Prikaz romana „Pertle“ Domenika Starnonea

Romanu „Pertle“ Domenika Starnonea možemo pristupiti na dva načina: kao roman koji se naslanja na „Dane napuštenosti“ Elene Ferante u kojem se obrađuje pitanje autorkinog identiteta. Ili se može čitati potpuno zasebno, kao hronika muške nevere i raspada bračne zajednice, teme koja vezuje ovaj roman za dugotrajnu zapadnjačku književnu tradiciju. Ne može se prenebregnuti intertekstualni dijalog koji „Pertle“ vode sa romanom Elene Ferante, iako se u ovom prikazu nećemo više vraćati na tu tačku.

I Starnoneov i Ferantin roman se bave prevarom na sličan način: nakon niza godina naizgled srećnog braka, muž napušta ženu i dvoje dece zbog mnogo mlađe žene. Ženin život se raspada, ona propada i psihički i fizički, dostiže ponižavajuće dubine, da bi ponovo izronila sa ožiljcima, ali cela. U „Danima napuštenosti“, nastanjujemo ženinu psihu dok čitamo njenu živopisnu i brutalnu naraciju iz prvog lica, o njenom životu pre, tokom i nakon napuštanja. U Starnoneovim „Pertlama“ istražujemo anatomiju napuštanja iz tri različite perspektive, kroz tri različita narativa – ženin, muževljev i dečji. U „Pertlama“ je ženina naracija precizna, jasna i mnogo drugačija od ideološkog, kaleidoskopskog i mučnog iskaza Ferantine naratorke. Dok Ferantin roman ne istražuje dugoročne posledice muževljeve prevare, Starnone kopa duboko po periodu dugom pet decenija. Ferante prikazuje žensku subjektivnost utemeljenu u ženskom telu, dok Starnone daje prednost polifonom pristupu.

Razlike između dva romana se na završavaju tu, ali „Pertle“ i „Dani napuštenosti“ ulaze u međusobni dijalog baveći se sličnim temama, onoliko koliko literarni tekstovi mogu da komuniciraju jedan sa drugim. Ipak, zbunjena sam količinom pažnje koju kritičari „Pertli“ širom sveta poklanjaju vezi Ferante-Stranone, fokusirajući se na Ferantino navodno i senzacionalno demaskiranje od strane italijanskog novinara Klaudija Gatija u oktobru prošle godine – i objave da je ona zapravo Anita Raja, Starnoneova supruga. Podstaknut misterijom Ferantinog identiteta, intertekstualni dijalog dva italijanska romana postao je bračno pitanje.

Ali okrenimo se samom romanu. Naslov „Pertle“ je vrlo sugestivan: u pitanju je tekst o stvaranju i raskidanju veza, i o teretu (psihičkom i fizičkom) koji se nakupi u tom procesu. Muž vara i napušta ženu i decu, da bi im se godinama kasnije vratio. Nakon gotovo pet decenija braka, stan u Rimu, u kome je par živeo, demoliran je dok su bili na odmoru i prošlost izranja iz ostataka rasutih krhotina. Prošlost poprima fizički oblik i podseća celu porodicu na potisnute traume. Italijanska kritičarka Danijela Brogi to opisuje ovako: „Ovaj roman nije samo priča o bračnoj krizi, u pitanju je tekst koji predstavlja zamišljene scenarije samospoznaje iznikle na neuništivim stubovima braka“. „Pertle“ su dakle, roman o braku kao instituciji, odnosu supružnika prema samopercepciji i samoispunjenju, bilo kroz ženino precizno dokumentovanje bračnog života, muževljevu sebičnu potragu za profesionalnim i seksualnim zadovoljenjem, ili kroz dečje svedočanstvo o raspadanju i eventualnoj rekonstrukciji porodice.

Starnoneov roman obuhvata i secira širok spektar pitanja u ovom uredno strukturiranom delu čvrsto uvezane radnje, a opet u isto vreme sa otvorenim krajem, bez definitivnih odgovora ili rešenja. Drugim rečima, „Pertle“ su stopile mnogo toga u maloj posudi, ne zatvorivši je. Kao Pandorinu kutiju. Što roman čini u isto vreme bukvalnim i simboličnim. Podeljen u tri dela, sa tri različita naratora, čitalac iz dela u deo posmatra propast braka. U prvom delu čitamo o tome kroz ženinu perspektivu, preciznije, kroz pisma koje ona piše mužu.

Prva rečenica romana je upečatljiva zbog svog cinično-konciznog apostrofa kojim rekapitulira čitavu istoriju njihovog braka do tog trenutka: „Ako si zaboravio, poštovani gospodine, podsetiću te: ja sam tvoja žena. Znam da ti je nekada bilo drago zbog toga, a sada ti je najednom neprijatno“. Rečenica koja precizno oslikava ženinu samopercepciju kao smetnju, prepreku u muževljevom novom oslobođenom životu. I osećaj koji buja u ženi prenosi se na čitaoce koji odmah počinju da razvijaju prezir prema osobi kojoj se ona obraća. Ali ova komunikacija ne vodi nikuda, pošto nikada ne čujemo muževljev odgovor. Saznajemo, na toj prvoj strani, da je u pitanju 1974. godina, da je par u braku dvanaest godina, i da imaju dvoje dece, Sandra, koji je rođen 1965. godine, i Anu, koja je rođena 1969. godine. Ovo brižljivo akumuliranje i nabrajanje činjenica karakteriše ženinu naraciju, kao i čvrstina kojom upravlja svojim životom, životima svoje dece, domaćinstvom – nikada ništa ne baca, čuva čak i liste za kupovinu. Prikupljanje tereta – u koji spadaju i traume – postaje simptomatično u ovom tekstu.

Drugi deo romana pravi vrtoglav prelaz u vremenu i prostoru. Naracija se prebacuje u sadašnjost, čitamo o sedamdesetogodišnjem paru koji živi u prostranom stanu u luksuznom delu Rima. Narator je sada Aldo Minori, muž. Konačno saznajemo i ženino ime – Vanda. Za razliku od Vandinog kratkog epistolarnog predstavljanja, Aldova naracija zauzima najviše teksta u romanu i obuhvata hronologiju braka. Počinje 2014. godine, kada njih dvoje odlaze na odmor, dogovorivši se sa Sandrom i Anom da vode računa o mački. U povratku zatiču stan u potpunom haosu: sve njihove stvari su razbacane, uništene ili jako oštećene. Sve je tu, osim mačke. Aldo počinje da pretura po lomu sopstvenog postojanja, ne bi li pronašao ostatke svoje uspešne karijere i neispunjavajućeg, napornog porodičnog života. Čitalac sada saznaje Aldovu verziju priče, koja je mnogo sadržajnija, i izaziva osećaj sažaljenja, ako ne i oproštaj za njegov zločin napuštanja porodice na četiri godine, ostavljajući ih same i bez finansijske podrške u kriminalom zaraženom Napulju, dok on euforično gradi sebi i svojoj mladoj ljubavnici novi život u Rimu.

Činjenica da Starnoneov trik uspeva da iskamči od čitaoca saosećanje dokaz je izuzetne literarne veštine. Jer kako možemo da saosećamo sa bezobzirnim preljubnikom koji odbija da vidi svoju ženu čak i nakon što je pokušala da se ubije? Ipak saosećamo. Starnoneova tehnika leži u pronalaženju iskonske asocijacije sa naslovnom rečju „Lacci“. Na italijanskom „lacci“ bukvalno znači „pertle“, ali takođe nagoveštava „veze“ ili „okove“. Jedna od najupečatljivijih i najdirljivih scena opisuje vezivanje pertli. Ali predstava socijalnog, emotivnog, ekonomskog i psihološkog vezivanja preovlađuje u romanu na više nivoa. Nisu samo u pitanju bračni okovi koje Aldo lomi, takođe se diže protiv porodice kao opresivne i instutucije, replicirajući retoriku studije Dejvida Kupera iz 1970. godine „Smrt porodice“, pružajući pozadinske motive koje su Aldu dali dozvolu da vara. Kada se na kraju vrati svojoj porodici, Vanda započinje suptilan psihološki rat, u kome se on ponaša pitomo i submisivno do granice mazohizma. I zaista, uzajamno dejstvo muževljevog i ženinog mazohizma i sadizma čini ovaj roman toliko neodoljivim, asocirajući na pertle/veze.

U trećem delu knjige, Ana preuzima reč i opisuje njeno i bratovljevo mučno detinjstvo – traumu Aldovog odlaska, i još bolniju traumu njegovog povratka. Ana i Sandro se sećaju Vandine emocionalne hladnoće, njene surove štedljivosti, opsesivnog prikupljanja stvari, i njene diktatorske vladavine nad domaćinstvom. Ako je u Vandinoj priči Aldo bio sadista, onda je Vanda predstavljena u ulozi mazohiste koji strpljivo trpi Aldovu surovost. U Aldovoj i Aninoj priči, Vanda preuzima ulogu sadiste, dominantne i nemilosrdne figure koja spušta Alda na nivo bezglasnog, pasivnog kućnog ljubimca. Sandro i Ana se slažu da je Aldo „bio i ostao mamin rob“.

Treći deo knjige, ispričan iz ugla dece, na mnogo načina je i najšokantniji jer opisuje razvezivanje svih veza i razbijanje svih okova. Čini se kao da se Starnone vraća Eupiridovoj „Medeji“, i daje glas deci, nevinim žrtvama Jasonove brutalne nevere i Medejinog besa. U Eupiridovoj drami, Jason napušta Medeju i njihovu decu da bi se oženio korintskom princezom, i tako stupio u bolju i bogatiju zajednicu. Medeja, koja je pobegla od kuće da bi pratila Jasona, ubija muževljevu novu ženu a potom i sopstvenu decu, da bi ih poštedela daleko bolnije smrti. Ako su „Pertle“ Starnoneov način da prepriča priču o Medeji, u trećem delu knjige se suočavamo sa narativom dece koju su roditelji osudili na smrt. Sandro i Ana priznaju jedno drugom da ih je očeva izdaja, posle koje je usledilo majčino sadističko kažnjavanje njihovog oca, zapravo ubila, onemogućivši ih da imaju ispunjavajuću ljubavnu vezu, nanevši im ožiljke koji nikada neće izbledeti. Na kraju romana, prave žrtve nisu ni Aldo ni Vanda, koje progone njihove jadne osvetničke sheme, već njihova deca, tihi svedoci propasti porodice.

„Pertle“ se mogu čitati i u kontekstu još jednog književnog dela koje opisuje sado-mazohističke impulse u vezama. Na pamet mi pada „Venera u krznu“ Leopolda fon Saher-Mazoha iz 1870. godine, koja predstavlja složenu estetiku erotske ljubavi kroz potčinjenost do boli i emocionalnu hladnoću. Heroina romana, emocionalno hladna i surova, takođe se zove Vanda, i ona uživa vezujući (bukvalno) svog ljubavnika Severina. Ali osim okovima, Severin je vezan za Vandu i kroz retoričke okove pisanog ugovora koji ga čini njenim robom. Starnoneova Vanda se može posmatrati kao literarna referenca na Saher-Mazohovu Vandu, a Aldova bezuslovna predaja svojoj ženi kao ispunjenje implicitnog, nepisanog ugovora između njih dvoje. Činjenica da Vanda ima najveću moć postaje očigledno i u Aldovoj i Aninoj priči. Ali da li to Alda oslobađa od njegovog zločina? Vrhunski pripovedač Starnone ne daje odgovor, samo neupadljivo podiže poklopac Pandorine kutije i pušta nas da zavirimo u kutiju.

Autor: Stilijana Milkova
Izvor: asymptotejournal.com
Prevod: Aleksandar Mandić