Prikaz romana „Pakrac“: Samo mrtvi su videli kraj rata

Među razlozima zbog kojih je jedna od najpoznatijih prvih rečenica svetske književnosti – „Gospođa Dalovej je rekla da će sama kupiti cveće.“ iz romana „Gospođa Dalovej“ Virdžinije Vulf iz 1925. godine – toliko važna i popularna ističe se i činjenica da ona otkriva sve važne stvari o romanu koji otvara. Pored svoje poetičnosti i zvučnosti, ona čitaocima odmah saopštava ko je glavna junakinja dela koje je pred njima, šta će ta junakinja uraditi, zbog čega joj je bitno da govori o svojim radnjama pre no što ih učini, te zašto ona to radi sama umesto u društvu. Efektnost uvodnih rečenica često se ne shvata kao naročito važan aspekt teksta, ali u ogromnoj produkciji koja je skoro beskrajna i nepregledna, dobra prva rečenica može da odredi dalje čitanje i nagna potencijalne čitaoce da istraže i rečenice koje je slede. Ista situacija je i u romanu „Pakrac“ Vladimira Matijevića koji se otvara rečima koje su naročito indikativne za priču: „Rešio sam, Pepi, nekog da ubijem.“

Obraćanje pripovednog glasa, koji iz prvog lica jednine govori izvesnom Pepiju, prvi je ključ za čitanje ovog dela. Taj glas pripada prividno neimenovanom naratoru koji u zamišljenom razgovoru sa prijateljom prenosi ceo sadržaj romana u usmenoj formi, sa zastajkivanjima, hronološkim skokovima, vraćanjima, uzrečicama i ostalim elementima koji odlikuju savremeni govorni jezik i razlikuju ga od jezika koji se koristi prilikom pisanja. Ovaj pristup pomalo podseća na skaz, ali se Matijević ne odlučuje za povlašćenu figuru junaka koji sedi na moralnom, političkom, društvenom ili bilo kom drugom pijedestalu i propoveda svoju verziju velike istine o svetu, poretku i društvu svima koji su okupljeni oko njega i voljni da slušaju. Istina je da njegov pripovedač sa sobom, skoro kao rekvizit koji poprima ulogu jednog novog dela tela, uda ili produžetka leđa, nosi jednu pohabanu hoklicu na koju se penje na trotoaru ispred beogradske pijace Đeram ne bi li slučajnim prolaznicima, namernim kupcima i umornim prodavcima uzvikivao političke i društvene parole koje više podrivaju sistem nego što ga podržavaju. Ipak, to što je on fizički iznad svih ostalih, makar za visinu te hoklice, ne znači da je on primer moralne gromade čiji je cilj da usmeri ovo društvo ka boljem sutra. Sasvim suprotno, ovaj junak nastupa iz pozicije višestrukog gubitnika, a ne samo da se trenutno nalazi na margini društva, primoran da se druži sa pijancima, narkomanima, prosjacima i ljubiteljima pijačne atmosfere, već je svaki stepenik njegove prošlosti primer novog, sve jačeg i katastrofalnijeg pada dublje i dublje u živi pesak sećanja.

Njegova prošlost počinje u Pakracu, gradu koji se nameće već sa korica romana, a ovo mesto je tokom ratnih dejstava devedesetih godina prošlog veka bilo jedno od ključnih na ratištu u Slavoniji. Upravo je tu on upoznao Pepija, kome se vraća skoro trideset godina kasnije, u Beogradu koji na mnogo načina podseća na ratnu zonu: ne samo da je taj grad prepun scena u kojima se pojavljuju „svinje, pacovi, vrane, crvi“ koji pripovedača nose u vreme borbenih dejstava, već se na skoro svakom koraku dešavaju užasni zločini koji se predstavljaju preciznim, ali kratkim opisima, na granici novinskog izveštaja: „Sinoć je u Ulici Maksima Gorkog muškarac ženi kriglom razbio glavu... [...] Juče je Dunav, kod Sportsko-rekreativnog centra 25. maj, na obalu izbacio beživotno telo predsednika opozicione političke stranke, noćas se u hotelu Interkontinental predozirao televizijski magnat... [...] Sinoć je na Vračaru odleteo u vazduh džip poznatog advokata, jutros je na Čukarici ubijen čuvar banke... [...] Prošle noći je bačen Molotovljev koktel na kuću folk zvezde, njeno dvoje dece je zadobilo teške opekotine... Jutros je na Glavnoj železničkoj stanici noževima izboden muškarac bez dokumenata...“ Ovi izveštaji javljaju se stalno, skoro refrenski, kao podsetnici kriminogenog ponašanja koje je preuzelo Beograd i pretvorilo ga u savremenu antiutopiju u kojoj nije ništa bolje niti lakše živeti nego na ratištu. Baš u tom gradu, i u takvoj atmosferi, Matijevićev protagonista pokušava da nastavi posleratni život i da se uklopi u sistem, ali suočava se sa ogromnim problemom: njegovo ponašanje u početku nije kriminalnog karaktera. Zbog toga on odlučuje da počini zločin iz prve rečenice teksta, ali ne da bi se nekom osvetio, već da bi postao deo „nove“ normalnosti sistema u Beogradu: „Međutim, nekog sam morao da lišim života, takav je bio trend, nije se moglo živeti mimo sveta. [...] Dragi Pepi, krvavi pir je uveliko trajao, a ja sam bio nemoćan da uzmem učešća u opštoj zabavi.“

Dakle, uvodna rečenica ističe da se radi o želji da se uklopi u život novog veka, i to na najkrvaviji i najkonkretniji mogući način: tako što će postati isti kao svi oni čije zločine autor ističe iznova i iznova, ne dajući čitaocu priliku da ih zaboravi ili da se fokusira na bilo šta drugo sem na njih. Ipak, i pre nego što započne svoj krvavi pir, pripovedač nailazi na iskušenje u razgovoru sa svojom prvom žrtvom, uličnim dilerom čiji je brat takođe bio na ratištu, odakle seća se „njega“ i „Pepija“, najzad govoreći da se i njega zvali tim nadimkom – „A Smajli nije ćutao, đavo mu nije dao mira. Tebe su zvali Pepi, rekao je. Nije pitao, nije sumnjao, konstatovao je.“ – odnosno da između dva junaka ne postoji distanca, već da se radi o istoj ličnosti.

U tom trenutku čitanje romana može da se nastavi na dva načina, u dva paralelna i jednako „ispravna“ toka: sa jedne strane, kao potraga za dokazima da pripovedač nije niko drugi do Pepi, a da je njegova cela životna priča zapravo priča o udvojenoj personi, ili pak, sa druge, kao priča o dve zasebne osobe koje žive i deluju individualno, što je i pristup za koji se sam narator odlučuje. No, u prilog prvom pristupu izvire sve više dokaza da se radi o nekoj vrsti psihičkog poremećaja koji vuče koren iz detinjstva koje je junak proveo zanemaren, maltretiran i kinjen od oca i majke, toliko da se kasnije pretvara u nasilnog ljubavnika i paravojnog dobrovoljca na ratištu, što postaje samo da bi njegova egzistencija dobila bilo kakav smisao. On postaje deo gomile na jedini način koji mu je dostupan, iako ne uspeva da dobije potrebne odgovore, te se sve vreme u sadašnjosti pita zbog čega je uopšte otišao u dobrovoljce, nesvestan uzaludnosti svog pokušaja da u okvirima vojske pronađe prihvatanje koje nikada nije dobio od roditelja.

Kao tipičan primer zanemarenog deteta koje izrasta u nasilnog pojedinca sa određenim psihičkim problemima („Kao srednjoškolac viđao sam crne ptice. Letele su i napolju, i po stanu, kasnije i u učionici. Te ptice niko drugi nije video.“), protagonista pokazuje kako se postepeno gradi psihologizacija i trodimenzionalnost likova u savremenom romanesknom tekstu: svaki problem vodi do narednog, a svaka reakcija ima dalekosežne posledice koje utiču ne samo na junaka, već i na njemu bliske ljude, ali i one koji slučajno postaju deo njegovog sveta. Linija koja vodi od roditelja, preko prve ljubavne veze, sve do pakračkog ratišta gde on prestaje da kontroliše svoje vizije lekovima, razvija zlo koje postepeno raste u njemu i koje se ispoljava nasilnim postupcima u kojima oduzima živote nevinih ljudi, neprestano se pretvarajući da je neko drugi. Odnos koji gradi sa Pepijem ispostavlja se kao odnos tamničara i utamničenog, a Stokholmski sindrom koji počinje da oseća prema svojom izmaštanom alter egu dovodi ga do potpune propasti. Nasilje naratora na ulicama Beograda postaje deo refrenske mreže zločina čije opise, u zanimljivom rešenju autora, uvek završavaju tri tačke umesto jedne, što pokazuje repetativnu i eksponencijalnu prirodu koja nadrasta sve ostale okvire savremenog društva u „Pakracu“.

Uz nasilje na mikro nivou, tj. nasilje koje čini suštinu života istaknutog pojedinca, bilo da ga on čini ili da se ono čini nad njim, Matijević posmatra i nasilje na makro nivou, u svakom kraju Beograda i na svakoj njegovoj ulici. Tvoreći novu mapu grada svakom od tačaka na kojoj se dešavaju ubistva, samoubistva, prevare, napadi, pljačke, masakri i drugi zločini, autor postaje hroničar nove realnosti koja nije samo deo stvarnosti čitalaca, već je nadilazi. Ova noar realnost svakim novim zločinačkim aktom postaje sve konkretnija i jasnija, a ona u isti mah vodi roman u nove žanrovske ravni – zbog ovoga je, između ostalog, prvo poglavlje romana, u nešto izmenjenom obliku, pod naslovom A Different Person i u prevodu Sibelan Forester, i postalo deo zbirke „Belgrade Noir“ (2020) koju je priredio Milorad Ivanović za američko tržište, a koja bi ove godine napokon trebalo da se pojavi kod nas, u izdanju Službenog glasnika – ali i pojačava njegov kritički potencijal. Upravo tu autor dostiže vrhunac pripovedanja: okrećući se skoro svakom detalju naše stvarnosti, od zdravstvenog sistema i školskog obrazovanja do vladavine prava, odnosa prema Evropskoj uniji i događajima iz prošlosti, on podriva zvanični narativ, dekonstruiše ga, ponovo ga gradi iz jednog novog i neočekivanog ugla, samo da bi ga ponovo dekonstruisao jer se njegov junak ne uklapa ni u jednu od ponuđenih verzija: „Nama nikada nije bilo ovoliko dobro. Grade se brze pruge, brzi putevi, brzi trotoari, brzi fakulteti, brzo pravosuđe, brza porodilišta, brze vetrenjače... Niču nove fabrike, klinike, soliteri, vodovodi, deponije i tereni za polo. Rastu strane investicije, raste zaposlenost... Sedmica na lotou je izvučena treći put zaredom. Samo, na Bulevaru tvrde da našu bajku isuviše često prekidaju reklame za kladionice, za pivo, za hotlajn i da se o merama opreza treba posavetovati s advokatom.“

Ovakvih primera je bezbroj u „Pakracu“, i svi se mogu svesti na to da junak iz spoljnog sveta dobija impulse da je sve savršeno, što baš nije tako u njegovom ličnom svetu, na Bulevaru kralja Aleksandra i u rejonu oko pijace Đeram, gde se radnja mahom i odvija. Umesto toga, stvarnost je krvava i bolna, nalik na ratno stanje, koje je utoliko gore i tragičnije jer se odvija u kontekstu koji je prostorno i vremenski udaljen od ratišta na koje Vladan Matijević neprekidno podseća. A takvom dekonstrukcijom prevladavajućeg mišljenja padaju u vodu i drugi narativi koji definišu naš život, i baš u tom trenutku misleći čitalac pretvara se u aktivnog člana društva, što bi se moglo istaći i kao najvredniji efekat romana. Najzad, dok se njegov svet ruši usled spoznaje da Pepi nije „drugi“, već on sam, sećanja na sve zločine koje je potisnuo vraćaju se protagonisti u krešendu koji takođe obuzima i čitaoce, a oni sada shvataju da su deo onog pakla za koji su, prateći Sartra, u prošlosti krivili druge.

Autor: Dragan Babić
Izvor: Prosvjeta, Zagreb