Nenad Novak Stefanović o romanu „Apis i Aleksandar“: Broj 29 bio je koban za trojicu Obrenovića

Da li je bila samo puka slučajnost ili je pak reč o nameri, nije moguće sa sigurnošću tvrditi, ali jedno je sigurno, broj 29 bio je koban za dinastiju Obrenovića. Tog 29, ali različitih godina, ugašeni su životi tri Obrenovića, a o poslednjem, kralju Aleksandru, između ostalog, piše Nenad Novak Stefanović u romanu „Apis i Aleksandar“.



Intervju sa piscem objavljen je u Blicu, a najpre se porazgovaralo o tome kako je nastao roman, ali i kako je broj 29 bio koban za dinastiju Obrenovića. U nastavcima ćete saznati nešto više o isprepletanosti života „Kaina i Avelja srpske politike“, kako piše na korici knjige.

Postoje i druge knjige koje se bave životima kralja Aleksandra Obrenovića i Dragutina Dimitrijevića Apisa. Ali u ovoj je, čini se, najtemeljnije obrađena tema, od rođenja Aleksandra i Apisa do njihovih tragičnih krajeva. Koliko Vam je bilo potrebno vremena da prikupite građu za ovu knjigu?

Pogodilo se da prikupljanje građe počnem taman kad je počela i epidemija virusa korona! To je bio veliki problem. Svaki kontakt je bio otežan i opasan. Maska na licu, detaljne dezinfekcije, distanca pri kontaktu. Tako da je taj proces trajao oko godinu dana. Osećao sam se kao da sam u špijunskoj akciji, u kojoj sve mora biti skriveno i svaki korak isplaniran – istovremeno opasan! Što je bilo dobro za ton knjige, jer je unelo u rečenice apisovsku zavereničku mističnost.

Za potrebe pisanja romana korišćeni su mnogi dokumenti koji su bili skriveni od očiju javnosti. Na koje izvore ste se najviše oslanjali?

Moj metod rada je da koristim četiri izvora podataka. Pisanu građu – u koju spadaju arhivska dokumenta i memoaristika. Usmena građa – to su sećanja članova porodica na svoje pretke, ono što se prenosilo u okviru porodice s kolena na koleno. Fotografije – porodične i javne. Obilazak mesta događaja – detaljno istraživanje na terenu, gde proveravam urbanističke ostatke epohe ako nema kuća. Sva ova četiri izvora bila su mi jednako važna. Naravno da su pretrage arhivskih kutija osnova, ali bez nekih detalja iz beogradskih porodica roman ne bi imao boju neophodnu da se ožive likove i to doba.

Mnogi su prva podrobnija saznanja o Apisu i Aleksandru dobili iz kultne serije „Kraj dinastije Obrenović“. Da li je ova serija i na Vas imala uticaj?

Ne. Serija je umetnička obrada, mene su interesovali realni podaci. Na primer, glavni glumac je odličan, ali Aleksandar Obrenović je bio izrazito gojazan i nije bio kolerik.

U prikazu romana saznajemo da Vam je bio veoma zanimljiv značaj broja 29, koji je bio koban za dinastiju Obrenovića. Odakle interesovanje baš za ovaj broj?

Ne mogu se objasniti svi događaji vezani za nestanak dinastije Obrenovića samo pozitivističkim pristupom, meni se u istraživanjima nametnula iracionalnost kao jedan od faktora za njihovu sudbinu. Evo tri datuma: 29. maja 1868. ubijen je u atentatu Mihailo Obrenović, 29. januara 1901. umro je Milan Obrenović, a njegov sin je ubijen u Valpurgijskoj noći golih sablji 29. maja 1903.

Budući da je „Apis i Aleksandar“ istorijska knjiga u kojoj su činjenice od presudnog značaja, ali uzimajući u obzir i da pisac može pustiti mašti na volju, u kojoj meri se u ovoj knjizi prepliću stvarnost i fikcija?

Ovo je dokumentarni roman, poetički vrlo složena forma. Hteo sam da realna istorija sama iz sebe stvara dramsku tenziju, tako da sam skrupulozno poštovao činjenice, međutim kod činjenica je problem. Imate dosta različita sećanja kod učesnika istih događaja, ljudi naprosto različito vide i sećaju se, tako da sam tu morao da arbitriram šta je realnije da se desilo. Neki dijalozi proističu iz realnog konteksta. U „Apisu i Aleksandru“, u principu, sve je stvarnost, kao da sam bio tamo i snimao kamerom s ramena – to mi je bio cilj.
 

Koliko su ovakvi romani značajni, prema Vašem mišljenju, za razumevanje prošlih vremena?

Svoj roman smatram značajnim za razumevanje smene dinastija jer je zasnovan na tačnim podacima. Sabrane su na jednom mestu sve relevantne činjenice, posebno one sporedne koje osvetljavaju epohu, mnoštvo detalja da se upotpuni slagalica prevrata, koji se prvo dogodio unutar ljudi iz kraljevog okruženja.

Zašto se Apis i Aleksandar mogu nazvati Kainom i Aveljom srpske politike?

Simbolički, Apis i Aleksandar su kao braća. Rasli su u istom gradu, vršnjaci su, samo tri dana je među njima razmak u rođenju. Poznavali su se, Apis je bio komšija buduće kraljice, čuvar na njihovom dvoru, zet mu je bio ministar. I jedan je vodio zaveru za ubistvo ovog drugog.

Iako su vršnjaci, skoro u dan rođeni, ipak su bili mnogo različiti, naravno uzimajući u obzir da je Aleksandar iz kraljevske porodice, a Apis limarov sin. Primera radi, dok je Aleksandar bio suzdržan, retko pokazivao osećanja i nije se družio sa vršnjacima, Apis je uvek govorio ono što misli i bio „rečit, brz na povezivanju stvari, još brži da se nekud ide, ulazio je u kuću vazda znojav“. Koja je Vama najinteresantnija razlika između Aleksandra i Apisa?

Apis je tada bio liberal, iz porodice člana Liberalne partije, demokratski nastrojen, dok je Aleksandar tipičan samodržac koji nameće svoju volju bez obzira na Ustav i zakone, i pogotovo mišljenje okoline. Pojednostavljeno – liberal je svrgavao tiranina.

Ima li, ipak, i nekih sličnosti između kralja Aleksandra i Apisa i koje bi to sličnosti bile?

Zaista, teško je naći sličnosti. Apis je ekstrovert, Aleksandar introvert. Apis je apolonski lep, Aleksandar je u tom pogledu sasvim drugačiji. Možda je sličnost u tome što su obojica bili idealisti. Oficir je težio idealu oficirske časti, kralj idealu apsolutne vlasti.



U romanu saznajemo da su Dragutina Dimitrijevića školski drugovi prozvali Apis, što u prevodu znači bik, budući da je bio najkrupniji u školi, ali i prodoran. Šta je Đuru Kozarcu, direktoru Prve beogradske gimnazije, najviše zasmetalo, odnosno zbog čega je jednom prilikom morao da razgovara sa Živanom Živanovićem o Apisovom ponašanju?

Bik, ali sveti bik kojem se podanici klanjaju i prinose darove, u stvari prerušeni kralj po egipatskoj mitologiji! Nije bez jakog osnova nadimak dobio još u gimnaziji. Apis je bio prirodni vođa, đaci su išli za njim na demonstracije, što je uplašilo direktora Kozarca. Imao je đaka političara, a to je bilo opasno. Međutim, smirio ga je Apisov uticajni zet Živan Živanović, koji je urgirao da mu šurak ne bude izbačen.

Osim života Apisa i Aleksandra i njihovih porodica, kroz knjigu detaljnije upoznajemo i njihove savremenike poput novinara Pere Todorovića, poslanika u Vladi, kralja Petra Karađorđevića, ali i zaverenika koji su ubili kralja i kraljicu. Ako govorimo o sporednim junacima knjige, koja saznanja su i  Vas iznenadila?

Mene je iznenadila ulica Svetog Save, koja je i danas tamo gde je bila. Neke kuće su srušene, ali taj komšiluk je nešto zaista čudno. Toliko značajnih ljudi skupljenih na tako malom prostoru, koji će odigrati veliku dramu prevrata je nešto što me je zapanjilo! Tu je Pera Todorović, Apis… neću pomenuti sve komšije da ne kvarim čitaocima uživanje u otkrivanju istorijskih aktera. Tako da to otkriće susedstva za mene je bilo najveće iznenađenje tokom skupljanja građe. Ima tamo još uvek sačuvanih tragova epohe, vredi obići.

Šta novo saznajemo iz knjige o odnosu Aleksandrovih roditelja, kraljice Natalije i kralja Milana?

Oni su bili izrazito sličnih naravi, što i ne čudi jer su bili relativno bliski rođaci, za današnja shvatanja nepojmljivo. Oboje kapriciozni, liderski tipovi, strastvene naravi, osvetoljubivi. Natalija je Milanu uzvraćala na njegova neverstva svojim. Kažnjavala ga je, vodila s njim rat oko svega, a najviše oko sina jedinca. Nije taj odnos mogao voditi državnom boljitku.

Roman se posebno osvrće i na ulogu koju su jake žene imale u ovom turbulentnom periodu naše istorije. Koje junakinje romana su posebno vredne pomena i zašto?

Nezaobilazna tema je Viša ženska škola koja je školovala učiteljice. U Srbiji su se prvo izgradile škole pa kasarne, što je bila osnova za prosperitet, državni. Država počiva na prosveti, bilo je uverenje tadašnje političke elite, što nam može delovati iz današnje perspektive neshvatljivo. Izdvojio bih lik Jelene Dimitrijević Živanović, učenice generacije Više ženske škole, Apisove rođene sestre, s kojom je do kraja života stanovao pod istim krovom. Ona je bila jaka žena, pametna, liberalna, posvećena porodici i školama u kojima je učila decu savremenim metodama.

Šta je zaverenicima najviše smetalo kod kralja Aleksandra i kraljice Drage?

Nepoštovanje zakona. Dragina braća su poremetila odnose u vojsci, prekoredno su napredovali, izbegli su da polažu težak majorski ispit. Po tadašnjem vojnom pravilniku, kralj je odobravao svaku ženidbu oficira, mlada je morala biti karakterna, a to pravo su oficiri tražili i za sebe kada je bila u pitanju kraljeva ženidba. Oficiri su sebe smatrali nepisanim plemstvom i osećali su da i oni imaju pravo da upute kralju zahtev o pitanju karaktera neveste. Nije to bio jednosmeran odnos poslušnosti. Aleksandar je prekršio nepisani ugovor između kralja i oficira.

Kakve su bile reakcije svetske javnosti nakon Majskog prevrata?

Vladari su se uplašili za sebe, da se taj virus vladaroubistva ne proširi na njihove zemlje. Najviše je zatezala britanska kruna, ali se za nekoliko godina sve smirilo i ušlo u očekivane tokove. Daleko duže je bila uznemirena javnost. Pisale su se po Evropi knjige o Dragi i Aleksandru, ilustrovane foto-monografije...

Navodite da ova knjiga „uveliko razbija ustaljene predstave o epohi Obrenovića i prevratu“. Na šta se konkretno misli?

Pre svega na to da je u epohi Obrenovića došlo do snažne modernizacije Srbije, zatim da su zaverenici bili liberalno nastrojeni. Ta dva momenta bih istakao.

Ima li sličnosti između političara i novinara toga doba i ovih današnjih?

Ima jedan koji me podseća na Peru Todorovića. Tada se smatralo normalno da novinari budu istovremeno i političari, danas postoji kodeks da to nije profesionalno, ali onda je to bilo kao dobar dan. Bilo je i žute štampe, koja je napadala po narudžbi. Novinari suprotstavljenih redakcija tukli su se kad bi se sreli na ulici, ne i po kafanama jer je svaki tabor imao svoju.

I na kraju, možemo li obradovati čitaoce i one koji će nakon ove knjige postati, pišete li neku novu knjigu?

Završavam upravo. Uronio sam u tortu Beograda! Torta – to su slojevi epoha. Slatko je. Pešačim po gradu i zavirujem u ulaze nekih meni zanimljivih zgrada. Ako me sretnu vaši čitaoci kako ulazim u njihov haustor, ne treba da se uplaše nepoznatog – ja samo sledim neki trag iz knjige koju upravo pišem.
 
Autor: Suzana Luković
Izvor: Blic