Ljiljana Šarac: Učenici su moja inspiracija i velika podrška

Novi roman za mlade „Nije mi ovo trebalo“ Ljiljane Šarac, za razliku od njenog prvenca „Anđeo s jednim krilom“, donosi potpuno drugačiju energiju: on je vedar, veseo, razigran, raspričan, ponekad ironičan, nadasve dobrodušan i razgaljujući.



Ovaj, kako autorka kaže, društveno-koristan roman za tinejdžere donosi priču koja podseća na filmski scenario za urnebesnu komediju. Sve počinje kada uprava osnovne škole pokrene disciplinski postupak protiv Bojana, učenika osmog razreda. On je priznao da je napravio ispad na času fizike i zbog toga ga čeka društveno-koristan rad. U nastavku Bojan mora da se izvini nastavnici, da ide kod psihologa, da dežura sa nastavnicima, a povrh toga, od majke dobija zaduženje da, dok je ona na seminaru, pomogne tetka Ani koja je trudna i usamljena. A tek onda će se javiti nove nevolje… Ne preostaje mu ništa drugo nego da kaže: „Nije mi ovo trebalo“.

„Ovu knjigu treba pročitati ne samo zato što glavni junak Bojan ima divno ime, već i zato što je to priča o požrtvovanju, ljubavi, prijateljstvu i iskupljenju, vrednostima koje često zaboravimo. Verovatno baš zbog toga i postoje pisci kao što je Ljiljana Šarac, da nas podsete na ono najlepše u ljudima. Roman ‘Nije mi ovo trebalo’ je baš ono što tinejdžerima treba. A vrlo je moguće da će i odraslima biti od koristi“, napisao je pisac Bojan Ljubenović u recenziji romana.

U razgovoru za portal Media Sfera književnica Ljiljana Šarac otkriva kako je nastao njen novi roman za mlade.

„Pisac, a naročito pisac za decu, mora da bude izvanredan slušalac i posmatrač. Jednom prilikom, mnogo godina nakon samog događaja, čula sam priču o učeniku koji je preuzeo krivicu za nešto što nije uradio. Njegov drug je kroz prozor bacio ključeve od ormarića u kom je nastavnica držala listiće kontrolne vežbe. Mislio je, valjda, da će tako spasti sebe i odeljenje koje se nije dobro spremilo za tu pismenu proveru. Onaj koji je glumio heroja hteo je da zaštiti druga koji je već bio kažnjavan, pa je rekao da je to uradio on. Posledice su bile ozbiljne i u prvi mah nesagledive.

Bila sam ganuta, potresena, iznenađena, zbunjena zbog onog što sam čula, iako se sve odigralo mnogo godina ranije. Događaj koji pobuđuje snažne emocije odlična je osnova za priču koja će biti ispripovedana. To je ono zrno iz kojeg klija klas. Ovo zrno o krivici, krivdi i pravdi palo je na plodno tle, jer je mene zaintrigiralo i podstaklo na razmišljanje. Nakon toga sve je bilo lako, kao u dobrom igrokazu. Osmislila sam junake, školu, generaciju osmaka, nastavnike, roditelje, poneki ljubavni zaplet, još neke dodatne intrige, i klupko je počelo da se samo odmotava, a priča plete.

Znala sam da sam na dobrom tragu jer mladi čitaoci vole obrte, iznenađenja, izneveravanje očekivanja, i suze, i smeh, a sve to im donosi ‘Nije mi ovo trebalo’.“

Koja simbolika se krije iza ovog intrigantog naslova? Šta to nikako nije trebalo glavnom junaku Bojanu?

Bojan je onaj spomenuti poseban junak. Junak što povlači potez koji će pokrenuti domino efekat događaja koji će uslediti. On je drvo u koje udara grom. U njega su sve oči uprte. Oko njega se sve okreće, iako razredni, direktorka i najbolji drug Ognjen osećaju da tu nešto ne štima. Ušla sam u njegove cipele i razmišljala kao on. Posezala sam za njegovim motivima, tragala za njegovim reakcijama. Po svemu neobičan, tražio je da tako bude i predstavljen. Ponekad se junak otrgne svom tvorcu i počne da živi sam za sebe. Pisac samo prati njegov trag i sledi njegovu logiku. To se meni dogodilo sa Bojanom. Po pravilu, takvi karakteri su najživotniji i najupečatljiviji. Kako je roman namenjen osnovcima i mlađim srednjoškolcima, morao je da poprimi dozu humora, jer ispad nije imao neke prestrašne posledice, pa je zasluživao da ga tretiram ironično, a ne tragično i krajnje dramatično (postoje na ovom svetu mnogo strašnije stvari).

Otuda glavni junak pomišlja kako mu ništa od onoga što mu se događa nije trebalo.

Naročito ne drušveno-koristan rad koji je noćna mora i za đake, i za razredne starešine koji ga sprovode.



DKR odzvanja gradom. Šta se krije iza ove skraćenice i zašto je ona nepopularna kod dece i nastavnika?

Ako upitate đake sa primernim vladanjem šta je DKR, oni će imati maglovitu predstavu o toj meri koja se izriče povodom neadekvatnog ponašanja u školi. Skraćenicu mnogo bolje poznaju i razumeju đaci koji su se sa ovim radom upoznali. Oni su morali da se suoče sa posledicama svoga neadekvatnog ponašanja. U prisustvu roditelja bili su na razgovoru kod direktora, sekretara, razrednog i pedagoga. Oni sprovode drušveno-korisni rad u delo, dok razredni starešina prati njegovu realizaciju. Đak učestvuje u nekoj od izabranih, i u plan upisanih aktivnosti: u vršnjačkom podučavanju, ekološkim akcijama, u akcijama prevencije nasilja u školi, sarađuje u obeležavanju važnih datuma u školi, organizuje okrugle stolove, pravi prezentacije na zadatu temu, dežura sa dežurnim nastavnicima…

Sve to zahteva dodatno angažovanje, rad i trud, što nije baš popularno kod đaka, a nije ni lako merljivo za one koji sve aktivnosti prate i o kojima pišu izveštaje, naročito ako je nekoliko DKR-a pokrenuto u odeljenju istovremeno…

Zašto je ovo društveno-koristan roman za tinejdžere? Na šta ste želeli da ukažete čitaocima?

Ko god radi u nekom uređenom velikom sistemu zna koliko ga procedure obavezuju, ali i štite. Isto je i sa svim procedurama u školskom sistemu, s tim što je birokratija počela da biva predominantna i ta forma sada „guta“ suštinu. Potrebno je imati mere za teže i lakše povrede obaveza učenika, ali to se pretvorilo u prave sudske procese koji nedeljama traju, uz pisanje planova sprovođenja, izveštaja o učinjenom, iskazivanje mera, štampanje i potpisivanje formulara… A sam DKR često preti u stvarnosti da se pretvori u parodiju. Zato je ovaj roman namenjen nastavnicima koliko i deci. On je poziv da obrnemo stvari i da umesto one – zašto da bude jednostavno kada može da bude komplikovano – vratimo stvari na početna podešavanja i da pojednostavljivanje olakaša svima rad.

Znamo i sami da postoje mere i podmere, a našem Bojanu i majka izriče DKR kod kuće, te on mora da nekako živi sa trudnom tetkom Anom i odgovara na njene čudne zahteve i molbe.

Smeh je ponekad najbolji reflektor da se ukaže na mane i nedostatke o kojima pišemo. Kada delo izazove reakciju, mi smo već nadomak promeni.

Koje životne vrednosti stavljate u prvi plan u novom romanu?

Najvažnija stvar koju sam od svog urednika naučila jeste da deci ne treba popovati. Treba pisati za njih, ali ne sa pretenzijom da se biraju teme za koje se mogu dobiti nagrade, ili da bi se udovoljilo očekivanjima njihovih roditelja i pedagoga. Privilegovana sam što sam svakog radnog dana u učionici. Slušam svoje đake, otkrivam šta vole, kako razmišljaju, šta žele, čime su okupirani, obraćam pažnju na njihov govor, na šale, komentare koji se tiču nas odraslih, nastave, njihovih životnih planova. Nalazim se na izvorištu inspiracije, oko mene su sve mali, mladi prototipovi koji jednog dana mogu postati moji junaci.

S prvim romanom za decu „Anđeo s jednim krilom“ krenula sam u ozbiljnom pravcu, razmišljajući o ozdravljenju i iskupljenju kada je gubitak najdražih u pitanju. Mladi ljudi kojima sam okružena imaju mnogo nedoumica kada su tužne i ozbiljne teme u pitanju, jer ih svi štitimo od njih. Umetnost služi da nam katartički pročisti dušu, da nas pripremi za udarce koje život nosi. Ne moraju deca sve da dožive, bolje je da uče iz tuđih iskustava, a najbolje je da to budu knjiški primeri.

U romanu „Nije mi ovo trebalo“ bavila sam se pitanjima koja su mi se nametnula opet iz školskog života, ali i iz porodičnog, vezano za vršnjačke odnose, sportske aktivnosti… Otuda je i ton romana opušteniji, vrcaviji. Tu sam imala prilike da pokušam da čitaoce nasmejem (što nije nimalo lako), da ih pokrenem na razmišljanje i da sa svakim novim poglavljem donesem nešto uzbudljivo i neočekivano, pa da knjigu čitalac ne ispušta iz ruku.

Da li su Vaši učenici učestvovali u nastanku ovog romana?

Učenici su moja inspiracija i velika podrška i to ne samo sada kada pišem za njih. Bili su ponosni što neko koga dobro poznaju piše svoj prvi roman („Opet sam te sanjao“). O njemu sam s njima najviše pričala. Podjednako smo i oni i ja bili zaintrigirani procesom nastanka priče. Kada sam pisala „Gde sam to pogrešila“, pričala sam im o neobičnoj sudbini princa Đorđa Karađorđevića. Dok je nastajao „Zid tajni“, pričali smo o životu princeza na početku prošlog veka. Romani „Starija“ i „Stariji“ bili su povod za razmatranje ljubavnih tema. Dok sam stvarala „Zlatnu žilu“, priznala sam im da sam prvi put u delu nekog nasilno uklonila iz priče. Đaci su uživali u nastanku triler zapleta i stalno me zapitkivali o njemu. Uz roman „Đurđevim stopama“ slušali su o zidanju Smederevske tvrđave i radovali se ekskurziji prilikom koje će je posetiti. Po povratku smo dugo razgovarali o Brankovićima i gradnji velikog utvrđenja. Roman „Dok svetac bdi“ podstakao nas je na priču o porodičnim slavama, običajima, tradiciji, nacionalnim obeležjima… Kada su zatražili da napišem nešto za njih, podarila sam im „Anđela s jednim krilom“. Bili su mi sjajni konsultanti dok sam ispisivala deseti, jubilarni, roman „Nije mi ovo trebalo“ jer me je zanimalo kako bi oni reagovali u određenim situacijama, kuda bi želeli da ih priča odvede, koja su njihova očekivanja, šta oni žele da pročitaju…

Moji učenici su moji saradnici, konsultanti, čitaoci, snažna podrška na koju sam istinski ponosna!
 
Autor: Gordana Jočić
Izvor: mediasfera.rs