Prikaz romana „Poniženi i uvređeni“: Knjiga u kojoj se tokom čitanja živi

Tužna je to priča – jedna od onih neveselih i bolnih koje se tako često i neprimetno, gotovo tajanstveno dešavaju pod olovnim petrogradskim nebom, u mračnim, tajnim ćumezima ogromnoga grada, usred sumanutog ključanja života, tupe sebičnosti, sukobljenih interesa, mračnog razvrata, skrivenih zločina, usred sveg tog pakla besmislenog i nenormalnog života.

Neki pisci siguran su lek za nedostatak čitalačke motivacije. Jedan od takvih pisaca za mene je, ma koliko to nekome zvučalo kao opšte mesto, Fjodor Mihailovič Dostojevski. Naime, završivši Pištalovo „Sunce ovog dana“, nisam bila sasvim sigurna koju bih knjigu sledeću započela, pošto me iz nekog razloga 90% naslova sa trenutne liste za čitanje nije privlačilo, bilo da je u pitanju tema dela, ukoliko sam imala predznanje o njoj, a koja me nije naročito zaintrigirala, ili pak neki pisac kog dosad nisam čitala, pa nisam baš nešto bila raspoložena za eksperimentisanje i potencijalno razočaranje. Stoga sam rešila da poslušam one koji govore da je, kada izgubite želju za čitanjem, najbolje da se vratite nekom poznatom, a dragom delu ili piscu, te sam posegla za onim autorom koji me do sada nije izneverio. Tako je na red došao roman „Poniženi i uvređeni“, poslednje nepročitano delo Dostojevskog koje imam u ličnoj biblioteci (dakle, vreme je za obnovu!). Kao što sam i očekivala, izbor je bio pravi!

„Poniženi i uvređeni“, jedan od ranijih romana Dostojevskog, prati dve paralelne priče, vremenski udaljene, čiji junaci na neobičan način bivaju povezani njihovim akterima. Jedan od tih aktera jeste pripovedač, mladi, bolešljivi pisac Ivan Petrovič, koji iz svog bolničkog kreveta upravo i beleži svoja sećanja na događaje iz prethodne godine. Prva, dominantnija od dve priče, tiče se njegove starateljske porodice Ihmenjev. Otac, Nikolaj Ihmenjev, primoran je da se premesti sa porodicom u Petrograd nakon što je knez Valkovski, čijim je imanjem Ihmenjev upravljao, podneo protiv njega tužbu ponet ogovaranjima da spletkama pokušava da spoji svoju kćer Natašu sa kneževim naivnim sinom Aljošom. Situacija se još više mrsi kada, po početku parnice i prelasku u grad, Nataša zaista „pobegne“ od kuće kako bi živela sa Aljošom. U tom trenutku stvara se razdor u porodici u kojoj uvređeni otac odbija svaki kontakt sa ćerkom, dok knez nastoji da iskoristi neverovatnu nezrelost i povodljivost svog sina kako bi ga odvojio od Nataše, koju ovaj (naizgled) voli, i oženi ga devojkom sa dobrim mirazom koji bi mogao da ga izvuče iz dugova.

Drugi tok romana vezuje se za sudbinu siročeta Jelene – Neli, koju Ivan Petrovič izbavlja iz kandži pijane podvodačice nakon smrti njene majke. Neli i Ivan Petrovič spojeni su smrću Nelinog dede, čiji je svedok bio naš pripovedač, a sama Nelina sudbina polako se razotkriva u toku romana, deo po deo. Upravo priča njene majke i nje, kao i njenog dede, predstavlja paralelu prvoj priči koja se tiče Ihmenjevih i sudbine koja ih je zadesila, i upravo se u njoj vidi jedan od njenih mogućih, tragičnih ishoda.

Glavna spona između ovih priča jeste pripovedač koji, u mom viđenju, nije toliko delatni lik koliko je prenosilac onoga što se događa. Njegova se uloga u romanu u najvećem delu svodi na trčanje sa jedne adrese na drugu, posredovanje između njenih junaka, prikupljanje tragova koji bi nam mogli razotkriti ono što nam još nije poznato, da bi na kraju na njega palo i beleženje čitavog spleta događaja u koje je bio umešan. U njemu se mogu tražiti i obrisi samog Dostojevskog; dovoljno je samo uporediti način na koji Ivan Petrovič stvara i uslove u kojima je autor stvarao svoja dela:

– Tako ćeš se „ispisati“, Vanja – kaže mi ona – izmučiti i „ispisati“, a osim toga i zdravlje ćeš upropastiti. Eto S., taj u dve godine po jednu pripovetku napiše, a N. je za deset godina samo jedan roman napisao. Ali, zato, kako je kod njih sve kao saliveno i doterano! Nigde nikakav nemar nećeš naći.

– Da, ali oni su materijalno obezbeđeni i ne pišu na određeni rok, a ja sam poštansko kljuse!

No više od svega, Ivan Petrovič ima ulogu svedoka ovih sudbina. A te sudbine, kao što se negde i očekuje kada se otvara koja knjiga Dostojevskog, nisu pune cveća i stihova – čak potpuno suprotno. Kao što veli citat kojim sam otvorila prikaz, životi o kojima pripoveda Ivan Petrovič nisu retka pojava, ali ih vrlo često proguta vreva velegrada, te ostaju sakriveni u senci „velikih“ ličnosti i „velikih“ priča. Toliko je razorenih porodica, ogorčenih roditelja koji se lome između besa zbog nanete uvrede i neograničene ljubavi prema detetu, toliko izneverenih ljubavi osujećenih sitnim interesima i spletkama egomanijaka poput Valkovskog (Sve postoji radi mene i sav je svet za mene stvoren.), toliko zapostavljene i zloupotrebljene dece:

– Nisu kneževska deca! Mnogo ima, Vanja, na svetu… te nekneževske dece!

Lik Neli, epileptične devojčice koja ostaje bez svake zaštite nakon smrti svoje majke, ubedljivo je ostavio najdublji utisak. Ona je, rekla bih, svakako jedna od najupečatljivijih junakinja Dostojevskog, makar iz dosadašnjeg mog čitanja njegovog opusa. Nije lako predstaviti jedno dete, jednu devojčicu u najosetljivijim godinama, koja je u tako malo života pretrpela toliko zloupotrebe koliko pojedini za čitav život ne osete, i učiniti je uverljivom. Kroz svaki njen postupak, svaki ispad ili napad, kroz svaki izliv emocija izvire jedna duboko istraumirana i izneverena mlada osoba. Zapravo, čak bih mogla reći da od svih likova, upravo ona najviše oteletvoruje i opravdava i sam naslov dela. Neli je, u mom čitanju, najsvetlija tačka ovog izvanrednog romana.

Ono zbog čega još smatram da je roman izvanredan jeste činjenica da se, kao što je slučaj sa svakim dobrim književnim delom, ne može odrediti jedna glavna nit koja ga sačinjava. U „Poniženima i uvređenima“ prepliće se bezbroj tema, poput (ne)mogućnosti praštanja, ljubavi, odanosti, egocentrizma, društvene nepravde, perverzije i licemerstva. Premda se na trenutke može uočiti da ovo jeste jedan od ranijih autorovih romana, čitaoci koji zaista vole Dostojevskog neće biti iznevereni. Čak i onda kada se čini da preteruje i zalazi u klišee, on uspeva da već kroz jednu rečenicu povrati svežinu i dâ liku treću dimenziju, kao na primer u portretisanju kneževog sina Aljoše, karikaturalno nezrelog, neodgovornog i nepostojanog, oličenja čoveka bez trunke karaktera, koji se samo jednim svojim obraćanjem ocu preoblikuje u jedno zapušteno, nevoljeno dete koje niko nije umeo da usmeri i nečemu nauči:

– Već sam ti rekao da mi ni ti ni bilo ko od vaših nikad dosad niste kazali ništa što bi mi dalo orijentaciju, što bi me povuklo za sobom.

Pored toga, izbor pripovedača koji je deo sveta priče znatno sužava perspektivu, te nemamo u toku čitavog romana kompletnu sliku o svemu što se događa. To svakako stvara onu finu neizvesnost koja tera da se stranice okreću jedna za drugom, pogotovo onda kada se nabasa na neki trag o razotkrivanju „misterija“ u vezi sa pojedinim likovima, a koje Dostojevski vešto raspoređuje kroz delo: taman toliko da naslutite o čemu je reč, ali nikada sa dovoljnom sigurnošću i nikada dovoljno iscrpno da biste oformili čitavu priču pre kraja romana.

Iako „Poniženi i uvređeni“ nisu uspeli da skinu sa trona „Idiota“, moj omiljeni roman Dostojevskog, nikako ne mogu reći da sam se na bilo koji način razočarala. Štaviše, uživala sam u ovoj priči, jednoj od onih koje obuzimaju i ostaju sa čovekom neko vreme i pošto se knjiga zatvori, onih u kojima se tokom čitanja živi. Dostojevski, kao što to neretko čini, demaskira ono od čega čovek voli da okrene glavu, ono što boli, što predstavlja naličje života, ne samo u carskoj Rusiji već u celom „civilizovanom“ svetu:

– Kad bi samo bilo moguće, što, uostalom, prema ljudskoj prirodi, nikad biti ne može, kad bi moglo biti da svaki od nas opiše sav svoj život, ali tako da se ne poboji da izloži ne samo ono što ne sme da kaže i nipošto ne bi kazao ljudima, ne samo ono što se boji da prizna i svojim najboljim prijateljima nego čak i ono što ponekad ne sme ni samom sebi da prizna, tada bi u svetu pokuljao takav smrad da bismo se svi morali pogušiti.

No težina sadržaja raspoređena je tako da čitalac, i pored toga što je oseća, može sa lakoćom da se suoči sa njom i iznese je. Stoga možda baš ovaj roman nije loš za prvo susretanje sa Dostojevskim kao piscem (premda ovu moju izjavu treba uzeti sa rezervom, pošto nisam pročitala čitav njegov opus). Jedno je sigurno: „Poniženi i uvređeni“ su u meni uspeli ponovo da razgore onaj čitalački plamen i glad za istinski dobrom literaturom.

Ne mogu ni da zamislim kakav će biti moj susret sa onim glasovitijim delima Dostojevskog koja me još čekaju...

Izvor: medjuknjigama.blogspot.com