Kako nas edicija „Autsajderi“ podseća na potrebu za (spo)razumevanjem

O mladima i za mlade piše se dugo, a poslednjih godina, naizgled, objavljuje sve više. Ipak, upravo ta vrsta hiperprodukcije u domenu tzv. Young Adult žanra često ostavlja utisak jednoličnosti, oslanjanja na opšta mesta i ispraznosti. Značaj najnovije Lagunine edicije Autsajderi tim pre je poseban, ne samo s obzirom na izbor uvrštenih dela već i načine na koji ona tretiraju pitanja i probleme omladine sa društvene margine, a koji su nesumnjivo znatno ozbiljniji i mračniji od pretežno zastupljenih. Prva sezona (promišljeno odabran rečnik generacije naviknute na strimovanje i bindžovanje konciznih, direktnih sadržaja) naslovljena „Bunt“ sadrži tri romana (epizode) iz druge polovine prošlog veka, koji važe za kultne i prekretničke na žanrovsko-tematskom planu omladinske proze.

*

Ediciju otvaraju istoimeni „Autsajderi“, debitantsko delo Suzan Eloiz Hinton iz 1967. godine, mnogima verovatno najpoznatije zahvaljujući ekranizaciji Frensisa Forda Kopole. Film koji se pojavio 1983. godine lansirao je nekoliko budućih velikih zvezda (Tom Kruz, Rob Lou, Met Dilon, Dajen Lejn, Patrik Svejzi...), dodatno doprinoseći popularnosti izvornog materijala na matičnom tlu. Naime, knjiga koju je Hintonova napisala kao tinejdžerka odmah je, pored kontroverzi, izazvala i (češće) oduševljenje, tako da se do danas svrstava u lektiru mnogih škola širom Sjedinjenih Američkih Država. U čemu se još tada sastojala njena posebnost?

Autorka je iz prve ruke opisala svakodnevnicu svojih vršnjaka, strogo klasno podeljenih na „grisere“ (pripadnici kontrakulture sa Ist Sajda, siromašniji i od srednje klase) i „buržuje“ (privilegovana deca bogataša Vest Sajda). Ulične tuče, razičita dinamika odnosa u disfunkcionalnim porodicama, prerana ogrubelost, ali i „surova“ privrženost unutar zajednice, definišu živote nekoliko najistaknutijih junaka. To su pre svega braća Kertis: Poniboj, Darel (Dari) i Sodapop (Soda); zatim njihovi drugovi iz bande: Dalas Vinston, Džoni Kejd, Tu-Bit Metjuz i Stiv Rendl; te „buržujke“ Čeri i Marša, sa kojima im se putevi slučajno, a pogubno ukrštaju.

Upravo Čeri Valans pronicljivo zaključuje kako se dve grupacije razlikuju u stepenu (ili nedostatku) osećajnosti, dok su problemi prisutni u oba kruga. To je prva tačka slaganja sa Ponibojem, čiju čuvenu konstataciju tako upečatljivo pocrtava i filmska verzija: Možda dva različita sveta u kojima živimo i nisu toliko različita. Vidimo isti zalazak sunca. Naracija četrnaestogodišnjeg junaka još je naivna, uprkos tome što mu je iskustvo rano pokazalo tamnu stranu života. Pomiren sa njenom nužnošću, ali i večito zapitan nad logikom predodređenosti nepravde, razvija lične vrednosti (ljubav prema filmovima, čitanju, crtanju, sutonima, Sodi i Džoniju – podsticaji ispoljavanja Ponibojeve nežne, sanjalačke, umetničke prirode), istovremeno poštujući zakonitosti „klana“ (koje podrazumevaju odanost i bratstvo, čak i kada lično ne odobrava postupke ili naravi starijih grisera).

Kako članovi porodice Kertis, tako i pripadnici „bande“ upadljivo su individualizovani i dobro predstavljeni. Dari je nakon smrti roditelja u potpunosti preuzeo na sebe brigu o braći, odustavši od ličnih snova kako bi omogućio da ostanu na okupu. Iako razume nužnost preobražaja, Poniboj ga smatra preterano ogrubelim, gotovo neljudskim, usled čega stalno izbijaju konflikti i draži mu je drugi brat, idealizovano lep i osećajan Soda, koji je takođe napustio školu i zaposlio se na pumpi. Postoji samo jedno pravilo: čuvati se nepotrebnih prestupa, koji su za ostale grisere hobi, navika ili neizbežno zlo. Džoni je ljubimac grupe, prepun trauma (zlostavljan kod kuće i na ulici), stoga uglavnom tih i povučen. Sušta suprotnost i nezvanični vođa je Dalas, možda najbolje objašnjen kroz Čerin odbojni stav iz straha od zaljubljivanja u njegovu destruktivnu harizmu.

Oblačenje, vrednosti, obrasci ponašanja: sva diktirana pravila koja, uz novac i samu topografiju, raslojavaju omladinu, čvrsto su utisnuta u njihove interne svetove. Trenuci prevazilaženja, nekad i bukvalnih prekoračenja, pri čemu se kontakt sa drugom teritorijom ne postiže samo preko nasilja, dočaravaju epizode poput jedne od ključnih, u drajv-in bioskopu, kada Poni i Džoni upoznaju Čeri. Međutim, u večeri prestupanja granica dešava se i Ponibojev sukob sa Darijem, izazvan zabunom koja vodi bekstvu od kuće i tragediji u lokalnom parku. Da bi počeo gledati Darija i Dalasa drugim očima, Poniboj nažalost mora preživeti još jednu fatalnu situaciju, koja junake od huligana čini herojima u očima javnosti, ali i nosi teške posledice po Džonija.

Krajnosna iskustva dakle utiču na ispoljavanje složenih priroda ovih, površno gledano, grubih i opasnih momaka. Primera radi, Džonijeva dirljiva neuzvraćena potreba za ljubavlju i prihvatanjem od roditelja (koju ne nadoknađuje čak ni povlašćenost među griserima) ostaje među najmoćnijim činiocima empatije prema ovom junaku (u filmu ga je sjajno odigrao Ralf Makio).

„Autsajderi“ nisu „Briljantin“ ili „Plačljivko“, mada pokrivaju istu deceniju i izrazito referišu na pop kulturu. Preciznije bi ih bilo nazvati naličjem ere Elvisa, Bitlsa, kožnih jakni i začetaka glasne potrebe za ostvarenjem slobode. Griseri poseduju naglašenu svest o društvenoj poziciji, praćenu izvesnim ponosom, ali je Poniboj dvostruki autsajder, usamljen čak i unutar svoje klase. Prepoznajući tako različit senzibilitet, Dari ima planove u vidu spasonosnog obrazovanja (od koga su dva starija brata morala da odustanu), a koji opravdavaju njegovu strogoću.

Okvir pripovedanja gotovo je identičan onom koji, zanimljivo, tri godine po izlasku filma i Rob Rajner koristi za adaptaciju pripovetke Stivena Kinga, takođe kultni „Ostani uz mene“. Poniboj kao pisac čuva svedočanstvo o svojim prijateljima, njihovoj tragičnoj mladosti – posledici konflikta sa svetom, posredujući u daljem razbijanju predrasuda. Posebno važan motiv odabran u te svrhe je želja za odlaskom, van gradova sa podelama koje postojanje čine svakodnevnim rizikom da vas neko zaskoči i povredi, iz jednostavnog razloga što niste „isti nivo“.

Drugi vid bekstva krije se u – knjigama. Sasvim simbolično, Poniboj čita „Velika očekivanja“ i prepoznaje se u stremljenjima protagoniste Pipa; tokom izgnanstva, u napuštenoj crkvi, on i Džoni vreme prekraćuju uz prvi tom romana „Sutra je novi dan“; dok lajtmotiv romana predstavljaju stihovi Roberta Frosta o nepostojanosti lepote neiskvarene mladosti – „Ništa zlatno ne opstaje“ (Nothing gold can stay).

*

Dijalog sa književnošću prethodne tradicije izrazito obeležava i „Nove jade mladoga V.“, autora Ulriha Plencdorfa, objavljene 1973. Roman koji je drugi u hronološkom nizu edicije, a podjednakog statusa u svojoj postojbini, često zovu istočnonemačkim „Lovcem u žitu“. Razlog nije jedino sličnost teme odlaska pobunjenog tinejdžera od kuće, već i direktna referencijalnost. Zapravo, čitava priča predstavlja svojevrsni intertekst, koji se, počev od naslova, isprva ironijski postavlja prema nekoliko klasika. To su omiljene knjige glavnog junaka: „Robinson Kruso“ i spomenuti roman o Selindžeru, uz, naravno, Geteove „Jade mladoga Vertera“, direktno – ali parodijski – replicirane na više nivoa.

U početne faktografske i (skoro pa) isledničke fragmente, koje čine izveštaj o smrti, telegrami, te razgovori otuđenog oca sa ljudima koji su poslednji put videli žrtvu, meša se glas sada već pokojnog Edgara Viboa. Postepeno preuzimajući reč, komentariše sve, objašnjava i dopunjuje narativ. Nastradao od strujnog udara u berlinskoj brvnari koju mu je ustupio najbolji drug Vili, sedamnaestogodišnjak ostavlja zagonetku čiji tumač može biti jedino – on sam.

Tako otkriva razloge bekstva iz doma „Kraljice Majke Vibo“, ugledne pripadnice društva provincijskog Mitenberga. Dotle dobar đak i „uzorni sin“, Edgar naglo popušta u školi, počinje da izaziva sukobe sa profesorima, naposletku otišavši u Istočni Berlin da sa drugom isproba nove načine života, izvan kalupa. Osim pokušaja stupanja u kontakt sa ocem, koji ih je napustio u Edgarovoj petoj godini i o kome zna samo da je propali slikar, te pronalaženja muzeja hugenota od kojih je ubeđen da potiče (otuda frustriranost pogrešnim izgovaranjem porodičnog prezimena, na koje čak i majka pristaje pod uticajem okoline), isprva dane provodi prilično besmisleno. Upoznaje dve godine stariju vaspitačicu Čarli (Šarlot), a ubrzo i njenog budućeg supruga Ditera; zapošljava se na gradilištu; glumi neshvaćenog (i apsolutno netalentovanog) likovnog umetnika. Isprva naglašeno podsmešljivo (zastarela knjiga čije korice i pogovor bukvalno koristi umesto toalet papira) uzimajući alter ego Vertera (odlomke snima na kasete i šalje „Vilhelmu“, u vidu audio-pisama), postepeno nalazi sve više podudarnosti svoje sa sudbinom Geteovog junaka.

Edgarovo žargonsko, često namerno prenaglašeno vulgarno izražavanje, kontrast je visokoparnom govoru romantičarskog klasika. Iz junakovih posmrtnih ispovesti izbijaju kulturološki kontekst doba, elementi pop kulture (recimo, značaj dužine kose i pravih farmerica iz uvoza), svojevrsni komični ejdžizam (sa 25 godina, za junaka smo već matorci), bunt usmeren prema konvencijama, dosadnim očekivanjima društva i autoritetu majke. Međutim, tu su i shvatanja ljubavi, seksualnosti, naročito izražena kroz posmatranje Čarli/Šarlote kao ideala sa „zemaljskim“ manama i svesno „ludačko“ ponašanje u prisustvu njenog „preozbiljnog“ verenika (po odsluženju vojnog roka, Diter upisuje fakultet). Na kraju krajeva, Edgar i strada u besmislenom pokušaju da samostalno konstruiše pištolj za farbanje, dodatno požurivan strahom od majčinog dolaska i vraćanja u mrski Mitenberg.

Pripovedni postupak, zapravo, romanu u najvećoj meri pruža dubinu, tim pre jer se nepouzdani narator oglašava paralelno sa podjednako nepotpunim pojedinačnim svedočanstvima. Tačna rekonstrukcija Edgarovog života, smrti i ličnosti (kao uzroka sudbonosnog konflikta) ne može biti uspešna, s obzirom na to da pokojnikov glas dopire samo do čitalaca, pa i tada delujući nesigurno u to šta je mladić zaista želeo da postane. I nakon što smrt književnog prototipa, Vertera, vidi kao besmislenu, postiže suštinsku podudarnost u vidu sopstvenog naglog, nepotrebnog, konačnog odlaska...

*

I treći roman, nastao u prednovomilenijumskoj eri (1999), bez društvenih mreža koje bi problematiku zakomplikovale – ili možda olakšale? – i donekle anticipirajući #MeToo pokret, bavi se problemom izražavanja. „Progovori“, iz pera Lori Hols Anderson, u celini se sastoji iz unutrašnjeg monologa ili mentalnih dnevničkih zabeležaka glavne junakinje. Melinda Sorenti se čitavim tokom priče muči da sarkazmom još dublje potisne traumu, trudeći se da NE progovori, koliko god to bilo isceljujuće.

Polazak u srednju školu (senior high), kao da sam po sebi ne predstavlja stresno iskustvo, za Melindu je u znaku potpune izopštenosti nakon letošnjeg incidenta. Pošto je na kućnu žurku pozvala policiju, ali se bez objašnjenja izgubila pre njihovog dolaska, Melinda postaje apsolutno nepoželjna u dojučerašnjem društvu, kao i bilo kojoj od postojećih školskih klika. Odbačena od drugarica, tone u ćutanje, sklanja se u ormar (kod kuće) ili napuštenu ostavu spremačica (u školi), do formiranja krasti grize usne i maskira preživljeno iskustvo, čak i pred čitaocima, duhovitim i kritičkim procenama sveta koji je okružuje.

Pa ipak, za sve to vreme, junakinja je strašno usamljena, ne samo u svojoj porodici (roditelji jedno od drugog beže u poslove, tako da im se komunikacija svodi na poruke kačene po vratima frižidera, a obroci na naručenu picu), već i u školi. Zadugo joj je jedini kontakt nova (samim tim, u ozloglašenost neupućena) učenica Heder, koja i sama relativno brzo uviđa veću korist priključivanja nekoj ekipi, od druženja sa „mračnom i uvek mrzovoljnom“ Melindom. Do nje uspeva da dospe samo nastavnik umetnosti Frimen, shodno čemu redak primer školskog kolektiva koji nije identifikovan podrugljivim, obezličavajućim nadimkom (Vrat ili Kosata). Njegov godišnji zadatak i nesvesno pokreće Melindu na postepeno otvaranje, uporedo prateći profesorov lični razvoj, putem umetničkih aspiracija sukobljenih sa prosvetnim sistemom.

Uprkos depresiji i skrivanom iskustvu, dugo imenovanom samo kao „TO“, junakinja veoma pronicljivo komentariše, ismeva i kritikuje pojave u društvu. Tako roman, mada je nastao pre četvrt veka, ne deluje nimalo zastarelo, budući da su prikazane podele i dileme zaista univerzalnog tipa. Upečatljivo i vešto su pomešani nelagoda i humor kao ventil (tzv. comic relief), sve vreme nesmanjeno mračni podtonovi prepliću se sa snagom duha, čineći glavni lik jednim od najuverljivijih pripovednih glasova u ovoj vrsti književnosti. Ni ostali junaci nisu manje upečatljivi, jer autorka izbegava da ih ostavi na nivou stereotipnih pojava, pružajući svemu logično objašnjenje i verodostojnu motivaciju. Borba sa samim sobom, između potrebe za istinom i strahom od posledica njene neprijatnosti, dočarana je bez suvišne dramatike i tako očuvala potpunu empatijsku moć.

Tokom priče mnoge Melindine interakcije/dijalozi obeleženi su spoljnim prazninama, znakom nemogućnosti da se (od)govori čak i na obična pitanja. Paralizovanost, anksioznost i osećaj da se nešto u nama nepovratno promenilo, ali da istovremeno takvo stanje ne može trajati večno, stvaraju i održavaju narativnu napetost. Uspelo je i kompoziciono rešenje sezonske podele, najviše nalik odbrojavanju, na četiri školska tromesečja, sa svim tradicionalnim američkim markerima godine (praznici, školske svečanosti, matura) prema kojima junakinja odmerava vlastitu udaljenost, nemogućnost sudelovanja i stepen unutrašnje promene.

Dok se Melindino drvo života (spomenuti likovni projekat) polako uobličava, čitajući „Skerletno slovo“ (znakovita tema izopštavanja) i kačeći poster Maje Anđelou (u mladosti žrtve seksualnog nasilja) na zid ostave – osvojenog prostora istovremene zatočenosti i slobode, junakinja pronalazi snagu da konačno iznese istinu. Njen izbor je da to učini pisanim putem, uz svaki rizik početne neshvaćenosti, kolektivnog negiranja, kao i novog negativnog obeležavanja.

*

Zajednička delima iz edicije Autsajderi pre svega je narativna tehnika, zahvaljujući kojoj dobijamo neulepšani uvid u opisane periode, društvene zajednice i socijalne fenomene. Tu je i činjenica da, iako se bavi mladima, nije u pitanju tipična Young Adult literatura: ciljna grupa je znatno šira, zahvaljujući istovremenoj prijemčivosti svakoj generaciji i ozbiljnoj kritičkoj postavci. Mada se bave prošlim decenijama, romani nisu ni najmanje „zastareli“, ni ograničeni time, s obzirom na to da obuhvataju univerzalna pitanja različitosti, otpadništva, margine i koliko su, zapravo, ono nekonvencionalno (pobunjenici) i društveno prihvatljivo (standardni) bliski sa stanovišta ljudskih težnji, problema, preokupacija.

Glavni junaci sva tri romana su osetljivi, ali svako na svoj način i hrabri; svesni su uskraćenosti (prvenstveno emocionalne, jer dolaze iz razorenih ili krnjih porodica), a dovoljno zreli da smisao pronađu na drugoj strani i prevaziđu ogorčenost ili patnju koja uništava, kako bi pokušali da se povežu sa drugima. Istovremeno izvan merila uklopljenosti, nastoje da ipak izbegnu potpuno usamljeničku poziciju, ali bez pripadanja nekoj grupi po svaku cenu. Tražeći sebe, ne propuštaju da ostvare kontakte, makar i samo u pokušaju, koji bi im pomogli da temeljnije izgrade buduću odraslu ličnost. Pozicija sa koje predočavaju svoje životne okolnosti je realistička, ali u svakom od njih postoji (ma koliko prikrivana ili ironizovana) izvesna poetska strana, zahvaljujući čemu je upravo umetnički izraz onaj kojim se naposletku služe kao oslobađajućim.

Autor: Isidora Đolović