Intervju sa Domenikom Starnoneom: Književnost kao nedovršeni mehanizam

U ovom intervjuu upoznaćete italijanskog pisca i scenaristu Domenika Starnonea čiji je roman „Pertle“ doživeo momentalan uspeh od trenutka objavljivanja prevoda na srpski jezik.



Kako ste počeli da pišete?

Jedno duže vreme sam prepodne radio kao nastavnik, a popodne kao militantni novinar u kulturnoj rubrici dnevnih novina Manifest. Jednog dana urednik mi je predložio da napišem nešto o školi. On je verovatno imao na umu neki tekst o političkom savezu, a ja sam, međutim, napisao priču. Bilo je to ovako: setio sam se da treba da napišem tekst oko jedanaest uveče i pošto nisam imao više snage, ispričao sam jednu epizodu iz mog đačkog života. To nije bio neki vid hronike, već, da tako kažem, jedna iznova prepričana priča sa elementima fikcije. Iz toga se rodila nedeljna kolumna koja je bila prilično uspešna. Dobijao sam pisma čitalaca iz čitave Italije koji su se prepoznavali u likovima o kojima sam pisao. Još kao dečak sanjao sam o tome da postanem pisac i imao sam nekoliko spisateljskih pokušaja, međutim, odustajao sam jer sam bio ubeđen da nisam talentovan. Uspeh ovih kolumni me je ohrabrio i naveo da pomislim kako možda ipak imam izvesnog talenta za pisanje beletristike.  

Koja dela su najviše uticala na vas?

Knjiga koju sam jako voleo bila je Kafkino „Pismo ocu“, jer sam u ovoj knjizi naišao na opis sukoba koji sam i sâm imao sa svojim ocem. U toj knjizi bilo je sve ono o čemu sam i ja želeo da pišem i to me je obeshrabrilo: ako je već bilo napisano, zašto bih ja ponovo pisao o tome? Dobro napisana knjiga, knjiga koja nam se dopada, s jedne strane budi nadu dok s druge strane izaziva veliki strah da se ne može pisati na istom nivou. Iako sam se sa Kafkinom knjigom snažno poistovetio, osetio sam i podjednako snažno nepoverenje u sopstvenu sposobnost da mogu parirati ovako sjajnom narativu. Zbog toga se u meni dugo vremena želja za pisanjem kosila sa čitalačkim uživanjem i željom za napretkom, i to me je doslovno paralisalo. Moram da dodam i to da su na moje formiranje kao pisca uticale ne samo knjige već i neka vrlo snažna i sugestivna sećanja, poput žestokih svađa mojih roditelja kada bi moj otac iznenada urlajući na svom dijalektu izgovorio reč koje nikad ranije nisam čuo: taština. Šta to znači? Odakle dolazi ta reč?

Šta za vas predstavlja pisanje?

Lepota pisanja je u tome da se uz napor i zadovoljstvo malo po malo reči nižu jedna za drugom. Pisanje je naporno, pogotovo kad imamo potrebu da nešto predstavimo, ali u suoočavanju sa tom potrebom otkrijemo da je neophodno mnogo vremena i strpljenja da bismo uobličili te predstave. Zapravo, za mene je najlepši deo procesa ponovno prolaženje kroz tekst, kad priča već ima formu i treba je doterati. Uprkos svim ovim naporima, u knjizi ostanu i mnoge stvari koje su višak. Zbog tog onaj ko piše ne može nikad biti sopstveni čitalac. Pisac ne može valjano da protumači svoj tekst, koji do kraja otkrije zahvaljujući čitaocima. Svaki čitalac u tekstu pronađe nešto drugo, i tek tada pisac može da vidi šta je sve od onoga što je imao na umu zaista i završilo u knjizi koju je napisao.

Kako pišete? Da li pravite siže radnje ili krećete od likova? Da li od početka znate kako će se roman završiti?

Krećem od mnogobrojnih beležaka koje mi služe da se usredsredim na temu o kojoj želim da pišem. Često su te beleške neorganizovane, nečitke, iznenada napisane i koje kad počnem da pišem često ni ne pročitam. Na samom početku imam u glavi određene delove i ponekad kako će se roman završiti, ali ne volim da mi je sve odmah jasno jer u protivnom gubim interesovanje za priču koju želim da ispričam. Za mene je pisanje postepeno otkrivanje onog što će se dogoditi. Da bi se stiglo do samog kraja, neophodna je jaka volja koja se rađa samo ukoliko postoji velika zainteresovanost za priču o kojoj se piše. Sam čin pisanja je samo moj, o tome ne govorim nikome jer bi se u protivnom želja za pisanjem umanjila i izgubila.

Kako ste se upustili u svet filma?

Jednog dana me je potražio napuljski glumac Silvio Orlando koga nisam ranije poznavao i rekao mi da bi želeo da od mojih tekstova o školi napravi duži monolog. Tako je nastala komedija koju je na scenu postavio i režirao Danijele Luketi a potom, budući da je bila veoma uspešna, i film. Učestvovao sam u radu na scenariju i kako je i film dobro prošao, počeo sam, bez posebne pripreme, da radim u tom polju. Može se reći da su filmovi od mene napravili scenatristu.   

„Pertle“ i „Mala šala“ od samog naslova ukazuju na narativnu stukturu romana?

Oduvek sam voleo naslove od jedne reči, ona je poput magične formule, reč vodilja oko koje se plete čitava priča i na koju se konstantno vraća. Treba dodati i to da se pertle, na primer, ne odnose samo na cipele, već upućuju i na odnose među likovima. Ipak, ne bih želeo da naslovima pripišem isključivo simbolično značenje, naprotiv, oni upućuju i na jednu snažnu potrebu da se bude konkretan.

U svojim romanima često govorite o detinjstvu kao o izuzetno autentičnom periodu života?   

U mojim knjigama se često dešava da protagonista napusti svoj rodni grad, Napulj, da bi spoznao sebe, ali gotovo uvek ta spoznaja ostaje nedovršena, i sa dozom nezadovoljstva i razočaranja. Verujem da su i knjige nedovršeni mehanizmi. Narativne strukture su izuzetno pokretljive, iako mi pokušavamo da ih ograničimo. Moje knjige se prekidaju, vraćaju se na početak, priče se presecaju i nastavljaju iz jedne knjige u drugu; doživljavam ih kao fragmente mozaika koji treba zajedno iznova sastaviti. Teme koje se ponavljaju u mojim knjigama su Napulj i očinska figura, ali i vrlo ambiciozni likovi koji naposletku shvataju da je pravi život negde drugde u odnosu na to što su oni postigli. To saznanje je uvek u vezi sa Napuljem i sa autoritarnom očinskom figurom, jer očevi smatraju da su odgovorni za neuspeh.

Kakv je vaš odnos prema Napulju?

Dugo sam pokušavao da pobegnem od Napulja i kao pisac i kao građanin. Ali u jednom trenutku sa romanom „Ulica jecaja“ ispričao sam svoj život u Napulju, priču o mojoj porodici koja se ne treba razumeti kao autobiografija ili kao puka kopija stvarnosti. Želeo sam da opišem ono što je za mene bilo izuzetno teško iskustvo, kako u porodici tako i u gradu. Ali ponavljam reč je o fikciji iako baziranoj na realnosti. Štaviše, ako bih danas ponovo napisao taj roman, bila bi to potpuno drugačija priča.

U kojoj meri politički angažman može i treba da utiče na književno delo?

Smatram za sebe da sam angažovan građanin, a i radio sam petnaest godina za jedan ideološki jasno profilisan list. Međutim, nikad nisam mislio da neka priča ili roman treba da budu na liniji onoga što me interesuje kao građanina. Na primer, baš zato što znam koliko je važna tema, nikad ne bih napisao roman u kojem bih opisao uslove u kojima žive izbeglice. Ne mislim da je to zadatak književnosti koja je pre svega konstrukcija sveta uz pomoć reči i koja je u neprestanoj borbi s tradicijom. Ne treba stvarati književnost uzimajući aktuelne teme koje se nude.

U školi se često čitaju poučne knjige koje imaju za cilj da obrazuju đake i posluže za primer, kao recimo  „Zar je to čovek“, Prima Levija. Šta vi mislite o tome?

Smatram da je roman Prima Levija neverovatna knjiga ne samo zbog teme koju obrađuje, već i zbog načina na koji to radi, zbog svoje forme. Međutim, mislim da ukoliko želite da se bavite pisanjem, bolje je pročitati stranu iz „Ostrva s blagom“. Dobre knjige stvaraju uzorne građane, a ne one koje se pišu da bi bile poučne. Dok sam bio nastavnik bilo mi je važno da knjiga bude jaka, iskrena, autentična, da budu želju za čitanjem. 

Piše: Đovani Akardo
Izvor: zibaldoni.it
Prevod: Jasmina Radojičić