Fatalnost ironije i ironija fatalnosti – predstavljena zbirka priča Ljubice Arsić „Ti i ja smo bili par“

Pred beogradskim čitaocima, u knjižari Delfi SKC, predstavljena je nova zbirka priča jedne od naših najznačajnijih savremenih književnica Ljubice Arsić „Ti i ja smo bili par“. U njoj su mahom predstavljeni obični ljudi u neobičnim okolnostima, ljubavnici, prijatelji, muževi i žene u braku što im izmiče, ali i poznate ličnosti, poput Pekića, Crnjanskog, Save Šumanovića.


 
O knjizi su, pored autorke, govorili i naši vrsni književni kritičari Vladislava Gordić Petković i Vasa Pavković.

Ljubica Arsić je, kao retko koji naš savremenik, u stanju da uspostavi ubedljiv kontekst svojih priča i romana, da bude savremen, ali da na neki način vidimo i dubinsku osnovu pripovedanja, odnosno onog što nas u pripovedanju interesuje – da vidimo naše sudbine na platnu njenih knjiga, rekao je na početku Vasa Pavković.

„Mi i čitamo, između ostalog, zato da bismo upoređivali vlastiti život i doživljaje, ljude s kojima se družimo i one s kojima smo se rastali sa onim što nalazimo u Ljubičinim pričama, pa se pitamo da li je u nekim važnim ili manje važnim trenucima svog života trebalo da postupimo drugačije, da li bi drugačiji odgovor u nekoj životnoj, porodičnoj ili bračnoj situaciji promenio nešto ili sve, i kako bi se dalje odvijao naš život. Upravo to susrećemo i u pričama u kojima Ljubica stvara vrlo složene podtekste svojih priča i gotovo arheološki ispituje vremena koja su prošla, koja su od nas udaljena nekoliko decenija. Tu smešta mnoge od svojih junaka, mnoge od svojih parova, pa mi posmatramo njihove ljubavne, porodične i životne priče na platnu istorije koja je za nama. Tako je jedna od priča smeštena u doba Čaušeskua, druga u vreme kad nas je NATO bombardovao, treća je izmeštena u Grčku, četvrta se dešava u predgrađima Praga…“, rekao je poznati književni kritičar, istakavši i to da je Ljubica izvršila odličnu organizaciju sadržaja, likova, situacija, vremena i gotovo kao velikim tepihom pokrila dobar deo naših života i dešavanja čiji smo svedoci bili – u globalnom, istorijskom smislu, ali i u smislu naših životnih priča.
 
Vladislava Gordić Petković je ocenila da će ova zbirka u velikoj meri obeležiti ovogodišnju pripovedačku produkciju.
 
„Kada govorimo o ljubavi, kod Ljubice, još od njene sjajne zbirke ’Zona sumraka’ pa do danas, uvek govorimo o susretima i nesporazumima i meni je zanimljivo da, praveći nekakave dosetke, pokušam da dođem do suštine onoga o čemu piše. Pa sam razmišljala da u vezi sa ovom zbirkom možemo da govorimo o dve stvari: jedna bi bila fatalnost ironije, a druga ironija fatalnosti. Zašto fatalnost ironije? Zato što većina ovih priča dokazuje da ako poverujete svojoj ironiji i skepsi, vi zapravo stupate u jednu vrstu izdaje. Junaci koji pokušaju da budu ironični i skeptični zapravo doživljavaju izdaju smisla, gube motivaciju za životom. Ironija fatalnosti se ogleda u tome da ideja o fatalnosti u ljubavi uvek podrazumeva neko očekivanje, koje je lažno, koje vas na kraju izneveri. Najvažnije je to što Ljubica zaista ume da se poigra sa velikim temama, sa ironijskim odmakom, ali taj ironijski odmak nikada nije onaj jeftini, paternalistički, pokroviteljski, nego je odmak u vidu nekakve vrste skepse ili sagledavanja svih različitih okolnosti pro et contra, i to je zapravo dokaz jedne velike pripovedačke zrelosti. Ova zbirka je celovita, jedinstvena, a njena pripovedna jedinstvenost ogleda se u ovih 14 priča, kojih ima koliko i stihova u sonetu. I mislim da u tom kontekstu možemo ovu zbriku da čitamo kao jednu zanimljivu pohvalu ljubavi. Ali nikada ne treba zaboraviti da sonet može u sebi da ima i skeptične koliko i romantične tonove i pristupe temi ljubavi. Zanimljivo je i da je samo jedna od ovih priča ispripovedana u prvom licu, ostale su u trećem, što je zanimljivo zato što nam otkriva da je Ljubica Arsić jedan ljubopitljivi posmatrač. Namerno ne kažem radoznali, jer njena radoznalost nije od svakodnevnog tipa, to nije radoznalost koja želi po svaku cenu da iskopa neki zanimljiv, egzotični ili patetični detalj, nego je ljubopitljivi posmatrač koji želi da se junacima uvuče pod kožu, da oseti kako oni razmišljaju, kako pulsiraju, ali ne da po svaku cenu preuzme njihov glas“, rekla je književna kritičarka.
 
Ljubica otkriva da u početku nije imala tezu da treba da piše knjigu o parovima, ali kako su one nastajale, tako je videla da imaju zajednički imenitelj.
 
„I onda sam razmišljala o tome da ja u stvari proveravam taj odnos, izolujući dvoje ljudi u Pragu, ili u nekoj sredini koja nije njihova, da bih videla kako taj odnos funkcioniše jedan prema jedan. Zapravo, kad govorimo o paru, mi uvek imamo na umu slične stvari – levu i desnu cipelu, levu i desnu rukavicu, ali kod ljudi je malo komplikovanija stvar. Jer, u ovoj knjizi ne samo da su ljudi u paru, nego u nekim pričama analiziram i odnos između pisca i njegovog lika, ili glumca i njegove uloge. Zapravo, šta je za mene par? Za mene ljudi koji su spojeni moraju da budu samosvojni, ne smeju da srastu u jedan organizam. Svako od njih ima svoju ličnost, ali istovremeno im je potrebna ta vrsta bedema koji grade u svojoj zajednici, kao odbrana od sveta koji je neprijatelj bliskosti. Mi stalno govorimo o ljubavi, mada često ne znamo na šta mislimo, zato što je ljubav više sindrom nego osećanje. To je skup različitih stvari, kao što je u ’Karamazovima’ rekao Mitja Karamazov da ’on može da voli mrzeći’. Znači, ljubav podrazumeva i nešto što je u stalnoj oscilaciji i ja sam kod mojih junaka htela da pratim šta se dešava – od razočaranja do oduševljenja. Parovi ovde provociraju da razmišljamo o tome zašto se ljudi izdvajaju i na koji način oni čine to jezgro, jing i jang, šta je to što se u tom malom kosmosu dešava. Znači, nije to samo ljubav, jer mi nekako i ne znamo na šta sve ona može da se odnosi, već je to ceo splet događaja i emocija, svega onoga što podrazumeva bliskost“.
 
Vasa Pavković je govorio i o Ljubičinom stilu.
 
„Mi smo već četvrt veka sigurni da je Ljubica izgradila bogati stil, koji obuhvata svom snagom, na mikroplanu, u obliku figura i slika, a i globalno – znamo da ćemo steći neobično, alternativno iskustvo, kada pročitamo neku Ljubičinu priču. Ona na početku mnogih priča dâ uvodni akord, pa onda razrađuje tu situaciju, odnosno izvodi pred nama svoju kompoziciju. Meni je bilo zanimljivo kako u jednoj priči govori o Francu Kafki, Maksu Brodu i njihovim odlascima u bordel. Mi Kafku vidimo kao službenika koji sedi u nekom osiguravajućem zavodu, koji je tamo okovan dokumentima, koji vodi neke dnevnike, jer mora, ali iako sam čitao njegove dnevnike, nisam imao tu viziju da je on odlazio sa svojim prijateljem i kasnijim posmrtnim izdavačem u bordele. Ono što je takođe interesantno jesu krajevi Ljubičnih priča, koji su iznenađujući čak i za nekog iskusnog čitaoca. Oni su tako presečeni da tu nema šoka, nego povremeno Ljubica pristupi tome kao da se ugasilo svetlo na nekoj velikoj pozornici“, ispričao je Vasa Pavković.


Još mnogo toga govorilo se na promociji o Ljubičinom majstorstvu pisanja i knjizi „Ti i ja smo bili par“. Možete je pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.