U nagrađenom manga serijalu u Laguninom izdanju
Ja sam heroj Kenga Hanazave pratimo junaka čiji će se običan, sumoran život drastično promeniti, pa će svet koji poznaje preko noći potpuno nestati.
Čitate li mange? Laguna je našim čitaocima ponudila neke od najvažnijih naslova, koji pripadaju bogatom opusu japanskih stripova u nastavcima. Nakon završetka kultnog serijala
Laku noć, Punpune pojavila su se još dva hvaljena i voljena manga naslova:
Sani Taija Macumota i
Ja sam heroj Kenga Hanazave. Ovom prilikom pisaću o ovom drugom, i to na uzorku od prvih pet svezaka/tankobona.
Za početak: reč-dve o autoru. Scenarista i crtač Kengo Hanazava (rođen 1974. godine) proslavio se seinen mangama:
Zlopamćenje,
Momci u bekstvu i
Skriveni nindža, a u tom nizu
Ja sam heroj (2009–2017) zauzima važno mesto. U pitanju je delo koje funkcioniše na nekoliko nivoa: sakupljena u dvadeset i dva tankobona, priča ove mange kombinuje podžanr zombi horora sa zanimljivo utkanom raspravom o poetici japanskog stripa, od nastanka do danas, o osobenostima mangi, uključujući tu i mesto koji ovaj vid umetnosti zauzima u pop-kulturnom spektru Japana i ostatka sveta.
Glavni junak
Heroja je Hideo Suzuki, nesigurni i letargični tridesetpetogodišnjak koji tavori kao slabo plaćeni pomoćni crtač, i koji se već dugo oseća kao sporedni lik u sopstvenom životu. Suzuki je frustriran zbog svog neuspeha, i gotovo je spreman da se pomiri sa sudbinom: jer neki su rođeni da budu uspešni i popularni, a drugi... Pa, mesta pod reflektorima nema za sve, većina mora da se zadovolji anonimnošću i običnošću. Suzukijevi snovi o uspehu su s vremenom prerasli u košmare, pa i halucinacije, a u njemu nema dovoljno snage i volje za borbu, te se prepušta životnoj plimi i pokušava da, kada je već sve drugo propalo, makar sačuva svoj odnos sa devojkom Teko koja ga voli, ali koja je, praktično, već digla ruke od njega.
Prvi tom donosi sporogoruću, ali veoma zanimljivo koncipiranu priču usredsređenu na prikazivanje Suzukijeve sumorne svakodnevice. Hanazava je pravi majstor u oslikavanju likova, ima za njih puno razumevanja i ljubavi, i ne usteže da ih prikaže u njihovoj potpunosti, sa svim vrlinama i manama (Teko, na primer, ume da bude veoma privržena i mila, ali je istovremeno i alkoholičarka koja postaje vulgarna i agresivna kada se napije). Crtež je veoma ekspresivan, krcat detaljima, sa Tokiom koji ostavlja utisak užurbane metropole u kojoj tumaraju nesrećni i nesnađeni ljudi.
U uvodnom delu nema puno akcije. On prvenstveno služi kako bi se postavila priča i razradio glavni lik, s tim da Hanazava veoma pažljivo priprema teren za ono što će doći. Nagoveštaji nadolazeće katastrofe su sveprisutni, s tim da su „gurnuti“ u pozadinu, dati samo u zlokobnim nagoveštajima. Poslednje table prvog tankobona donose potpuni prelaz u horor, a cela druga sveska je zapravo jedna velika neprekidna potera, tokom koje naš junak pokušava da pobegne iz epidemijom zahvaćenog Tokija.
Virus se prenosi ugrizom i munjevito pretvara zaražene u podivljale zombije željne ljudskog mesa. Hanazavini „zaraženi“, naravno, vode poreklo od Romerove „
Noći živih mrtvaca“ (1967), s tim da dosta toga duguju i „brzim zobijima“ koji su prvi put gledalačkom auditorijumu predstavljeni u „
Košmarnom gradu“ (1980) Umberta Lencija, a nakon toga u još mnogim filmovima, uključujući tu „
28 dana kasnije“ (2002) Denija Bojla (koji, ako niste znali, uskoro dobija nastavak sa Kilijanom Marfijem u glavnoj ulozi) i „
Svitanje mrtvih“ (2004) Zeka Snajdera. Ipak, Hanazavini zombiji imaju i svoje specifičnosti, što čitavu postavku čini još uzbudljivijom i strašnijom.
Hideo Suzuki u trećem tankobonu nastavlja svoj beg, i uz puno sreće uspeva da pobegne iz gusto naseljenih mesta. Tada sreće srednjoškolku Hiromi Hajakari koju uzima u zašititu i koja postaje jedan od ključnih likova ove mange. Četvrta i peta sveska donose nastavak avantura, a junaci moraju da se prilagode novonastaloj situaciji – ili da plate visoku cenu. Hideo i Hiromi nastavljaju svoje putešestvije po svetu koji se menja i koji je pun opasnosti koja preti od zaraženih, ali i od nezaraženih koji se ponašaju sve bizarnije u pokušaju da pronađu kakav-takav smisao u apokalipsi koja ih je pritisla. Kengo Hanazava je odlično postavio svoju priču u prvih pet tankobona, pa nema sumnje da će naredne sveske doneti još puno preokreta i uzbuđenja. Nestrpljivo čekam(o) da ih pročitam(o)!
Autor:
Đorđe Bajić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 45