Prikaz romana „Tajna“

Prva reč u novom romanu Domenika Starnonea je „ljubav“. Zatim pripovedački glas daje definiciju šta je za njega ljubav: „lava sirovog života“. Objašnjenje koje za nekog ko je rođen u podnožju vulkana, kao glavni junak romana, Pjetro Vela, Napoletanac emigrirao u Rim, ima vrlo precizno značenje (i sam Starnone je iz Napulja) i predstavlja oblik stigme, iako je prošlo već poprilično vremena od poslednje erupcije Vezuva, opasne po one koji žive na njegovim obodima. U svakom slučaju, lava je veoma efikasna slika da se opiše ljubav. Prva stranica knjige sadrži nagoveštaj „temperature“ narativne materije, koju će glavni lik da izloži na sledećim stranicama. Tu temperaturu će, međutim, dotaći samo u određenim odlomcima, na visini ovog uvoda, kao da početak sadrži samu suštinu cele knjige, ili barem onog što autor želi da nam o njoj kaže. „Tajna“, sa dve prethodne knjige, „Pertle“ i „Šala“, čini trilogiju posvećenu porodičnoj i sinovljevoj ljubavi u prvoj knjizi, kasnoj ljubavi dede u drugoj, i ljubavi uopšteno, ili preciznije ljubavi po sebi u ovoj. Likovi ova tri romana deluju kao tri lica iste osobe, iste srdžbe koja ispunjava njihove misli, i njihov život.

Reč „tajna“ iz naslova ima barem dva značenja, ako ne i više njih: sa jedne strane, kao što to objašnjava tekst na omotu knjige, to je saopštenje neke tajne, s druge, nagoveštava prisnost, poverljivost između dve osobe. Osim toga, postoji još jedno, osnovno i glavno značenje: poverenje u nekog, uključujući tu, pozivajući se na rečničke primere korišćenja te reči, i iznevereno poverenje. Sve u svemu, ambivalentna i višesmislena reč. Takva je i tema na koju protagonista hoće da nas ulovi: on je poverio tajnu jednoj ženi, Terezi, koju voli, ali sa kojom ima konfliktni odnos; i ona se njemu poverila. Otkrili su jedno drugom tajne, koje nikad nisu rekli nikom drugom. Odatle potiče dogovor da će stvari koje su uradili a kojih se stide, biti predate večnoj tišini. Oko ovog motiva se razvija čitav roman, sa njegovom utvarnom pretnjom koja se stalno vraća: Pjetro se plaši da bi Tereza mogla da otkrije tajnu njegovoj ženi i zbog toga se oseća ucenjeno. U Pjetrovim sećanjima, koja čitamo, ovo ne deluje recipročno; a osim toga ne znamo ni njegovu ni njenu tajnu. Razlog za to postoji i tiče se samog zapleta; ali neću to ovde odati. Može se, međutim, nagovestiti činjenica da su tri Starnoneova romana napisana u formi „uspomena“, pisma, u formi priče koja je upućena nekom ili nekoj.

Sve ovo da bi se reklo da je tajna-ispovest u stvari kao mekgafin za Starnonea, nestvarni i lažni motiv za zaplet, kao oni koje je često koristio Hičkok u svojim filmovima. Pisac iz Napulja spretno koristi ovo pripovedno sredstvo, koje mu služi da bi privukao pažnju, ali i da bi odvukao čitaoca od pravog narativnog centra svojih knjiga, barem u ova poslednja tri romana koja predstavljaju njegovo remek-delo. Prvih sedam stranica knjige nam pokazuju šta je to ljubav-lava. Opisuje strastvenog i konfliktnog Pjetra, ogoljenog u seksualnom i ljubavnom odnosu sa mladom učenicom – Pjetro je profesor, kanonska figura prvih Starnoneovih romana, simbolična utvara koja se vraća u njegovim poslednjim delima. Posle toga, Pjetro postaje „normalan“, ili barem uspeva da potisne sopstvenu strastvenost drugim aspektima. Otkriva se prosečnijim nego što se na početku pripovedanja činio. Od te sedme stranice pa narednih deset, prisustvujemo zavođenju Nadije, Pjetrove koleginice, profesorke matematike – on je pak društvenjak – koja će ubrzo postati njegova žena. Starnoneovo pisanje funkcioniše kao srce koje polagano kuca veći deo vremena, a onda naprasno ubrza, i to u onim trenucima kada se čini da priča dostiže svoj vrhunac: steže se i opušta ritmom koji se skoro može izračunati. Od opisa unutrašnjih emotivnih stanja, i razmišljanja a posteriori, iznenada se prelazi na direktan dijalog junaka.

Oscilatorno kretanje, koje odlično funkcioniše u knjigama sa manje od 200 stranica, savršeno se uklapa uz stil njegove kristalno čiste i direktne proze. Njegovi junaci su, iz različitih razloga i na različite načine, lažovi. Ne govore eksplicitne niti velike laži. Pre bi se moglo reći da praktikuju samoobmanu, koja odgovara njihovoj klasnoj pripadnosti: oni su malograđani, skromnog porekla, i nerešenim ili nerešivim konfliktima, koje vuku za sobom već decenijama, kao što je Pjetrova želja za samoponištenjem, koju gaji još otkada se u detinjstvu popeo na ivicu prozora. Pjetro podseća na Alda iz „Pertli“ i u suštini ima isti problem: oseća se prosečnim, kao neko ko je od života dobio dosta toga, a da nije to zaslužio. Samo čeka da ga naprasno otkriju, zbog čega mekgafin tajne nije ništa drugo nego spoljašnja projekcija jedne intimne misli. Jedne paranoične opsesije? Nastavnik viših razreda osnovne škole čija je žena isto tako nastavnica, i koji je imao sreće. Posle napuštanja ili razilaženja sa Terezom, odmah posle međusobne ispovesti, napisao je esej o školstvu u kojem je kondezovao svoje misli na tu temu. Objavivši ga u jednom časopisu pokrenuo je polako ali nezaustavljivo mašinu slave: njegov spis je postao knjiga koju je promovisao slavni pedagog i njegova izdavačka kuća. Zahvaljujući ovome, Pjetro se penje na socijalnoj lestvici slave, koja ga lansira iz stana na periferiji Rima u njegov centar: postaje profesor odlične gimnazije sa stanom koji tome priliči. U međuvremenu, njegova žena Nadija postaje žrtva mobinga profesora matematike na Univerzitetu u Napulju.

S obzirom na to da mu se nije seksualno podala, on ju je bojkotovao, stavivši tako tačku na njene univerzitetske aspiracije. Zatim ona postaje majka troje dece, devojčice Eme i dva dečaka, što dovodi do promene u njenom karakteru: ranije predusretljiva i ljubazna, sada postaje nepristupačna i nervozna. Starnone ironično skicira promene Pjetra i njegove žene, sve ono što se dešava oko njih. Naravno, Tereza se vraća, progoni ga. Tera ga na ono što sam Pjetro definiše kao „moralno venčanje“, zbog čega se brine o njemu izdaleka i primorava ga na vernost, kao kada se on sprema da uđe u vezu sa Tildom Paćini, briljantnom urednicom izdavačke kuće koja je izdala njegov roman, i koja ga prati na promocijama knjige po celoj Italiji.

Treba primetiti da je roman smešten u osamdesete, u vreme pre interneta, u svet u kojem se autor prijatno oseća, čije rituale i legende poznaje, kao što poznaje i njegove običaje i izražajne forme. Svet koji je prošao, koji generacijski pripada Starnoneu, što je dodatni pokazatelj da se njegovi skorašnji romani hrane istom autobiografskom građom kao i oni prethodni, ali promišljenom iz današnje perspektive. Koji je smisao ove knjige, šta želi da nam poruči? Nepoznati autor je na korici napisao da „Tajna“ govori o tome „koliko je trusan teren na kojem se drži konstrukcija našeg identiteta.“ Pridev „trusan“ je analogan definiciji ljubavi kao lave, koja otvara knjigu, što čini da pomislimo da ova prezentacija potiče iz autorovog pera. Nesumljivo je da Pjetro Vela misli da je banalan čovek, kao što nam nagoveštava u mnogo navrata. Da ne zaslužuje to malo ili mnogo uspeha koji mu se nasmešio, koji je učinio njegov život prijatnijim. Radi se o čoveku sa jakim osećajem krivice. Ali to nije sve. Pjetro živi u ubeđenju da će ga pre ili kasnije otkriti, ne samo njegovu „strastvenu“ stranu, čiji je Tereza bila svedok, već i onu „dobrice“, ali lažnog. Pirandelovska vokacija Starnonea, njegova igra sa temom identiteta, unosi u priču još dve tačke gledišta na kraju, kako bi nam dala različitu viziju razvoja događaja, kako bi nam dala još dve vizije i obogatila pripovedanje, ali istovremeno lišila osnove autobiografsku priču koju je Pjetro ispričao. Ta tehnika je već viđena u „Pertlama“ i verovatno predstavlja najslabiji deo ovog romana. Prekratki i šturi su ovi dodaci na kraju, sa pitanjem koje se tiče jednog detalja čija važnost nije sekundarna. Čini se da Pjetro poseduje nešto posebno; kao magnet je, kaže njegova žena Nadija: „Završiš zalepljena na njega, a da ne znaš ni šta ti se desilo.“

Zbog toga su svi, prijatelji, žene, deca, supruga, opčinjeni njegovom harizmom blagog čoveka, koji nije ni sa kim u lošim odnosima. Da se ne bi patilo od ove zavisnosti treba se povući, odlepiti se na silu, zaštiti se od simbiotičkog odnosa koji Pjetro teži da uspostavi, kako Nadija poverava ćerki. Verovatno su se Pjetro i Nadija međusobno varali, verovatno su imali, uprkos onome što Pjetro pripoveda u svom svođenju računa, i druge priče, koje su im pomogle da prežive. Tema prevare i izdaje je centralna u Starnoneovim romanima barem tokom poslednje dve decenije: izdaja društvene klase kojoj se pripada, prevara u braku i naročito, prevara sebe samih. Osećaj krivice muči njegove junake, koji su svi do jednog malograđani. Niko od njih ne zaslužuje uspeh koji je postigao, što je u ovom romanu još očiglednije nego u drugima. Pjetru vara samog sebe. To je prevara bez okajanja, bez oproštaja, bez razrešenja. Izdao je ljubav-lavu prema Terezi, koja je u međuvremenu postala poznata naučnica; izdao je potencijalnu ljubavnicu Tilde; izdao je svoju društvenu klasu postavši intelektualac; izdao je porodicu udaljivši se od nje prateći svoj uspeh po celoj Italiji. Na izvestan način se oseća kukavicom, ali savršeno ostvarenom kukavicom. Roman bez katarze i bez silaska u podzemni svet, „Tajna“, nam svakako ne govori o „terenu na kojem se drži konstrukcija našeg identiteta.“

Tajna Starnoneovih romana je upravo u tome što on priprema priču, ali je nikada ne završava. Kada se približi kraju, kada treba da se pojavi poruka knjige, on se raspline: pusti da njegovi likovi pobegnu kroz izlaz za slučaj nužde, otvori im vratanca za beg, umnožavajući zaplete i perspektive, na minimalan, ali suštinski način. Niko od njegovih junaka ne može da liči na Melvilovog pisara Bartlbija, niko ne može da izgovori poznatu rečenicu: „Radije ne bih.“ Starnoneovi junaci nikada ne kažu ’ne’, jer nikada nisu rekli ni ’da’. Zaustavljeni su u limbu žaljenja zbog nepostojeće krivice za koju veruju da su je učinili, ne neke ogromne, već male, malene krivice, jer su i oni sami malograđani. U „Tajni“ Starnone dostiže svoj vrhunac: opisuje nešto što dobro poznaje, nešto što liči na sve nas, nešto što ne možemo da odbacimo, ali ni da prigrlimo u potpunosti. Moralista, samo do pola. I upravo ovim, Starnone pokazuje da nas razume i da je u stanju da nas savršeno opiše: svi smo samo prosečni izdajnici sebe samih.

Autor: Marko Belpoliti
Izvor: doppiozero.com