Marko Vidojković: Kad kritikuješ Vučića, ideš na crnu listu

Pisac Marko Vidojković upravo je objavio svoj novi roman „Đubre“, koji je izašao u izdanju Lagune.



Glavni junak ovog zanimljivog romana je kontroverzni biznismen Dragiša, a čitaoce na dvestotinak jezgrovito, pronicljivo i duhovito napisanih stranica očekuju kriminal, korupcija,  visoka politika, kokain, sponzoruše. Iako delo fikcije, „Đubre“ neodoljivo podseća na horor realnosti u kojoj živimo. O ovom romanu, svom političkom angažmanu, vlasti Aleksandra Vučića, Marko Vidojković govori za Danas.

Da li naše društvo živi u tolikoj distopiji da ste morali da napišete ovakvu knjigu?

Ja sam bio u tolikoj kreativnoj blokadi da je ovakva knjiga morala da se napiše. To je na neki način pokazatelj kakvo je društvo. Istovremeno sam i društveno angažovan. Više godina pokušavam da koliko god mogu i umem utičem na to da se demokratija vrati u Srbiju, taj zadatak se čini sve težim i težim. Na kraju je to nužno uticalo na pisanje knjiga. Naime, shvatio sam da ne mogu da napišem ništa novo i drugačije dok se literarno ne obračunam sa ovim režimom i ovom epohom koja traje već više od osam godina. To je bio osnovni motiv za pisanje ove knjige: moje lično oslobađanje, izbacivanje đubreta koje se nagomilalo kako u društvu – tako i u meni, u ovim godinama političkog angažmana. Računao sam da silne emisije koje snimam, intervjui koje dajem, kolumne koje pišem ne mogu da se porede sa knjigom koju bih napisao o ovom režimu i o ovim godinama u kojima živimo i ta knjiga je „Đubre“.

Glavni junak knjige Dragiša, koji je kontroverzni biznismen i ko zna šta sve još ne, zapravo je personifikacija vladajućeg režima?

Dragiša je više od toga, Dragiša je personifikacija Srbije, Dragiša je Srbija u književnom liku. Ne ova Srbija danas, Dragiša je ono zlo koje se zapatilo u Srbiji i u srpskom narodu krajem osamdesetih sa dolaskom Slobodana Miloševića na vlast i sa jačanjem nacionalizma i raspadom Jugoslavije, teritorijalnim pretenzijama, ratovima i svim ostalim užasima. Sve to jeste Dragiša. Dakle, zato je on u ovom romanu onaj koji ovaj, prethodne, a i buduće režime drži u šaci. Dragiša je taj koji se pita za sve, Dragiša je taj koji učestvuje u svim poslovima, Dragiša je iznad svih njih u knjizi. A u stvarnom životu to je simbol Srbije u kojoj smo osuđeni da živimo poslednjih 30 godina, a svi vrlo dobro znamo kakva je ona. Ona je kao i Dragiša odvratna, jeziva, ali je ipak na neki način volimo jer je naša, jer nam je jedina domovina.

Zašto je Srbija plodno tle za takve režime?

Mislim da je osnovni problem zapravo u tome što Srbija nije nezavisna zemlja. Reč je o koloniji, odnosno banana državi koja je kad je Vučić dolazio na vlast bila pod direktnim uticajem Angele Merkel, Evropske narodne partije i Evropske unije u tom trenutku, odnosno u tim godinama. Reč je o režimu koji je uspostavljen, zapravo reč je o kaznenoj ekspediciji, koja je uspostavljena u Srbiji, jer režim Borisa Tadića nije mogao da izađe na kraj sa zahtevima koje je Merkelova postavila kad je reč o integraciji severa Kosova u ostatak Kosova. Bio je tu neko je spreman na sve, ne samo po pitanju Kosova, nego i kad je reč o privatizacijama, bagatelnoj prodaji svega što je preostalo u Srbiji i bespogovornog zaduživanja po ogromnim kamatama kod belosvetskih zelenaša. Tako je bilo 2012. kada je režim oktroisan od strane Zapada. U međuvremenu se dosta toga i na Zapadu promenilo, a taj režim je metastazirao u čudovište koje radi isto ono što je radilo i na početku, ali sa više gazda. Dakle, njima će gazde danas biti Kinezi, sutra Rusi, prekosutra Tramp, nakosutra Merkel. To je taj začarani krug u kome se nalazimo. Mi se ne nalazimo u demokratskom društvu, to je naš osnovni problem.

Da li to onda znači da se između režima Borisa Tadića i režima Aleksandra Vučića može staviti znak jednakosti?

Nikako se između prošlog i ovog režima ne može staviti znak jednakosti, koliko god prošli režim imao udela u nastanku ovog režima, dakle u nastanku Srpske napredne stranke, Aleksandra Vučića kao političara od bitnosti. Ne možemo poreći da je režim Borisa Tadića imao dosta učešća u svemu tome, ali ključna stvar je da su i režimi Borisa Tadića i Vojislava Koštunice u svojoj suštini, ma koliko nakaradni bili, bili demokratski. Dakle, da li su se smenjivati na izborima. Ovo što danas imamo više niko ne prepoznaje kao demokratski režim. Dakle, ocena koja postoji od Fridom hausa da je reč o izbornoj autokratiji. Na listi koja objavio Fridom haus nalazimo se na 139. od 179 mesta, jeste znak da nismo demokratija. Mi smo autokratsko društvo u kome se pobednik izbora unapred zna zato što on te izbore namešta i na izborima ga nije moguće smeniti. Stoga je zaista nezahvalno porediti prethodne režime od 5. oktobra 2000. do 2012. sa ovim što sad imamo.

Ovaj režim ne voli one koji misle drugačije…

Evo, i na svojoj koži mogu da primetim da sam u periodu od pre dolaska Vučića na tron mogao da kritikujem Demokratsku stranku i demokrate a da ne rizikujem život. A u Vučićevom slučaju prvom kritikom već rizikuješ život na taj način što će te stavljati na crne liste, na taj način što nećeš moći da radiš, na taj način što će ti biti zatvorena sva moguća vrata, pa i do toga da ti se mogu desiti batine, pa i do toga da je neke od protivnika režima stigao i metak: imam tu u vidu Olivera Ivanovića pre svega. A nije isključeno da u budućnosti kad ovaj režim počne da se oseća sve slabijim i slabijim, a to je nužnost svakog režima, oni pokažu mnogo agresivnije lice nego dosad. Dakle, režim Borisa Tadića ili režim Vojislava Koštunice nikada ne bi pribegavao takvim sredstvima. U krajnjoj liniji, i Tadić i Koštunica su mirno, demokratskim putem na izborima otišli sa vlasti, a Aleksandar Vučić je prvo zemlju pretočio u autokratiju, u društvo u kome je na izborima nemoguće promeniti vlast, a zatim tu autokratiju dan za danom sve više pretvara u diktaturu.

Atmosfera u romanu, iako je reč o Srbiji 2000-ih, neodoljivo podseća na atmosferu u Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka…

I mene neodoljivo podseća ceo svet na svet iz 30-ih godina. Populisti niču na sve strane, glupih, primitivnih nacionalista ima sve više i više i u mnogo razvijenijim društvima nego što je to Srbija. Nažalost, mi imamo jedan od najgorih režima u Evropi koji gaji i nedri mnoge radikalno desne i fašističke grupe i grupice, praveći se da oni nemaju nikakve veze s njima. Ali, ekipa koja maltretira migrante, ekipa koja rastuira Somborčevu izložbu, desničari koji upadaju na tribine, sve su to čeda Aleksandra Vučića i sve su to na neki način moderni srpski SA odredi. U mojoj knjizi rešenje je došlo, kako bih rekao – s nebesa, to jeste roman strave i užasa, jer u njoj postoji ta mitska borba dobra i zla, u njoj se sučeljavaju Bog i Đavo, Bog kao neko ko na planetu, odnosno u Srbiju, donosi kugu koja je otporna na antibiotike, dakle započinje Apokalipsu, a Đavo je moj dragi glavni junak Dragiša. On je neka vrsta Antihrista i neko ko čita knjigu će se čuditi kako su državni funkcioneri koji će možda ličiti na one iz naše stvarnosti, u neku ruku bolji i prijemčiviji nego što to jesu. To je zato što je Dragiša kao Antihrist na sebe preuzeo njihove grehe na sebe, jer on je najgori od svih njih. I ne možemo zaista ni sve svaliti na Vučića i na njegovu ekipu i na tu bandu. Jednostavno, koren našeg zla je u nama samima i to traje više decenija. Da nije tako ne bi ni oni gospodarili Srbijom kako danas gospodare.

Ima li nade za Srbiju?

Nada postoji. Nada leži jedino u jačem pritisku sa Zapada, čega do sada nema. Videli smo u Vašingtonu kako se Vučić vrlo lako savije kada ga pritegneš. Verujem da će to isto važiti i za Evropsku uniju. Dakle, u ovom trenutku nama je naš najveći neprijatelj upravo naš najveći saveznik, a to je Evropska unija koja ne samo da treba da pritiska Vučića već je i Vučićev režim zreo za ekonomske i razne druge sankcije. Oni su zreli za blokiranje računa, oni su zreli za duboke istrage pranja novca. Evropska unija ništa od toga ne radi. EU tek prepoznaje da ovde nešto nije u redu i eto godinu dana nam ne otvara nova poglavlja. Ono što je naša jedina nada to je da naši zapadni saveznici prepoznaju da su Vučić i njegov režim opasnost za ceo kontinent i da ga tako jako stegnu da on mora na neki način da reterira, odnosno da popusti kako se to dešavalo već režimima Gruevskog i Đukanovića, opet uz pritisak Evropske unije.

Razgovarao: Vladimir Matković
Izvor: danas.rs