Prikaz romana „Drugi mač“ Petera Handkea: Trijumf književnosti

Na kraju ove kratke knjige, njen pripovedač sedi u restoranu na autobuskoj okretnici. Dobar deo dana proveo je u mreži autobuskih linija Il de Fransa. Opuštena atmosfera širi se prostranom salom sa starim daščanim podom i njemu se čini da među ozarenim licima prepoznaje neke od svojih saputnika. Onda se dešava nešto neobično: „U mojoj vinskoj čaši cvet kestena sa line of beauty and grace. (Progutao sam ga.)“

Priča se ubrzo završava, i to informacijom o tome kada je napisana: „April–maj 2019, Il de Frans / Pikardija“. Da se od tog vremena do danas ništa nije dogodilo, na ovom mestu bismo se sada verovatno bavili pitanjem kakva je uloga kestenovog cveta koji je uleteo u stanični restoran, šta je sa „linijom lepote“ koja ga krasi i, kao prvo i najvažnije, kakav je smisao gutanja smeštenog u zagradu.

Ali budući da jeste, budući da je posle proleća 2019. usledila jesen, tokom koje je odluka da se piscu Peteru Handkeu dodeli Nobelova nagrada za književnost dovela do još jedne burne debate o njegovim stavovima o ratu na Balkanu, ovde se prvo mora govoriti o efektu koji nastaje kada se ova knjiga čita iz perspektive nekoga ko zna „šta se kasnije desilo“. Gledana iz tog ugla, ona može delovati kao najava besa sa kojim je Handke branio svoje intervencije kao protest umetnika protiv jezika žurnalizma.

Ovaj pripovedač živi od njuha za katastrofe

Jer ovo je priča o osvetničkom pohodu čoveka koji planira da ubije autorku novinskog članka u kome je navedeno da je „moja majka bila jedna od više miliona ljudi iz negdašnje velike 'Dunavske monarhije' kojima je aneksija smanjene zemlje od strane 'Nemačkog rajha' bila povod za proslavljanje; moja majka je klicala, pisalo je, bila je pristalica Rajha, partijska drugarica“. Već u prvoj rečenici, dok pripovedač posmatra svoj lik u ogledalu, pogled mu uzvraća lice osvetnika; nešto kasnije, on odbacuje predlog da unajmi plaćenog ubicu.

Logično je prepoznati u ovom pripovedaču nobelovca Petera Handkea, koji takođe ima dom u blizini Pariza, koji deli njegovu averziju prema jeziku medija, ljubav prema lutanju i čitanju i koji je sve naknadne komentare i pitanja neistomišljenika dočekao srditim odgovorom da je on samo pisac. U ovoj „majskoj povesti“ na nekoliko mesta se pojavljuju Homer i Tolstoj. Možemo li uopšte pročitati njihova imena, a da u misli ne prizovemo rečenicu koju je Handke izgovorio u jesen 2019: „Potičem od Tolstoja, potičem od Homera, potičem od Servantesa“? Teško, ali svako ko ovu priču čita kao Handkeov konačni obračun sa novinarskom profesijom, propušta suštinu.

Ta suština biće dostupna onome ko joj priđe iz ugla onoga „što se desilo ranije“ i osvrne se na dosadašnje stvaralaštvo Petera Handkea. Upravo to je ono čemu se ova majska povest dosledno vraća. Ona počinje povratkom kući i novim odlaskom, kao i priličan broj prethodnih Handkeovih priča. Kada u tekstu pominje Tolstoja i Homera, pisac se na njih ne poziva kao na impresivne svedoke sopstvenog klasicizma, oni su samo sastavni deo usputnog sabiranja likova i motiva koji ga vraćaju vlastitom opusu.

U trenutku kada pripovedač kreće u svoj pohod, na pamet nam pada rečenica iz „Antona Rajzera“ Karla Filipa Morica, koja je poslužila kao moto „Kratkog pisma za dugi rastanak“. Tu se pojavljuje se i Džon Vejn, kao i pevač Erik Bardon, koji je u međuvremenu i sam ostario i peva „When I Was Young“. Ubica kojeg pripovedač otkriva u sebi ima prethodnika u piščevim dnevnicima i hronikama (npr. u „Das Gewicht der Welt“). Mržnja između polova, o kojoj je Handke ranije pisao, je takođe ponovo tu.

Oni dolaze iz sveta koji je odavno u senku bacila legenda da se Handke, taj veliki pejzažista među savremenim piscima nemačkog govornog područja, pokorio „blagom zakonu“ Adalberta Štiftera, koji odbacuje katastrofe i nasilje. Ne, to nije bio slučaj ni sa Štifterom, a pripovedač Handke živi od njuha za katastrofe. One samo dremaju u naizgled blagim spoljnim i unutrašnjim pejzažima – sve dok ne eksplodiraju. Ova majska povest je samo jedan u seriji tih ispada.

Linija lepote i sklada se danas stalno prekida

Povratak sopstvenom stvaralaštvu odigrao se već u romanu „Kradljivica voća“ (2017), u kome krajolici kroz koje se odvija lutanje poprimaju obrise avanturističkih ruta Volframa fon Ešenbaha. Projekat pripovedanja koje se kosi sa konvencijama modernog romana, u savezu sa osnovnim obrascima predmodernih epova i epopeja, sada poprima oblik putovanja u lokalu. Književne forme su pak slučaj za sebe. One nisu tek kalupi u koje se neka povest može sipati. One joj daju smer, olakšavaju ili otežavaju njeno napredovanje. Pripovedaču, koji u svoj pohod kreće pod zastavom ubistva i smrti, otpor pružaju stare priče na koje se autor poziva. Naslov „Drugi mač“ aludira na tekst Jevanđelja po Luki i ponaša se kao moto ovog romana, dok je „Majska povest“ njegov podnaslov. U Lukinom jevanđelju, nakon što je Isus svoje učenike posavetovao da kupe mač, oni revnosno donose dva mača. Nešto kasnije, Isus će morati da interveniše kada jedan od njih odseče uvo slugi prvosveštenika.

Kada neka priča govori o osveti, ne može se izbeći da scenu iz Novog prati podsećanje na Stari zavet. I tako pripovedač, željan neke vrste blagoslova za svoju osvetničku misiju, u „nežnom cvrkutanju“ crvendaća čuje tihi glas kojim je Bog u pustinji naredio proroku Iliji da osveti svoj narod. Možemo samo da nagađamo u kojoj meri je pripovedač upoznat sa sadržajem Biblije. Njegova priča, međutim, u jednom trenutku doživljava jasan zaokret. Ona se od otvoreno nasilnog naslova „Drugi mač“ okreće obećanjima buduće sreće koja nudi najlepši prolećni mesec. Pripovedanje nam uvek pruža šansu da se distanciramo od prvobitnog nasilja i zato reči „majska povest“ u sebi sadrže obećanje, nagoveštaj budućnosti u kojoj će se nasilje okončati. Pripovedač na jednom kamenu otkriva natpis koji slavi 8. maj 1945, zvuke pobedničkih zvona i kraj Trećeg rajha.

Maj je u kalendaru modernog društva označen kao mesec mira. Pomenuti natpis se nalazi nedaleko od najznačajnije lokacije u ovoj priči – ostataka manastira Port Rojal u blizini Versaja, u kome su Blez Paskal i Žan Rasin proveli školske dane. Ovo nije prvi put da Handke to mesto bira za stanicu u jednom od svojih dela, ali nikada do sada Paskalovo „Nous sommes embarqués!“, kao podsećanje da svako od nas u životu plovi ka neizvesnom cilju, nije predstavljalo takvu tačku preokreta u pripovedanju.

Posle posete Port Rojalu majska povest zauzima kurs ka propasti osvetničkog pohoda. Njen junak, istovremeno željan akcije i komičan poput Don Kihota, naučiće da njegovu sudbinu usmerava pripovedanje. I tako se vraćamo progutanom cvetu kestena. „Line of beauty and grace“ (linija lepote i sklada) povezuje ga sa Handkeovim „Versuch über den geglückten Tag“. Pisac u toj knjizi ovaj pojam pozajmljuje od slikara Vilijama Hogarta i dodaje da se prvobitno nežno zakrivljena linija danas „stalno prekida, posrće, zamuckuje, usporava i potpuno zaustavlja, a zatim ponovo kreće, tražeći rešenje u sporednim ulicama.“

Na sličan način napreduje i proza ove priče. Ona se do samog kraja ni u jednom trenutku ne približava „zločinki“, meti pripovedačeve osvete: „Tu nije bilo mesta za nju. I to je bila moja osveta. To je bila dovoljna osveta.“ Drugi mač nije sačinjen od čelika, on je pripovedanje samo. Poučna parabola? Možda. Ali svakako trijumf književnosti.


Autor: Lotar Miler
Izvor: sueddeutsche.de
Prevod: Jelena Tanasković