Nebojša Jovanović – Dvor kneza Aleksandra Karađorđevića 1842–1858.

Knjiga Nebojše Jovanovića o vladavini kneza Aleksandra Karađorđevića otkriva niz insajderskih detalja o običajima, ceremonijalima i intrigantnim odnosima prvog srpskog evropejskog dvora sa uticajnim ljudima tog vremena.

Bilo je to vreme kada su bogatiji Srbi prestali da nose opanke i narodne nošnje i počeli da se oblače u odela i frakove. Knjiga Nebojše Jovanovića, „Dvor kneza Aleksandra Karađorđevića 1842–1858.“, sa podnaslovom „Prva knjiga o prvom srpskom dvoru” („Laguna”, 2010), donosi „insajdersku” priču o običajima u vladarskoj kući koja je počela da usvaja, modernim jezikom rečeno, evropske standarde. Uz korišćenje obilja izvora, Jovanović je napisao lako čitljivu i uzbudljivu priču o ustavobraniteljskom režimu u Srbiji i prihvatanju novih običaja u odevanju, ponašanju i ishrani.

Jovanović baca i novo svetlo na mnoge uticajne ljude tog vremena, poput velikog zadužbinara kapetana Miše Anastasijevića, koji je više puta iz senke radio o glavi knezu Aleksandru.


U opoziciju zbog nesuđenog zeta Hrvata

Nebojša Jovanović kaže da je kao istoričar i pre ove knjige istraživao kućne ambijente i običaje srpskih vladara.

– Ideja za knjigu o Aleksandru Karađorđeviću rodila se kada sam se bavio knezom Milošem i njegovim odnosom sa bratom Jevremom. Njih dvojica su se sukobili kada se Anka, Jevremova ćerka, zaljubila u austrijskog konzula Antuna Mihanovića, inače Hrvata – kaže Jovanović. I Mihanović se zaljubio u Anku i trebalo je da se uzmu, ali je Miloš to sprečio, jer nije želeo da mu se sinovica uda za Hrvata. Jevrem je zbog toga bio ljut i stvorio je opoziciju u samoj kući Obrenovića, odatle su i potekli ustavobranitelji. Naizgled beznačajan porodični sukob bitno je uticao na dalju istoriju Srba i dolazak Aleksandra Karađorđevića na vlast, tvrdi Jovanović.

– Pre Aleksandra Karađorđevića, srpski kneževi su živeli u konacima, a u njegovo vreme dolazi do institucionalizacije, formiranja dvorskih protokola i ceremonija. Nažalost, od svedočanstava na raspolaganju uglavnom imamo suvoparne službene izveštaje – objašnjava Jovanović, ističući da Aleksandar nije imao pored sebe jednog Vuka Karadžića, kao Miloš, koji će beležiti događaje kojima je prisustvovao, te dobre i loše strane Obrenovićeve vladavine.

Međutim, Srbija je u vreme Aleksandra Karađorđevića širom otvorila vrata strancima. Naš sagovornik je zato potražio građu za svoju knjigu i u pismima koje su posetioci Srbije slali svojim prijateljima, među kojima su bili arhitekta Jan Nevola ili panslavista Franja Zah, „tvorac plana o ujedinjenju Južnih Slovena, koji je kasnije Ilija Garašanin koristio za svoje „Načertanije”. Ljudi bliski Aleksandru Karađorđeviću zazirali su od toga da pišu suviše otvoreno o dvoru, a izuzetak među njima bio je Stevan Petrović Knićanin, knežev prijatelj i državni savetnik. Knićanin je imao odrešene ruke da zatvori svakog za koga se ispostavi da podriva dinastiju Karađorđević.

Jedan od takvih bio je i kapetan Miša Anastasijević, koji je više puta pokušao da ubije Aleksandra Karađorđevića. Jednom prilikom je kneza pozvao u goste na ručak, da bi ga otrovao.

– Miša je spremio večeru sa otrovom, ali na sreću, ljudi iz kneževe pratnje su to otkrili, izvukli Aleksandra napolje i pripucali na Mišinu kuću. Anastasijević je iz senke učestvovao i u Tenkinoj zaveri, ali nikad nije imenovan kao jedan od zaverenika – navodi Jovanović.

Kapetan Mišin dvor

Kapetan Miša Anastasijević je imao sasvim lične razloge zbog kojih je mrzeo Aleksandra. Mišina ćerka Sara bila je udata za Ðorđa Karađorđevića, sina drugog Karađorđevog sina, Alekse, koji je mlad umro u Rusiji. Očekujući da će zet Ðorđe biti ustoličen za kneza na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine, kojoj je kapetan Miša predsedavao, izgradio je dvor za njih dvoje. Pošto je Miloš Obrenović vraćen na vlast, a ćerka Sara nije postala kneginja, Miša se razočarao i palatu koju je izgradio po projektu Jana Nevole poklonio je 1863. godine Velikoj školi. Sa natpisom „Miša Anastasijević – svom otečestvu”. Tako je Beograd dobio „Kapetan Mišino zdanje”.

– Miša Anastasijević bio je pravi monopolista. Sva so, i mnoge druge namirnice koje su počele da pristižu u zemlju išle su preko njega. Takođe, bio je i opak čovek, kao i Ilija Garašanin – govori Jovanović.

Moćni Miša Anastasijević je po svaku cenu želeo da sruši Aleksandra, a bukvalno je pobesneo kada je njegov zet Radovan Damjanović umro u Gurgusovačkoj kuli, u kojoj je bio zatočen zbog učešća u Tenkinoj zaveri protiv Aleksandra 1857. godine. Iako se njegovo ime zvanično ne pominje, imao je velikog udela u zaveri koja je dobila ime po Stefanu Stefanoviću Tenki (1797–1865). Tenka je, pak, blistavu političku karijeru uništio zaverom protiv kneza Aleksandra, koga je smatrao „vjerolomnim sebičnim knjazem”, između ostalog i zbog toga što se odrekao Rusije i razvio saradnju sa Austrijom. Za smaknuće kneza Karađorđevića angažovan je, preko Miloša Obrenovića i uz snažnu podršku Rusije, izvesni hajduk iz Gruže, koji je za atentat dobio novac, pušku i municiju. Atentator se iz nepoznatih razloga u poslednjem momentu predomislio i nije pucao. Razotkrivanje ljudi koji su učestvovali u, kako Jovanović navodi u knjizi, najnespretnijoj i najnezgrapnijoj zaveri protiv života vladara u istoriji novovekovne Srbije, stvorila je mučan utisak u narodu, a kulminirala je svrgnućem Aleksandra Karađorđevića na Svetoandrejskoj skupštini.

Nebojša Jovanović ističe da je Srbija u vreme Aleksandra Karađorđevića postala prava evropska zemlja i njegova vladavina obeležena je retkim mirnodopskim periodom. U to vreme, Evropa je bila uzburkana, odigravao se Krimski rat i revolucije, i Rusija i Turska su zvale Srbiju da se priključi. Pod vođstvom Aleksandra Karađorđevića, ratni pohodi su izbegnuti. Sam knez je imao više ceremonijalnu funkciju, državu su vodile stranke i skupština. Srbija je prvi put u istoriji imala porast nataliteta, a sve evropske zemlje su joj garantovale suverenitet.

Na beogradsko pristanište, beleži Jovanović, stizale su lađe sa belim brašnom, pirinčem, vanilom, pivom, rumom, likerom i čokoladom. Posle ručka su počeli da se jedu kolači. Novotarije u ponašanju i odevanju su mahom stizale iz Austrije, pa od tada datira i naziv za ljude koji su prihvatali novu modu – „bečka mustra”. Knez Aleksandar bio je prilično lenj i nije imao, kao prvi činovnik države, radno vreme. Uniformu je nosio na prijemima stranih konzula, na balovima na dvoru i svečanostima, inače je preferirao građansko odelo.

Popečitelji i puter

U obilju zanimljivih detalja u Jovanovićevoj knjizi, posebno mesto posvećeno je i poselima kneginje Perside. Ona je 1850. godine na dvoru, koji je bio smešten u kući Stojana Simića ispod Terazija, počela da okuplja elitu, krem srpskog društva i istaknute strane goste, kao što su putopisci i umetnici. Redovan gost na ovim okupljanjima bila je i veoma obrazovana Katica Danilović, praunuka vojvode iz Prvog ustanka, koja je društvo zabavljala pričama iz grčke i rimske istorije i recitovala francuske pesnike romantičare. Među zvanicama su bili i Josif Pančić, Ljuba Nenadović, Vukov sin Dimitrije Karadžić i mnogi drugi, a kneginja se trudila da i pristalice Obrenovića budu prisutne.

Jovanović prenosi i jedan skandal sa dvora, upravo u vezi sa poselom kneginje Perside, na kojem su se služila najpikantnija jela iz Evrope. Ispostavilo se da za predstojeće okupljanje elite nije na vreme nabavljen puter. Plahoviti knez, poznat po „kratkom fitilju”, svoj gnev je iskalio na ministru unutrašnjih dela Iliji Garašaninu, uzvikujući da je to njegova obaveza, odnosno njegovih potčinjenih. Vikao je da je on knjaz i pitao čemu služe popečitelji (ministri), ako on mora da misli na svaku sitnicu, te da je Ilija to namerno uradio, da bi napakostio kneževoj porodici. Jovanović iznosi pretpostavku da ovo poniženje, koje se odigralo pred očima najnižih dvorskih slugu, Ilija Garašanin, sujetan, gord i ambiciozan, sigurno nije zaboravio.

Autor: Stanko Stamenković
Izvor: Politika