Duelovanje: „Sloboda govora“ ili Ko je smestio Vladimiru F.?

Duleovanje knjigoljubaca iz Delfi Kutka se nastavlja. Ovoga puta, koplja su ukrstili Aleksandra Stojanović – diplomirana istoričarka umetnosti, večiti zaljubljenik u pisanu reč, tragač za sveprisutnim lepim, a najbitnije od svega – majka Mihajla, Vukašina i Arsenija,
i
Borislav Kosanović – pisac i pesnik, prosečan gitarista i mnogo bolji otac. Bivši rukometni golman koji voli pank, Partizan i poeziju. Veliki poštovalac Meše Selimovića i Dragoslava Mihailovića, ali i Duška Vujoševića. Sve što radi čini s nadom da će kćerka Katarina biti ponosna na njega.

Duelovanje o novom romanu Vladana Matijevića može da počne:

„Zovem se Vladimir Filipović, rođen sam 1966. u Beogradu, živim na Banjici, u Crnotravskoj ulici. Diplomirao sam na Fakultetu političkih nauka, smer za novinarstvo, zaposlen sam u dnevnom listu 'Jutarnje novine'... Idemo iz početka. Kako se zovete, kada i gde ste rođeni, šta ste po zanimanju, gde živite, gde želite da budete sahranjeni? Nemojte žuriti, imamo dosta vremena.“

Beše jednom jedna sloboda govora – sva sjajna, besprekorna u svojoj mudrosti, rešena da dopusti svakom pojedincu da svoje mišljenje izrazi bez straha da će u tome biti sprečen ili, pak, kažnjen za izraženo mišljenje. Svojom pojavom na pepelom posutom tlu, biva rešena da dozvoli razmenu mišljenja i ideja u celokupnom društvu. I krenu ona da laganim korakom kroji sudbine ljudi, potpomažući promene, sa željom da uvek bude primetan taj društveni napredak. Ali, avaj! Sa svim tim novonastalim promenama, razvitkom tehnike i tehnologije, medijima, modernizacijom, dođoše i neke tamo cenzure, vrlo česta neslaganja sa isticanim mišljenjima i još češći nestanak tih glasnogovornika sa scene sa koje su se vatreno obraćali onima koji su želeli da ih saslušaju. Ono što iz navedenog proističe kao ključno jeste: gde je postavljena granica slobode govora, ko je postavlja i iz kog razloga?

- Nakon čitanja novog dela našeg ninovca, utisci su bili veoma pomešani. Na momente sam osećao kao da čitam jedan zanimljiv strip za koji ilustracije nisu ni potrebne jer se slike scena konstantno prepliću u glavi, a na momente kao da gledam televizijski Dnevnik 2 ili kakvu političko-dokumentarnu emisiju što me je opet vratilo u određene godine. Samim tim, ukoliko bih morao da preciziram po ličnom osećaju za koga bi bila ova knjiga, rekao bih da je ona za starije tinejdžere i one koji su to odnedavno prestali biti, mada bih, opet, sa sigurnošću mogao da tvrdim da je ona takođe za istu ciljnu grupu koja je to bila devedesetih godina prošlog veka, tačnije za sve one koji su u tom periodu imali između 15 i 25 godina.

- Kako je Matijević vešto uklopio atmosferu društva u redove ovog romana, verujem da je ova knjiga za svakog ko, u bilo kom smislu, traga za istinom, ističe etiku, diči se profesionalnošću i objektivnošću, a opet, poseduje i tu dozu straha da li će pomenuto uspeti da ostvari i da iznese svojom ličnošću. Ovo je knjiga za sve borce da ista ta slobodna reč ne bude ugušena poput lika (ili priviđenja?) Čomskog.

- Radnja je nesumnjivo vešto isprepletena i sam stil pisanja drži pažnju i ne opterećuje. Koncept je zanimljivo postavljen, pa tako u startu dobijamo dobar deo smernica o onome što nas čeka u romanu, a potom u svojevrsnom povratku unazad kada su glavni likovi i njihovi životi u pitanju, iz stranice u stranicu dobijamo zanimljive delove slagalice koji filigranski začinjavaju ukus čitaoca.

- Matijević neverovatno lako opisuje tu (večitu) ćutnju žive reči, živog govora nad kojim govor manipulacija i beskrupuloznih laži vešto vlada. Ako se malo dublje zagledamo u redove koji su pred nama, možemo sa lakoćom da uvidimo i simboliku kojom se pisac služi, krenuvši od likova (šta svaki od njih predstavlja), preko naziva, same radnje romana, pa sve do uplitanja raznih dela svetske književnosti i aludiranja na iste... U jednom intervjuu, pisac je rekao kako je svaka aluzija sa stvarnim likovima i događajima slučajna. Pa, da li je zaista?

- S obzirom da ja pripadam onoj drugoj ciljnoj grupi kojoj bih preporučio ovaj roman u početnom delu izlaganja, a to znači neko kome su tinejdžerski dani protekli devedesetih godina, završetak knjige me nimalo ne iznenađuje, čak bih mogao reći da je prilično očekivan za mene. To, naravno, nije narušilo moje viđenje dela, niti je donelo nešto negativno, samo mi je učvrstilo mišljenje da je osećaj koji mi se od prve stranice usadio u misli bio ispravan. Matijević je na kraju, na ironičan način pišući ovo delo, karikirajući sudbine glavnih junaka, potpuno ogoljeno prikazao društvo čiji sam/smo neodvojivi deo već tri decenije.

- Završetak romana, sam po sebi, nosi gotovo čitavu priču – to je taj ključni momenat u kome, zapravo, rasvetljavamo (ili ne) ono što je Matijević majstorski ukomponovao među korice ove knjige. To je taj blesak svetlosti (opet, kako za koga) koji nam pokazuje suštinu piščevog pripovedanja. Ne mogu da odlučim da li mi se dopada ili ne, jer, sa jedne strane razumem zašto se pisac odlučio za takav kraj romana, opet, nekako sam priželjkivala da ta svetlost „na kraju tunela“ bude jača, a ne da ga osvetli na trenutak i neobjašnjivo iščezne.

- Opet, iako se oko samog kraja kolebam i premišljam, moram da istaknem kako je pisac majstorski smestio čitaoce u jedan prostor i vreme koje, zapravo, i u ovom trenutku, teče. Sada. Danas. Sutra. I verovatno će teći još dugi niz godina. Jasno je istakao čovekovu potrebu da komunicira sa drugima, da u nečemu učestvuje, da nekome/nečemu pripada. Još jasnije je pisao o društvu sa svim njegovim stegama koje neumorno vuče za sobom. Jasno, za onoga ko želi to da vidi. Iskrena da budem, skoro me neki likovi nisu tako duboko uvukli u svoje priče niti sam se nad nekim nazivima toliko zamislila. Ogroman plus ovom romanu dajem i zbog zvučnosti imena, kojoj, nekako, baš retko pridajem pažnju, kada su domaći autori u pitanju. I ne znam zbog čega je to tako. Jedina zamerka koju sam imala na ovu knjigu jeste ta konstantna nelagoda koju sam osećala dok sam čitala istu, pogotovo u završnom delu u kome Vladamira F. ispituju, pokušavajući da od njega iznude kojekakvo priznanje. Mada, kada bolje razmislim, to je ipak do mene, ne do pisca, te mu stoga, to i ne bih smela zamerati.

- Kako sam, kao neko ko veoma voli domaću književnost i njene autore, veliki poklonik dela Dragoslava Mihailovića, Slobodana Selenića, Milisava Savića i drugih, posebno moram da istaknem središnji deo romana koji u jednom trenutku u potpunosti (ili je to samo moj lični utisak) odstupa od dotadašnjeg koncepta i hvata se ukoštac sa anatomijom društva u kojem obitavamo i precizno je secira, vršeći hirurški rez, i baca rezultat u niklovanu posudu pred čitaoce, sirov i krvav, ostavljajući pitanje kolike su šanse da pacijent preživi nakon takvog „otvaranja“ organizma. Ako bih morao da tražim odgovor na pitanje šta mi se u romanu nije dopalo, onda bih ga možda našao u konceptu kao nečemu što nije blisko mojim afinitetima, iako potpuno razumem ideju pisca. Konstantno mi se u prvoj i poslednjoj trećini romana preplitao osećaj kao da je delo nastalo po uzoru na, recimo „Krvavu žetvu“ Dešijela Hemeta, a delom na „Majstora i Margaritu“ Mihaila Bulgakova, ali paralelno sa tim nekim strip prizvukom koji mi povremeno nije dozvoljavao da se potpuno unesem u poruke koje su odaslate između redova.

- A tek glavni junaci, pa oni su brutalna projekcija ljudi koje možemo u svakom momentu da sretnemo, sa kojima možemo da popričamo (a možda i da ih samo zaobiđemo) u prolazu, oni čija nas lica zapljuskuju sa malih ekrana, bilo da je u pitanju jutarnji dnevnik ili rijaliti program. To su ljudi koje su samlela vremena ratova, tranzicija i moralnog posrnuća, povremeno lopuže koje nisu uhvatili, a opet i oni koji su izgubili kompas pokušavajući da ostanu na ispravnom putu, uporedo posmatrajući kako ih u zaustavnoj traci pretiču oni koji su se tog puta odavno odrekli, ukoliko su ikad na njemu i bili.

„Doživotni predsednik je umro, južna srpska pokrajina tražila je da postane republika, pomoći nije bilo niotkuda, u Sovjetskom Savezu sve je škripalo. U Beogradu su represijom pokušavali da zaustave istorijski tok, hapsili su nadobudne književnike, zabranjivali angažovane pozorišne predstave, smenjivali nedovoljno lojalne urednike medija, batinali lakomislene novinare... aktuelnu bedu proglasili su stabilizacijom...“

- Kada se sve ovo sagleda, ova knjiga je itekako podobna za ekranizaciju. Jedan od sugestivnih osećaja koji se pojavio čitajući ovaj roman je i povezanost sa filmom „Točkovi“ i tom nekom atmosferom koja potpuno pogoduje radnji ovog dela. Sama povezanost mesta radnje romana i mesta radnje u filmu ono je što implicira da bi „Sloboda govora“ uspešno mogla biti ekranizovana. Ako se na to sve dodaju filmični karakteri i zanimljivi dijalozi, u to uopšte nemam sumnje.

- I, bez obira da li će vam se svideti stil ili koncept, Matijević je napisao roman sa snažnim porukama. Ne treba smesti s uma ni osnov oslikan i u nazivu knjige i izvući zaključke koliko je sloboda govora ugušena i u današnje vreme, pa i u danu kad čitate ove redove. Pomalo orvelovski, poput romana „1984“, ova knjiga na ironičan, „upakovan“ način, direktno ukazuje na srž oboljenja. Svima nam je poznato da se problemi rešavaju razgovorom, pregovorom, iskazivanjem nezadovoljstva. Ukoliko nam preko usta stoji povez, a u ustima krpa, jasno je da ne postoji iskazana reč, vapaj, govor, a samim tim ni sloboda! Stoga, ne prestajte da se borite za nju, probudite Sabatovog čoveka koji ide ka vešalima, neka se vaš glas čuje gromoglasno!

Autori: Aleksandra Stojanović i Borislav Kosanović