Peter Handke jedan je od najznačajnijih pisaca nemačkog jezika i savremene svetske književnosti.
Pisac stotinak knjiga, romana, pripovesti, drama, poezije, eseja i filmskih scenarija; autor više filmova, i koautor i saradnik u mnogim filmovima Vima Vendersa.
Dobitnik brojnih nagrada, između ostalih Ibzenove i Nobelove. Potonja mu je dodeljena 2019. godine. Kod neliterarne belosvetske publike izazvala je brojne kritike.
Handkeov prvi roman „Stršljenovi“ i prva drama „Psovanje publike“ objavljeni su 1966. Slede romani „
Golmanov strah od penala“, „
Nesreća bez želja“, „
Kratko pismo za dugi rastanak“, „
Levoruka žena“, „
Spori povratak kući“, „Ponavljanje“, „Još jedanput za Tukidida“ itd. Njegovo pero nikad ne spava. Od 1990. pretežno živi i radi u Francuskoj.
Moram da pomenem briljantnog i vernog Handkeovog prevodioca
Žarka Radakovića, koji je autorov ciklus bavljenja pozorištem, započet davne 1966, pažljivo prepolovio, hirurški, i objavio u Laguninom izdanju „
Psovanje publike“. Iako su devet Handkeovih komada preveli drugi prevodioci, on je urednički napravio izvanredan izbor iz pozorišnog opusa, nezaobilazan u današnjem vremenu.
Jasno vidimo da autor u težnji da popravi pozorište koje se s vremenom pretvorilo u monstruma, pokušava da ga oživi, ostavljajući ga bez klasičnih pozorišnih atributa – igre, imitacije, hora, glumaca, dijaloga, publike, dres koda, kompletnog unutrašnjeg ustrojstva.
Došavši kao sedamnaestogodišnjak u grad, Kaspar je znao samo jednu rečenicu, čime postaje „naučni kuriozitet: skoro odrastao čovek bez jezika i spoljašnjih uticaja, (tuta-muta) p.a, tabula rasa na kojoj su društvo i njegove elite mogle da pišu nekažnjeno“. Kaspar je poželeo da se kroz jezik približi drugima, svojim krotiteljima, huliteljima. To je prirodna ljudska potreba – majmunisanje, imitacija. Kritičari su je definsali „govornim mučenjem“. Tortura kakva se lako preslikava na svakodnevicu.
Komad
Psovanje publike je revolucionaran. Handke u njemu ne koristi pozorišni jezik kakav je primenjivan još u antičkom dobu i amfiteatrima pod otvorenim nebom. Kao totalna imitacija života. Nema iskonskih pravila, ni klasične igre, ni klasičnog uticaja kakvi su postojali od Eshila ili
Šekspira.
I ne vređa Handke publiku sočnim psovkama, on hoće da je probudi, ukidajući bučni, a bezvredni životni motor. Besmislen jer ništa ne pokreće. Da je dobronameran, dokazuje nastavak promišljanja na ovu temu u komadima
Predskazanje,
Samokažnjavanje i
Pozivi upomoć. U audio-komadima govor zamenjuje ostala poznata pozorišna sredstva.
Kao pozorišni pisac ide u svim pravcima, kao amfibija, i u suprotnom, izbacujući video, vizuelni komad predviđen za gledanje, „čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima“, stvorivši gluvonemo pozorište, pozorišnu tišinu sa dna okeana.
Smeje se i samome sebi napisavši originalno na francuskom
Zašto kuhinja? i
Lepi dani u Aranhuezu, pa ih prevodi na maternji, dokazujući koliko se može izgubiti u prevodu.
Handke i u svojim najradikalnijim i najrevolucionarnim komadima oslanja se na pozorište apsurda, avangarde, intelektualno pozorište i standardni pozorišni jezik igre, intenzivne imitacije života, ne vređa publiku, čak i kada to eksplicitno čini. On hoće da popravi, kao obućar staru ali udobnu cipelu, pozorište koje je izgubilo smisao i ulogu ovna predvodnika u odnosu na stvarni život. Jer pozorište ne treba da bude bolnica.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres