Priče i opomene Đorđa Lebovića

„Svetlost ima jedno oko, a tama hiljadu ruku.“
– Hasidska mudrost

Krug se zatvorio. Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, zajedno sa njegovim zapisima Iz piščeve beležnice, kao da zamenjuju nikad nenapisana završna poglavlja njegovog romana „Semper idem“, u kojima je po svemu sudeći nameravao da opiše pakao Aušvica i nacističkih logora, gde je deportovan kao petnaestogodišnji dečak. Priče su nastale pedesetih godina XX veka (priču Živeti je ponekad visoko objavio je 1956. godine u časopisu Delo), ali se pisac onda sasvim posvetio dramaturškom pozivu i nije stigao da im se vrati. „Proza koju sam u početku pisao“, svedočio je kasnije u razgovorima sa svojom suprugom Zlatom Lebović, „bila je umnogome u dijaloškoj formi, tako sam pričao priču i oživljavao aktere, sve one koji nisu preživeli, a ja jesam“.

U pristupu svojim sećanjima na te jezive godine, uobličenim u potresne priče, stilski i jezički uzdignute iznad brutalne stvarnosti koju su tematizovale, Lebović je na svojstven način anticipirao književni postupak nemačke nobelovke Herte Miler, koja je pola veka kasnije opisivala staljinističke zone i strahovladu Čaušeskuovog režima gotovo pesničkim jezikom, prepuštajući čitaocu da sa zaprepašćenjem otkrije kako se teror možda najbolje može dočarati na predlošku turističkog bedekera. Kod Lebovića je jezik logoraša i autentičan opis logorske golgote uvek uzdignut na nivo humora, naizgled nesvojstvenog predvorju smrti i pozornici zločina. Likovi se po pravilu oslovljavaju nadimcima, dijalozi nose radnju, ali i taj dramaturški naboj uvek je začinjen makar i crnohumornom šalom. „U logoru, u nedostatku hleba, humor je bio jedina moguća opcija da se zavara glad i da se preživi.“

Kako inače ako ne kroz humorne otklone opisati višednevni transport logoraša u prenatrpanim stočnim vagonima iz jednog u drugi logor (radilo se o petom danu putovanja kroz Nemačku od Zaksenhauzena u Mathauzen, dva meseca pre kraja rata), kada su danima ostavljani bez hrane i vode da piju sneg i slažu mrtve na sredinu vagona, ne usuđujući se da ih izbace kako esesovci ne bi pomislili da su pobegli (Devet vodoravnih crta)? Ili neverovatne doživljaje staroga Papija iz Lavova, logoraša sa petogodišnjim stažom, koji se u živopisnom skazu Ako lažem, obesite me, moliću lepo, skercoznim tonom pripovedajući o najstrašnijim doživljajima, sve te godine svog jevrejskog boga Adonaja u najtežim trenucima i odricao i prisećao, proklinjao i prizivao? „Oslobodioci su otišli, a mi smo znali da se danas više neće vraćati. Opasnost beše prošla.“, primećuje jedan logoraš povodom savezničkog bombardovanja nemačkog voza koji je prevozio logoraše, dok drugi ironično primećuje: „Rupa je bilo mnogo i svuda, čak i na stropu. Izrešetali su nas naši prijatelji. Dobri momci. Jednoga dana će nas izbaviti iz pakla“ (Devet vodoravnih crta).

Ipak, iako „ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla“ (Bez naslova), posle takvog iskustva, pisac je opisima umiranja, razbacanih leševa, logoraša pretvornih u žive kosture usled gladi, žeđi, bolesti, mraza i iscrpljenosti, na dramatičan način odao poštu svojim umrlim sapatnicima, često prerano sazrelim vršnjacima iz dečjih baraka, prenoseći njihove reči i snove o slobodi jer ih nada u izbavljenje do poslednjeg časa nije napuštala. „Ja sam Rihard“, govori njegov prijatelj iz logora koji je umro od žeđi pred samo savezničko oslobađanje Osvjenćima (Aušvica), „ne zaboravi, nas neće u krematorijum, mi smo stvoreni za bolje stvari... Nemoguće. Izračunaj, devetnaest dana do dvadeset prvog marta, onda dolazi proleće... Na proleće će sve biti gotovo. Broji!... Ne prepuštaj se snu, da te zima ne pobedi….“ Na različitim jezicima, najčešće na jidišu, sporazumevaju se Jevreji pristigli u nacističke logore sa svih strana, Ukrajinci, Poljaci, Mađari, Grci, Rumuni, Italijani, Česi, Francuzi, Belgijanci, Norvežani, Holanđani, Srbi… I svi se u toj zlosrećnoj vavilonskoj pometnji XX veka savršeno razumeju jer je njihov jezik bila njihova tragična zajednička sudbina. U jednoj od antologijskih priča, Zli umiru vertikalno, koja se događa na samom kraju rata, kada su nacisti pred savezničkim trupama napustili logor – nekoliko preživelih logoraša improvizuju interno suđenje: optuženi je kapo, logoraš koji se, kako bi sačuvao sopstveni život, svojevremeno dobrovoljno prijavio nacističkoj upravi da zavodi red među robijašima i sa kojim oni sada nastoje da se razračunaju. U napuštenoj kancelariji komandanta logora odigrava se groteskna scena: logoraši, „kosturi u prugastim odelima“, gnevni na jednog od svojih koji je imao više sreće i nimalo obzira, odlučuju kako bi kapou trebalo presuditi, streljanjem, vešanjem, batinanjem ili na neki drugi način. Već tokom „suđenja“ postaje jasno da logoraši nisu ni sposobni ni pripravni da okrivljenom presude na način kako su nacisti presuđivali njima, etički sklop žrtava je suprotan krvnikovom a njihova ljudska merila uprkos doživljenim strahotama ostala su očuvana.

Imajući u vidu tragizam koji se krije iza svake rečenice napisane ili izgovorene u ovoj zbirci konclogorskih doživljaja (tačnije logoraških, jer se neki odigravaju i po završetku rata), kao i prećutnu činjenicu da su junaci živi skeleti u nacističkom logoru smrti, nije čudno što su glavne stilske odlike ove proze paradoks, groteska, metafora, sarkazam – i razumljivi izostanak hiperbole. O okolnostima i vremenu opisanim u naslovnoj priči Anđeli neće sići sa nebesa Lebović svedoči: „Petog maja 1945. oslobođen sam u improvizovanom logoru bez imena, između grada Velsa i sela Ginkirhen u Austriji. Bili smo smešteni, živi i mrtvi, u jednoj baraci, ne znam tačno koliko nas, ali zasigurno nas je bilo mnogo i bili smo sabijeni kao sardine. Nije bilo vode, naravno ni hrane. U logoru su saveznici zatekli 20 hiljada leševa i 6 hiljada poluživih kostura… Jeli smo sneg kad ga je bilo i kiša je padala nekoliko puta. Glavna hrana su bili puževi i bilje koje smo žvakali… U improvizovani logor dovedeni smo verovatno s namerom da nas likvidiraju. Komandant logora, SS kapetan, nije nas likvidirao, ali hranu i vodu nije nam dao jer je nije imao. Saveznicima nas nije predao nego je logor napustio ranije, verovatno plašeći se odmazde. Do dolaska oslobodilaca umiralo se naveliko i bez nacističke ruke… Front je bio blizu našeg logora. Ipak, naš logor je bio kao gluva soba na radiju, nije se čula nikakva pucnjava iako su se oko nas vodile borbe. Mi smo tada verovali da će se oslobodioci spustiti padobranima sa neba, i najčešće smo stajali napolju i ispitivali nebo...“

Dalekosežne poruke šalje i poslednja priča, prvobitno posvećena još jednom čuvenom stradalniku iz Aušvica, Primu Leviju, u kojoj bivši logoraš preko oglasa kupuje za sebe pola grobnice na Novom groblju: susret i dijalog kupca i prodavca, kao i poenta, više su od onog što priča neposredno saopštava (Važan esek).
 

*

Svojevrstan ključ ovih povesti, dodatak Iz piščeve beležnice, pisan u osvit trećeg milenijuma, priključen je na kraju kao jezgrovit Lebovićev epilog o Zlu, njegov osvrt na lik i delo Adolfa Hitlera i širenje antisemitizma, na pojavu i karakter nacizma, njegove metode, propagandu i istorijske reperkusije, pa i na balkanski prostor bremenit nacionalizmom i mržnjom. Mitomanija, sklonost nasilju, populizam i koncept vođe, teorije zavere i zamene teza, šovinizam i jednopartijska država – sve su to po Leboviću sastojci totalitarne i retrogradne političke filozofije i prakse koji su u XX veku vaskrsavali i posle pojava boljševizma i fašizma, pri čemu će se pisac osvrnuti i na prijateljski odnos Srba prema Jevrejima, s jedne, i na nacionalističko zlo koje se krajem veka primilo među Srbima, s druge strane. U završnici ovog osvrta Lebović zaključuje: „Na pragu novog milenijuma u Srbiji živi još svega oko 3000 Jevreja, što iznosi 0,03 procenta od ukupnog broja stanovnika. Budući da je u toj populaciji najviše starijih od pedeset godina, taj će se broj smanjivati i, kako sociolozi i statističari predviđaju, za dvadeset do trideset godina Jevreji će u Srbiji zauvek nestati. Kakav paradoks! Jedan od retkih naroda koji nikada nije proganjao i uništavao Jevreje, prvi će u Evropi ostvariti ’konačno rešenje jevrejskog pitanja’ – u njegovoj zemlji neće više biti Jevreja. Ostaće samo uspomene na njihovo vekovno prisustvo: nazivi ulica, spomen-ploče, groblja i literatura – kao svedoci večne priče o neumitnoj prolaznosti.“

Zbirkom „Anđeli neće sići sa nebesa“ (naslov, po jednoj od priča, odabran je uz saglasnost piščevih naslednica) Lebović je napisao svojevrsnu „protivknjigu“ uspomenama tvorca logoterapije i takođe stradalnika iz Aušvica Viktora Frankla Doživljaji jednog psihologa u koncentracionom logoru , ostvarujući sopstvenu „logoterapiju“ – moglo bi se reći, u ovom slučaju, terapiju pisanjem: „Mnogima nisam pomogao, a možda sam mogao – ne znam? Pokušao sam da se iskupim pisanjem.“ Svojim proslavljenim romanom „Semper idem“, poznatim dramama „Nebeski odred“, „Haleluja“, „Viktorija“, „Traganje po pepelu“ i drugim, i najzad ovom svojom malom kolekcijom jedinstvenih, autentičnih i uznemirujućih logorskih priča, kakve je kasnije, s drugog pola ideološke patologije, doživeo i najbolje opisao Dragoslav Mihailović, Lebović se pridružio malobrojnim savremenicima koji su pisali o svom logorskom iskustvu u jeku „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“, kao Žan Ameri, Primo Levi, Paul Celan, Viktor Frankl ili Imre Kertes, i u savremenoj srpskoj književnosti ostavio nezaobilazno svedočanstvo o krvavom nasleđu XX veka, neumorno nas opominjući na različite pojavne oblike i večno vraćanje zla.

Autor: Dejan Mihailović