput ili zavese, morali ste otići u tri različite radnje.

Otvaranje robnih kuća

Sve se to promenilo sredinom 19. veka, kada je u Parizu otvorena prva robna kuća „Au Bon Marché“, a nakon nje, ubrzo su otvorene i druge elitne robne kuće: „Samaritaine“, „Printemps“, kao i „Galeries Lafayette“. Izlozi u stilu secesije privlačili su javnost kao što to danas čine muzeji ili dvorci.

O ovom svetu je pisao Emil Zola u svom romanu „Kod 'Ženskog raja'“, koji spada u jedan od dvadeset romana romanesknog ciklusa pod nazivom Rugon-Makari (s podnaslovom: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva). Čitaocima daje uvid u posao ove izmišljene robne kuće (do detalja opisuje kako se novac prenosio kroz radnju, do prostorije u kojoj su brojali pazar), opisujući koliko su ljudi bili opsednuti ovim novim radnjama. Prodavnice su služile da nagovore kupce, naročito žene, da troše novac, koristeći tehnike koje se smatraju komercijalnom praksom 20. veka.

Pametan marketing

Reklame, povrat novca, dostava na kućnu adresu, izlozi puni nove robe, kao i sezonske rasprodaje bile su tehnike koje je Oktav Mure, vlasnik robne kuće, koristio kako bi malu radnju pretvorio u najveću prodavnicu sa najvećim prometom u Parizu, kao i u celoj Francuskoj.

Međutim, njegove ambicije imaju posledice. Kako njegov posao cveta, male privatne prodavnice ne mogu da se takmiče sa njim. Nemaju mesta za toliko robe, niti od dobavljača mogu da dobiju popuste kako bi se takmičili sa Mureovim niskim cenama. Kupci su počeli da izbegavaju male radnje, kupovinom u „Ženskom raju“, gde svako godišnje doba donosi radost zbog novih proizvoda.

Jedne godine su kupcima omogućili sobu za pisanje i besplatna pića, kako bi se odmorili pre nego što krenu u kupovinu, sledeće sezone svakom detetu delili su besplate balone, a svake godine se u robnoj kući otvori odeljak sa novim stvarima. Nikom ne smeta haos za vreme rasprodaja, jer je to čar same prodavnice.

Stari i novi

Zola u knjizi stalno pravi kontrast između blistave veličanstvenosti „Ženskog raja“ i mračnih tradicionalnih radnji. U „Raju“ je „postojala je eksplozija zaslepljujuće bele svetlosti, u kojoj se svaki ton bele boje razlivao, dok zvezdana prašina svetluca u vazduhu“, dok su male radnje „bile pune senki, koje su prekrivale radnju kao crna zemlja što prekriva grob“. Vlasnici malih radnji očajnički pokušavaju da ostanu u poslu, ali ih to vodi u sve veće dugove, dok se Mureova robna kuća širi i zauzima prostor sve većeg broja radnji.

Propast nezavisnih trgovaca nije jedini aspekt razuzdanog kupovanja koji Zola pominje. Autor nam pokazuje kako Mure koristi zavođenje da bi stvari koje prodaje pretvorio u nešto za čim kupci žude, a prodavnica postaje mašina zbog koje žene gube glavu. Euforija zbog mnogobrojnih i povoljnih ponuda tera ih da kupuju i ono što im ne treba, da troše više nego što mogu da priušte i da ukradu ono za šta nemaju novca. Čak i kada su svesne da gube kontrolu, ne mogu da se zaustave.

„Gomila je stigla do odeljenja za svilu... Na kraju hodnika, oko jednog od malih gvozdenih stupova, koji su podupirali stakleni krov, materijal se spuštao poput mehurića vode. ...Žene, blede od želje, naginjale su se kako bi se ogledale, suočene sa tajnim strahom da će poželeti da poseduju deo ovog luksuza i neodoljivom željom da se izgube u njemu.“

Na kraju jedne od njegovih najvećih prodaja, „kupci, opljačkani i umorni, iz radnje su odlazili zbunjeni, ali i zadovoljni kupovinom, dok ih je iznutra izjedao sram jer su popustili iskušenju u mračnim sobama jeftinih hotela.“

Mure je prikazan kao neko ko na silu iskorišćava druge, mameći kupce egzotičnim aranžmanima u izlozima. Za roman je ključno njegovo razumevanje psihologije ženskih kupaca.

„Otkrio je da one ne mogu da odbiju dobru ponudu, da kupuju bez potrebe, kada vide da je nešto jeftino, i na ovome je bazirao svoj sistem sniženja neprodate robe, pristajući da je proda za manju vrednost, ostavši veran svom principu neprestanog nabavljanja nove robe.“

Žene kao roba

Ovaj roman žene opisuje baš kao i robu u radnjama. Zola ih često prikazuje kao oštećene i iskrivljenje delove tela koji se stapaju sa tkaninama i predmetima u prodavnici. Dok prolaze pored ogledala, vidimo samo delić njihovih lica, ramena i ruku, dok se bezglave lutke nalaze u sredini i u izlogu radnje.

Sam Mure je veliki zavodnik, čovek koji nema poštovanja prema ženama koje ne umeju da se odupru iskušenju.

„Njegov cilj je bio da osvoji žene. Želeo je da se osećaju kao kraljice, zato je izgradio ovaj hram, kako bi one bile u njegovoj milosti i nemilosti. Želeo je da ih opije galantnom pažnjom i ispuni sve njihove želje i prohteve. Danonoćno je smišljao načine kako da na jedinstven način privuče kupce.“

„Zatim, kada bi dezorijentisanim ženama izvukao sve pare iz novčanika, osećao bi prezir, kao muškarac prema ženi koja je bila dovoljno glupa da mu se preda.“

Mure upoznaje nekog ravnog sebi, mladu provincijalku Deniz Bodi, koja se u grad preselila sa dva mlađa brata. Žive kod ujaka, ali on ne može da ih izdržava, jer njegova prodavnica više nema kupaca, i to zbog „Ženskog raja“. Ujak prezire Murea i njegovu prodavnicu i svakodnevno priča loše o njemu, ali za Deniz je sve to očaravajuće. Zapošljava se u „Ženskom raju“ kao prodavačica i seli se u spavaonicu predviđenu za osoblje.

Kako se radnja odvija, Deniz nailazi na neprijatnosti jer biva ismevana zbog svoje otrcane odeće, neuredne kose i nesposobnosti da proda robu. Otpuštaju je, ali je zatim ponovo zapošljavaju. Mureu je privukla pažnju, ali ona se opire njegovom šarmu, odbijajući da postane još jedna u nizu žena koje padaju pod Mureov uticaj, ne želeći da bude kao roba koju prodaje.

Slaba ljubavna priča

Ljubavna priča, po mom mišljenju, bila je najslabiji aspekt romana. Iako sam mogla da se povežem sa Deniz na samom početku, kada su prodavačice i radnici bili loši prema njoj, nisam mogla da razumem da je neko poput Murea mogao da joj se dopadne. Takođe mi je bilo malo nejasno kako je Deniz, koja nema nikakvog iskustva sa trgovinom, uspela da ubedi Murea da napravi izmene koje će mu doneti veću zaradu.

Ovo je izvanredno delo ako ga posmatramo kao roman koji prikazuje pojavu robnih kuća, kao i materijalizam koji simboliše napredak. Zola ovaj oblik prodaje prikazuje kao nešto dvosmisleno. Robne kuće dale su ženama moć da se izraze na što bolji način, oslobađajući ih ograničenja salona, pružajući im slobodu da se oduševljeno kreću u javnom prostoru. Ali to je rezultiralo gubitkom samokontrole, kada dođu u dodir sa predmetima dizajniranim da se dopadnu njihovim erotskim nagonima. Na primer, par kožnih rukavica u „Ženskom raju“ miriše na „životinju u kolotečini koja se našla u neseseru sa šminkom“. Uhvaćene su u veliku mašinu snova, iz koje ne umeju da izađu.

Ovaj roman možete posmatrati iz različitih uglova. Prvo kao ljubavnu priču između devojke iz provincije i uspešnog, bogatog biznismena. Zatim kao istraživanje društvenih promena i rođenje prodaje i trgovine. I na kraju kao prikaz fiziče transformacije Pariza, uz uticaj ljudi poput Žorž-Ežen Osmana. Ako volite raskošnu prozu, oduševiće vas dugi pasusi koji detaljno opisuju izgled i arhitekturu prodavnice, odeću i robu kupaca. Ako više volite romane sa zapletima, imajte na umu da je to jedan od slabijih aspekata „Kod 'Ženskog raja'“.

O knjizi:

Roman „Kod ‚Ženskog raja’“ (Au Bonheur des Dames) objavljen je 1883. godine. Kao i u mnogim romanima iz serijala Rugon-Makari, i ovde se pojavljuju likovi iz prethodnih knjiga. Glavni junak „Koda 'Ženskog raja'“, Oktav Mure, pijavljuje se i u romanu „U ključalom loncu“, kao ambiciozni zavodnik.

Autor: Karen/Booker Talk
Preuzeto sa: bookertalk.com
Prevod: Lidija Janjić