Kao jedinicu su me odgajale razvedena, zaposlena, visoko obrazovana, sekularna, zapadno orijentisana majka i neobrazovana, duhovnosti i Istoku okrenuta baka. Rođena sam u Francuskoj, a sa majkom sam se doselila u Tursku kada je braku sa ocem došao kraj. Iako sam bila mala kada sam otišla iz Strazbura, često pomislim na naš mali stan i sećam ga se kao mesta prepunog francuskih, italijanskih, turskih, alžirskih i libanskih studenata levičara koji su strastveno diskutovali o marksističkom filozofu Luju Altiseru, čitali pesme Vladimira Majakovskog i zajednički maštali o revoluciji. Odatle sam preletela u bakin komšiluk u Ankari – veoma patrijarhalno i veoma konzervativno muslimansko okruženje. U to vreme, kasnih sedamdesetih, u Turskoj je došlo do porasta političkog nasilja i nemira. Svakoga dana bi bomba negde eksplodirala, ljude su ubijali na ulici, bilo je pucnjava u studentskim domovima. Ali unutar bakine kuće vladalo je sujeverje, perle, gledanje u šolju i usmena kultura Bliskog istoka. U svim mojim romanima postoji interesovanje za oba sveta: svet priča, magije i misticizma u kući i svet politike, konflikata, nejednakosti i diskriminacije van kuće.
Počela sam da čitam veoma rano. Mnogo. Ali mi je i mnogo vremena trebalo da naučim da pišem. Kao levoruka, poput druge levoruke dece, u školi su me terali da pišem desnom rukom. „Ako ne možeš da kontrolišeš levu ruku, drži je pod stolom sve vreme, pošalji je u izgnanstvo“, savetovao je učitelj. Bio je to prvi put da sam čula reč „izgnanstvo“ i dobro sam je upamtila.
Svojim neuglednim rukopisom počela sam da pišem priče. Ne zato što sam želela da jednog dana budem spisateljica – mislila sam da je tako nešto nemoguće. Oko mene nije bilo pisaca, nikakvih književnih uzora. Ali kao nekom ko se često osećao kao „domaći stranac“, čak i u sopstvenoj domovini, zarobljena između kultura i gradova, moja potreba da budem „negde drugde“ bila je duboka. Knjige su mi postale prijatelji. Zemlja priča postala je moja domovina.
Kada pogledam unazad, mnogo toga je uticalo na mene kao čitaoca i kao pisca. Evo jednog: u srednjoj školi, jedne subote, počela sam da čitam knjigu jugoslovenskog pisca Ive Andrića „Na Drini ćuprija“. Kada sam je završila, u meni se nešto trajno promenilo. Do tada sam, u školi, učila isključivo zvaničnu verziju otomanske istorije. Bila je to apstraktna istorija u kojoj gotovo da nije bilo ljudi – samo nekoliko spomenutih imena koja su pripadala sultanu ili velikom veziru – uvek muškarcu. Rečeno mi je da su janjičari, koji su činili otomansku vojsku, bili sjajni vojnici puni vere i hrabrosti. Ali u knjizi „Na Drini ćuprija“ pročitala sam priče o hrišćanskim porodicama čije je sinove uzimala Otomanska država, prekrštavala ih u islam i pretvarala u janjičare. Da, ti dečaci su dobijali dobro obrazovanje i platu – i mogli su da napreduju do vrha i postanu veziri ukoliko su imali talenta – ali se sve dešavalo po cenu toga da nikada više ne vide svoje porodice, zaborave svoju religiju i potpuno izbrišu sopstveni identitet. Istina o janjičarima je bila daleko komplikovanija nego što je predstavljao moj udžbenik iz istorije.
Odjednom sam morala sam da promislim o onome što sam mislila da znam. Morala sam da se odučim. Ono što me je Andrićev roman naučio u tako ranoj životnoj dobi bilo je da odbacim godine nacionalističkog obrazovanja. Šapnuo mi je: „Da li si ikada razmišljala o priči iz ugla Drugog?“ Ovo je krucijalno pitanje koje sebi moramo stalno postavljati, bez obzira na to u kojoj zemlji živimo, bez obzira na to čiju smo verziju događaja slušali i čitali.
Roman je važan jer nas povezuje sa iskustvima ljudi koje nikada nismo upoznali, vremenima u kojima nikada nismo bili, mestima koja nikada nismo posetili. Roman je važan ne samo zbog priča koje oživljava već i zbog tišina koje se usuđuje da istraži. Kao autori, sve vreme čuljimo uši, usmeravamo ih na ritam jezika, korišćenje reči, na priče i legende koje plove vazduhom – ali moramo pažljivo osluškivati i tišine. Tu pronalazimo stvari o kojima se u društvu ne može govoriti otvoreno; političke, kulturne, seksualne tabue.
Nije posao pisca da pokuša da pruži odgovore. Niti mu je posao da propoveda i podučava; upravo suprotno. Pisac mora biti učenik života, ali ne ni najbolji učenik, jer nikada ne smemo završiti tu školu, već nastaviti da postavljamo najjednostavnija, najosnovnija i najteža pitanja. Čitaocima prepuštamo da pronađu odgovore. Iskustvo svakog čitaoca je posebno i svaki će doći do sopstvenih odgovora – to je ono što pisac mora poštovati. Ali roman mora biti slobodno mesto koje svima daje jednake šanse, i gde se mogu čuti različiti glasovi, gde se nijanse slave, a ono što se ne izgovara je rečeno.
Postoje različiti načini pripovedanja i veoma različite tradicije pisanja romana u Kini, Rusiji, Južnoj Americi, Bliskom istoku ili Africi. Postoje zapanjujuće razlike unutar samog kontinenta ili čak u okviru jedne zemlje, a kamoli širom planete. Zbog toga svaki put kada čujem nekoga da hvali određenu knjigu rečima „upravo ovako treba pisati roman“, ustuknem malo. Zbog čega bismo pokušavali da ovu sjajnu množinu oblika i glasova svedemo na jednu formulu?
Roman kao žanr ima veoma posebno mesto u turskoj kulturnoj istoriji. Reč je o najmlađem književnom žanru za koji je od početka smatralo da je važno sredstvo modernizacije i pozapadnjavanja. Roman je stigao u Otomansko carstvo iz Evrope u kasnom 19. veku, a prvi romanopisci – gotovo svi su bili muškarci – pisali su sa misijom. Poznati kao „očevi romanopisci“, postavili su sebe iznad likova, iznad teksta, iznad svojih čitalaca. Gledali su na svoje čitoace kao na svoje sinove – decu kojoj treba roditeljsko usmerenje. Svaki lik je u priču smeštan da predstavlja nešto veće od sebe samog. Zbog toga je u mnogim turskim romanima jezik zapostavljan; koristio se jednostavan kako bi se osiguralo da su sinovi shvatili poruku na prvi način.
Nikada mi nije bila bliska tradicija „očeva romanopisaca“ u kojoj je autor – autoritet. Iako je ovo bila, i još uvek je, dominantna plima u mnogim delovima Bliskog istoka, javljale su se i mnoge podvodne struje, uključujući i pobunjene kćeri – spisateljice Bliskog istoka koje su odbile da se uklope.
Roman je važan jer, poput alhemičara, pretvara empatiju u otpor. On periferiju smešta u centar, daje glas nemima, čini da se nevidljivo primeti. Roman takođe destiliše poplavu informacija u kapi mudrosti – kako je govorio nemačko-jevrejski filozof i teoretičar kulture Valter Benjamin. Pišući u vreme kada su nacizam i ideologija mržnje bili u usponu, a svet se okretao naglavčke, Benjamin je neprestano naglašavao razliku između „informacije“ i „znanja“. Verovao je da je pisac, u dubini svoje samoće, podelio sa drugima svoja iskustva, ili iskustva drugih, i time osvetlio „složenost življenja“. Ali evo gde Benjaminova teorija postoje još relevantnija za današnji svet. Što je više informacija i što se brže šire, smatrao je, sve je veća složenost življenja. Proliferacija informacija po cenu mudrosti i povećanje jaza među njima bile su stvari koje su brinule Benjamina jer je smatrao da to može dovesti do umanjenja, a na kraju i smrti umetnosti pripovedanja.
Pišući 1934. godine, T. S. Eliot se pozvao na Benjaminovu izjavu: „Gde je mudrost koju smo izgubili u znanju? Gde je znanje koje smo izgubili u informacijama?“ Suzan Zontag, koja je bila fascinirana Benjaminovim radom, se složila: „Književnost je, rekla bih, znanje – iako, čak i na svom vrhuncu, nesavršeno znanje. Kao i svako znanje uostalom.“
U našem digitalnom svetu, Benjaminovo upozorenje je postalo još relevantnije. Imamo pregršt „informacija“ – a i ako ih nemamo, možemo ih guglati. A tu je i „znanje“, koje, koliko god nesavršeno, zahteva dubinu, fokus i sporiji protok vremena. „Mudrost“ je teže savladati – rekla bih da ona obuhvata ne samo znanje nego i empatiju i emocionalnu inteligenciju. U životu možete naići na veoma pametne ljude sa niskom emotivnom inteligencijom. Mudrost je teško postići jer zahteva kognitivnu fleksibilnost. Takođe, ona zahteva da pojedinac iskorači iz politike identiteta i zatvorenih sistema.
U jeku svega što se danas dešava, posebno nakon globalnih šokova 2016. godine, možda je potrebno da Benjaminovoj teoriji dodamo još jedan sloj: onaj o „dezinformaciji“. Živimo u tečnom svetu. Neprestano smo izloženi ne samo vodopadima informacija već i vodopadima dezinformacija.
Na Istoku i Zapadu, sve ekstremističke ideologije imaju korist od dezinformacija. Svi ekstremisti teže dehumanizaciji onog drugog. Islamski fundamentalisti i beli supremisti dele isti mentalitet i kognitivnu rigidnost. Suprotnost fanatiku nije još jedan fanatik. Suprotnost fanatizmu je umerenost, kako je to istakao američki filozof Erik Hofer pre mnogo godina u delu „The True Believer: Thoughts on the Nature of Mass Movements“. Populističke demagogije dehumanizuju druge jer im to daje plodno tlo po kome mogu sejati rasizam, mizogeniju i druge oblike diskriminacije. Ako uspete da ubedite mase da su imigranti ništa drugo do životinje, crnci inferiorni, žene imaju niži IQ, LGBT je zajednica perverznjaka, a Jevrejima i muslimanima se ne može verovati, tada možete legalizovati sve vrste nasilja.
A tu je mesto gde pripovedači moraju da progovore. Za pisce ne postojimo „mi“ i ne postoje „oni“. Sve su to samo ljudska bića sa svojim pričama i tišinama. Posao pisca je da vrati ljudskost onima koji su dehumanzivani. Kako su nam mnogi koji su prošli kroz strahote rekli, uključujući i preživelu iz Aušvica Eli Vizl, suprotnost ljubavi, nežnosti i miru nisu isključivo mržnja i rat. Suprotno od ljubavi je otupljenost. Ravnodušnost.
Previše informacija stvara otupljenost. Tada prestajemo da osećamo. Prestaje da nam bude stalo. Izbeglice postaju obične brojke, svako ko je drugačiji postaje kategorija, apstrakcija. Nije slučajnost što su svi populistički pokreti u suštini protiv mnoštva, protiv različitosti. Stvaranjem dualističkih okvira i polarizovanog društva, oni znaju da mogu brže širiti otupljenost.
Roman je važan jer stvara rupice u zidu ravnodušnosti koji nas okružuje. Romani moraju da plivaju uzvodno. I to je danas jasnije nego pre.
Nakon pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza, a uz razvoj novih tehnologija, postojalo je mnogo nade i optimizma. Na prelasku u novi milenijum, mnogi ljudi – uključujući vodeće analitičare, akademike i novinare – verovali su da je pobeda liberalizma neizbežna. Postojalo je zajedničko verovanje da će, pre ili kasnije, sva društva postati modernija, demokratska i globalno integrisana. Svi ćemo se pretvoriti u jedno globalno selo. Postojala su očekivanja da će religija postati nevažna, da će nacionalne države izgubiti moć pred nadnacionalnim entitetima.
Paradoks leži u tome da iako se sve ovo dogodilo do određene granice, dešavalo se i ono suprotno. Samo dve decenije nakon vremena optimizma ušli smo u doba pesimizma. Definisana nervozom, prezirom i strahom, ovo je era u kojoj emocije vode i zavaravaju politiku: Pankadž Mišra je ovo vreme nazvao „doba besa“. A naša složenost življenja, kako je to Benjamin rekao, postala je akutnija.
Ako se svet menja, isto se mora dogoditi i u književnom svetu. Pisci iz klimavih i ranjenih demokratija – iz zemalja poput Turske, Pakistana, Egipta i Venecuele – nikada nisu imali taj luksuz da budu apolitični. Ali se danas dešava zanimljiva stvar: sve je više zapadnih autra koji osećaju potrebu sa kojom su se nezapadni autori toliko dugo susretali. Doris Lesing je književnost nazvala „analizom nakon događaja“. Piscima je neophodno vreme – da obrade, svare, zamisle, napišu. Ali možda danas postoji tolika hitnost i potreba da sve više i više autora širom sveta osećaju da je neophodno odgovoriti „tokom događaja“.
Ne smatram da svaki pisac treba da bude politički nastrojen i ne govorim o tome da treba da budemo sledbenici ili čak zaintersovani za političke stranke. Politiku koristim u njenom najširem značenju: kao feministkinja, znam da je lično takođe i političko, i gde god postoji moć i nejednakost, tu je politika. Pisci moraju da govore o opasnostima od gubitka naših ključnih vrednosti: pluralizma, slobode govora, prava manjina, raspodele moći, demokratije. Benjamin je verovao da pripovedanje treba da informaciju pretvori u mudrost. Danas još veći izazov očekuje pisce: kako da dezinformaciju pretvore u mudrost.
Potičem iz zemlje u kojoj reči često budu teške. Svaki turski pisac, pesnik, novinar ili intelektualac zna da zbog pesme, romana, intervjua ili čak tvita, može biti stigmatizovan u provladinim medijima, linčovan na društvenim mrežama i možda čak osuđen, kažnjen ili prognan. Sa preko 120 novinara koji se još uvek nalaze u zatvorima nakon neuspešnog pokušaja državnog udara na predsednika Erdogana 2016. godine, Turska je postala država sa najvećim brojem zatvorenih novinara na svetu.
Ovo saznanje nosimo u mislima kada god sednemo za sto kako bismo pisali svoje priče. Rezultat je proširenje samocenzure među piscima. Kako uopšte govoriti o vrsti cenzure koja potiče iznutra, a ne spolja? To je ono što na kraju uspe da uradi gubitak demokratije i slobode govora. Stvara klimu zastrašivanja. Kako je to rekao Artur Kestler, autoritarnost ne samo da kvari političare i političku elitu već duboko oštećuje civilno društvo. Uništava institucije koje su od esencijalnog značaja za preživljavanje demokratije. I oštećuje kolektivno sećanje. Turska je država kolektivne amnezije i, samim tim, sećanja su odgovornost nas pisaca.
U svetu prepunom populističke demagogije i dezinformacija, sećanje je odgovornost svih pisaca gde god da se nalaze. Ne možemo zaboraviti šta se dogodilo u prošlosti kada su tribalizam, nacionalizam, izolacija, fanatizam i šovinizam uspevali da iskvare čovečanstvo.
Roman je važan jer priče nastavljaju da nas povezuju preko granica i pomažu nam da vidimo dalje od veštačkih kategorija poput rase, pola, klase. Svet je danas zastrašujuća zbrka, ali svet koji izgubi empatiju, kognitivnu fleksibilnost i maštu biće daleko mračnije mesto od ovog danas.
Izvor: newstatesman.com
Prevod: Dragan Matković