Intervju sa Markom Vidojkovićem: Zastrašujuće je kada vidiš kako su do juče normalni ljudi preko noći prsli

Nedavno je izašla zbirka priča „Kovid 19+“ u kojoj su sabrane kolumne koje je radio za portal BUKA. Sa Markom Vidojkovićem razgovaramo o pandemiji, posljedicama pandemije, novom normalnom i drugim temama.



Marko, u tvojoj novoj knjizi sabrane su kolumne koje smo mogli čitati na portalu BUKA tokom pandemije. Kako je došlo do ideje sabiranja kolumni na jednom mjestu?

Negde početkom aprila 2021, pišući za BUKU ko zna koju po redu priču posvećenu pandemiji, zapitao sam se koliko ih se nakupilo. Prebrojao sam tridesetak. Pitao sam Saleta (urednika Buke, prim. aut.) šta misli o tome da ponudim Laguni zbirku KOVID priča, a on je rekao da je to super ideja. Onda sam svih tih tridesetak priča poslao Janji Stjepanović, mojoj urednici, ona je izbacila nekoliko „najslabijih“ i tada, u samom finišu, našao sam se u situaciji da nam je falilo nekoliko priča da bi zbirka bila potpuna. Srećom, imao sam i više od tri ideje za priče u glavi. Tako sam svega tri teksta za Buku pisao imajući u vidu da će biti deo zbirke, a priču „Dostavljač“ napisao sam ekskluzivno za ovu knjigu. Prvo sam hteo da budu poređane hronološki, ali Janja je bila u fazonu ovo je zbirka priča, a ne dnevnik, ja ću da predložim raspored. Predložila je, a ja nisam imao nijednu primedbu. Zbirka priča je kao muzički album, neophodno je napraviti dobar redosled da bi progutala čitaoca i Janja je takav redosled napravila. Kad sam u martu 2020. počeo da se nosim sa pandemijom pišući priče, nisam ni sanjao da će trajati toliko dugo, a kamoli da će trajati toliko da ćemo imati dovoljno priča za zbirku.

Ove priče nam daju presjek pandemijskog vremena u kojem živimo, društvene situacije koja je bila potpuno nova. Šta je tebi bilo najgore u ovom periodu, a na šta si se prirodno navikao?

Najgore mi je bilo u julu 2020. kada su nam dva člana najbliže porodice istovremeno bila na kiseoniku, u kovid-bolnicama. Srećom, izvukli su se. Odmah posle toga stric iz Aleksinca (brat od strica mog pokojnog oca i rođenog strica) umro je od kovida, a početkom 2021. dalji ujak je umro od srčanog napada neposredno po izlasku iz kovid-bolnice. To su najteži trenuci, kada ti se neko blizak, rođak ili prijatelj, razboli, a ti, na osnovu iskustva, znaš da je sudbina te osobe dobrim delom igra na sreću. Brzo sam se navikao na to da smanjim društvene aktivnosti na minimum. Ja sam inače introvertna osoba, ne volim da izlazim, da blejim po kafanama i rođendanima, nemam potrebu da se okupljam na krkanju i alkoholisanju. Međutim, u tim okolnostima shvatiš koliko si zapravo često bio aktivan pre pandemije. Dok traje novi talas zaraze, lična higijena i odgovornost prema drugima je uslov nerizičnog ponašanja. Volim za sebe da mislim da sam racionalan, pa sam racionalno pristupio situaciji. Nalazimo se u jednoj vrsti rata. Prema nezavisnim računicama, taj rat je prošle godine u Srbiji odneo 20.000 života. Ma koliko zvučale strašno, bolje je hitro se prilagoditi činjenicama, nego ih negirati, pa se zaraziti ili, još gore, zaraziti nekog drugog.

Šta nas je, po tebi, ova pandemija naučila? Čini mi se da ljudi imaju sve manje strpljenja i da su na rubu živaca. Kako se boriti protiv toga, odnosno kako se nositi sa tim?

Pandemija nas je naučila da su društvene mreže nešto najgore što se desilo modernoj civilizaciji. Od zaglušujuće buke koju su dizali polupismeni preplašeni poluljudi celo čovečanstvo je postalo gluplje. Najglasniji su postali teoretičari zavere, koji nude laka i ludačka rešenja umesto teške i gorke istine. Naprosto, kovid ne postoji. Ili, ako postoji, onda je reč o najobičnijoj prehladi. Ili nas zaprašuju njime iz vazduha i mi tu ništa ne možemo. Zašto kao budala da nosim masku u prodavnici, ona me guši. Vakcinu ni luda neću da primim, postaću sterilna. Eto, tek tako, ređaju se kretenske teorije jedna za drugom, bez dokaza, a sa puno pristalica. One se sa interneta preliju u stvaran život, ali u drugačijem obliku. Na primer, kad je reč o migrantima, toliko besmislenih teorija zavera ima, u koje veruje besmisleno veliki broj ljudi, da postane savršeno jasno kako su neke nebulozne politike tokom dvadesetog veka mogle da progutaju čitave nacije, izazovu holokaust i svetske ratove. Zastrašujuće je kada vidiš kako su do juče normalni ljudi preko noći prsli. Takvi ljudi će tokom iduće noći prsnuti još više i onda u gomilama početi da rade neverovatno glupe i opasne stvari. Pandemija nas je naučila koliko je malo potrebno da celo čovečanstvo pomahnita, što na ruku ide jedino krvožednim populistima i fašističkim zlikovcima.

Sad je jasno da ne znamo kad će pandemija proći, ali i da je veliki problem sa kojim ćemo se morati suočiti pitanje mentalnog zdravlja o kojem se malo priča. Kako ti gledaš na ovu situaciju, kako sačuvati zdrav razum?

Najpre treba shvatiti da se čovečanstvo našlo u vanrednom stanju, a virus koji ga je izazvao odneo je više od 4 miliona života. Dalje, treba pratiti brojke, ma koliko to delovalo naporno. U Srbiji smo imali problem sa štelovanjem broja novozaraženih i umrlih, pa sam pratio ono što ne može tek tako da se šteluje, broj hospitalizovanih. Po broju hospitalizovanih može dosta dobro da se proceni u kojoj je fazi pandemija. U julu 2020. bilo je oko pet hiljada hospitalizovanih i tada su beogradske bolnice bile pretesne da prime sve teške slučajeve. U decembru je bilo skoro deset hiljada hospitalizovanih i bio je to signal da se nalazimo u totalnom paklu. U jednom trenutku, pre nekoliko nedelja, imali smo jedva dve stotine hospitalizovanih, a sad je taj broj već skoro sedamsto. Bez sumnje ulazimo u novi talas. Ključno je prepoznati kada možeš da spustiš gard. Za mentalno zdravlje pogubno je neprekidno nositi masku na ulici, bez obzira na brojke. Ova zatišja treba iskoristiti da se podsetimo kako izgleda normalan život, da negde odemo, da se s nekim vidimo. Jer ako to ne učinimo, a krene novi talas koji kosi i ubija nama bliske ljude, velika je opasnost da će oni koji se nisu opustili tokom zatišja doživeti nervni slom. Dakle, pošto država ne da ne štiti, već u Srbiji predano radi na izazivanju novih talasa zaraze, moraš da se uzdaš sam u sebe. Ko je pazio od početka, ko se u međuvremenu vakcinisao, ima određenu prednost u odnosu na one koji se sve vreme ponašaju kao da je reč o zaveri. Takvi će, prema logici i prirodnoj selekciji, najviše i najteže stradati u svakom narednom naletu.

Kakve su prve reakcije na tvoju novu knjigu?

Na neki način, ove priče su lekovite. Otud i slogan „Vakcina za dušu“. Samo četiri dana od izlaska, „vakcina“ je uletela pravo na treće mesto Lagunine top 40 liste, što se dešava samo najvećim bestselerima. Ipak, od brojki, možda o reakcijama na knjigu bolje govori slučaj čitaoca, koji mi se javio preko Instagrama, a koji je u decembru ležao 17 dana u kovid-bolnici. Po izlasku iz bolnice, u roku od sedam dana ostao je bez majke i oca, takođe zbog kovida. Kaže on, do pola knjige sam se smejao, a na polovini sam počeo da plačem. Mislim da je reč o priči „Prava drama“, u kojoj Bog lično i najvažniji srpski sveci razmatraju ima li nade da Srbi nedesetkovani dočekaju Božič i pored bezumnog ponašanja. Ovom čitaocu roditelji nisu dočekali Božić. On je oduševljen knjigom.

Neću te pitati kako je pandemija uticala na tvoj rad, imao si dvije knjige, pišeš redovno kolumne. Koliko su ova čudna vremena inspirativna za književnost?

Jedino što mi je išlo lako jeste pisanje ovih priča. Pisanje romana „Đubre“ bilo je pravi pakao. Naime, osim pandemije, imam specifičnu situaciju da sam neprekidno pod režimskim terorom i brutalnim kampanjama na internetu i u medijima, dakle, poput pravog Srbina, vodim dvostruki rat: protiv virusa i protiv režima. Možda je nekom piscu lako da se zaključa u svoja četiri zida i piše, ali ja nisam taj. Sve ovo vreme, svake nedelje sam snimao emisiju DLZ, pisao kolumne, pa kad počnem da gubim kontrolu nad situacijom, prve stradaju kolumne. I sami znate koliko smo puta gubili dan kojim izlaze, ali kada celu sedmicu provedeš po tužilaštvima, na sastancima sa advokatima i strancima koji štite novinare, teško je naći inspiraciju za pisanje kolumni istog dana u isto vreme. Sad smo se stabilizovali petkom, ne zato što su napadi na mene ređi, nego zato što je kolumna nedeljom manje primetna, pa sam sve sile uložio da je pomerimo na petak i prve četiri kolumne petkom su prošle daleko bolje. Srećom, Buka je sve ovo vreme imala razumevanja za situaciju u kojoj se nalazim, a ja ni po koju cenu neću ostaviti čitaoce bez kolumne, ma koliko bila situacija bila teška.

Odavno nisi imao promociju u Banjaluci, da li je nešto tako u planu?

Odavno nigde nisam imao promociju. Pre svega jer sam na crnoj listi, pa biblioteke i kulturni centri u Srbiji nemaju nameru da odvoje i mrvicu budžeta za moje gostovanje. Onda pandemija – ne želim da budem indirektno odgovoran za širenje zaraze. Na kraju, ja volim da mi na promocijama bude lepo, a Bosna i Hercegovina se trenutno nalazi u veoma ružnoj situaciji. Gomila pretnji koje su mi stigle, stigle su iz Republike Srpske, i dok se situacija ne smiri, nemam nameru da sebe izlažem neprijatnostima. Pred vama je komplikovan period, ugrožen je fizički opstanak srpskog naroda u BiH. Jasno je da je američka administracija čvrsto rešena da od BiH napravi nešto što najbliže odgovara državi, a to je nemoguće kada je čitav jedan narod manipulacijama i lažima marginalizovan i isključen iz odlučivanja. Navodno jedinstvo političara Republike Srpske ne sme da se doživi kao jedinstvo srpskog naroda, jer je zasnovano na lažnoj premisi da smo zbog genocida svi krivi i da je zbog genocida RS genocidna tvorevina. Ne, za genocid su krivi oni koji su ga počinili, a RS nije genocidna tvorevina, već je sastavni deo BiH. Ne treba potcenjivati visokog međunarodnog predstavnika, a još manje treba potcenjivati njegovo pravo da zatraži pomoć od NATO-a, ukoliko se situacija u BiH otrgne kontroli. U ovakvoj Bosni i Hercegovini, u ovakvoj Crnoj Gori, a naročito u ovakvoj Srbiji, ne želim da gostujem i pravim promocije, sve da virusa i nema oko nas. Podele su ogromne, glave su usijane, moje poruke retko ko razume i ne želim da bilo koga provociram svojim dolaskom. Na primeru romana „Đubre“ videli smo da promocije, kojih ova knjiga nije imala uopšte, imaju najmanje učešća u tome da li će neka knjiga biti hit.

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Maja Isović Dobrijević
Izvor: 6yka.com