„Dok svetac bdi“ – priča o ljubavi prema čoveku

Kako nastaju priče o životu? Da li ih živimo da bi se potom izlile kroz pero veštog pisca ili ih izmaštamo pa potom pretočimo u život? Roman „Dok svetac bdi“ pred nama se sa ovim pitanjem skakutavo poigrava. Ljiljana Šarac novom pričom veze goblen sa slikom idiličnog seoskog pejzaža koji postepeno obogaćuje jedinstvenim detaljima kao snežnim pahuljama.

Priča koja se spretno plete, i doba, i vreme, i čula zavarava intenzitetom unutrašnjih i spoljašnjih borbi junaka; nadilaze primarnu sliku koju oko vidi. Poput krošnje stoletnog razgranatog platana prepliću se sudbine, radosti, tuge, nadanja, žudnje… Naizgled čitalac ostaje u dvodnevnom zimskom seoskom predelu, dok zapravo udiše i posmatra bujnu krošnju ovog platana kroz čitav vek, sva godišnja doba, dodirujući ruke pet generacija koje su isplele priču. Iako u iskoraku sa utabanog puta različitih istorijskih ravni, autorka se pridržava prepoznatljivog veza – četkicom kapne mrvu istorijskog konteksta kao da čiodom kači ceduljice da obeleži put kojim čitalac korača.

Kroz ovaj roman upoznajemo se sa dvema posve drugačijim porodicama. Klackajući se na dva tasa, ostajemo u stalnoj upitanosti da li postoji i može li se među njima uspostaviti ravnoteža. Paunovići i Vasiljevići, verni predstavnici srpskog sela, obrisi su najtananijih emocija i porodičnih veza. Pratimo priče, isprepletane najrazličitijim odnosima – ljubavlju, zavišću, strepnjom, žudnjom, verom, nepoverenjem, međusobnim nadigravanjem… Upoznaćemo jake niti koje vežu oca i sina, brižne ruke majke, uvek nežnu vezu bake i unučadi, dedin topli zagrljaj, sputanu, a silno željenu ljubav, posebno poštovanje koje se gradi između snaje i svekra, prijateljsko bratimljenje i potonje razbijanje tog pehara u paramparčad. Uronićemo u najdublju intimu ljudskog mraka, ali se i uzdići u visine prosvetljenja, kada se čovek nada i veruje.

Na svojoj zemlji se rađamo, od nje živimo, niko je ne poznaje bolje od nas, niko je ne voli više od nas, zato spokojno u nju i odlazimo…

U Selevcu se smestio čitav jedan bogati, slojeviti svet – u porodičnoj sagi u čvrstom stisku ruke sa verom i posvećenom ljubavlju prema onom „svome“. U priči koja toplo i pažljivo uči o vezama, o uspomenama, i svecu – zaštitniku porodice. Ovaj roman poput galerije čuva prizore koji se urezuju u svako oko, koje pamti svaka generacija. Veoma nenametljivo, a značajno, uspećemo se na prostrani proplanak, obasjan mesečinom, na kome se pod vedrim nebom otvaraju teme ne samo porodičnih veza već i položaja žene u srpskoj porodici 20. veka. Kroz likove Mile i Nenada suptilno osluškujemo kako su negovani odnosi prema osobama sa smetnjama u razvoju. Tako autorka pokreće značajna društvena pitanja u pitkoj priči u kojoj će svako uhvatiti svoju nit.

Ipak, u osnovi ovog pripovedanja leži jedinstveno, a u isto vreme odnekud prepoznatljivo prijateljstvo. Kao snežni nanosi određuje pravac kojim struji priča, kreira staklaste, neponovljive pahulje u pravilnom padu, neujednačenog ritma. Prijateljstvo koje govori o neuslovljenosti i jačini međuljudskih veza, kao i slobodnom izboru puta u koji možemo verovati i koga se možemo, na svoju odgovornost, držati u životnom koraku.

Sreten je bio onizak, ali stamen. Milenko vižljast i koščat. Sreten nasmejan i vedar kao letnji dan, Milenko ćutljiv i osion, kao nepredvidivi novembar.

Pejzaž s početka može zavarati deskripcijom. Ipak, svaka slika je smeštena nasuprot neke druge. Statično obrnuto proporcionalno dinamičnom, kao tango ples, nepredvidivog koraka i ritma. Dva prijatelja Milenko i Sreten stoje na krajevima klackalice istovremeno i zagrljeni i okrenuti leđima.

Nikada nas Ljiljana ne ostavlja u rebusu imena nosilaca svojih priča. Da li su i Sreten i Milenko ironično, imenima šaljivo, postavljeni nasuprot svojih sudbina? Koliko je Bogdanin svetli, mili, krhki lik, poput latice trešnjinog cveta, usklađen sa njenom sudbinom? Miroslava i Nevenka – majka i baka – utočišta mira i topline, one koje su uteha, sigurno gnezdo koje nikada ne vene. Nebojša, uporan u želji da otkrije dugogodišnju porodičnu tajnu, željan čiste ljubavi, neumorno postavlja pitanja i otkriva – onaj koji se ne boji. Da li Danica, uz njega, zaista obasjava lepotom i donosi dan, kao što ime naslućuje? Nad pričom lebdi i preusmerava je komšija Ratko, odsečan, gromoglasan, nezaustavljiv; iznedrile su ga reči „rat“ i „bitka“… Todor kao glasnik sveca-zaštitnika pojavljuje se u smiraju pripovedanja – onaj koji će doneti pokajanje i praštanje, božji dar. Ljiljanini likovi se slikaju, zvuče, dodiruju, čitaju pitko, lako, prirodno, dušom.

Kako možemo da se mirbožimo i tvrdimo da sprovodimo u delo Božiju volju, a da se s mržnjom i gnušanjem okrećemo od prvih komšija? Zašto se zaboravlja tako važan savet o izmirenju i pružanju ruke na taj sveti dan?

O selu. O escajgu koji se generacijama na dan porodične slave iznosi pred drage goste porodice. O peći koja neumorno greje dom. O osveštanoj ikoni, obasjanoj zrakom zimskog zubatog sunca. O senkama koje prave talasi zavese i igri dečjih ruku. O koloritnim glasnim razgovorima i prepričavanim doživljajima. O čekanim toplim okupljanjima. O bakinom zagrljaju. O dedinim pričama iz mladosti. O nakrivljenom šeširu i toplom džemperu. O zanatu, o bogatstvu, o poštenju. O umornim rukama i čuvanim tajnama. O zavisti i ljubomori. O poverenju i nepoverenju. O upornosti. O slabosti i hrabrosti. O iskrenoj i nametnutoj ljubavi. O poslednjem uzdahu i prekidu bola. O kajanju, misli koja tišti bez odgovora. O prekretnicama sudbine. O nemim odlascima i najglasnijim rastancima. O danima, obeleženim molitvom, verom, o svetim danima i čuvarima duše. O krsnoj slavi, Božiću, Vaskrsu. Dok se nižu nit po nit priče – svetac bdi nad Selevcom.

Mesec je kao oreol sveca upotpunio nebesku fresku. Sivi oblaci, kao od izgrebenane vune, ušuškali su spavača u nebesku postelju. Kada bi se pokrenuli, činilo se da ih on s vremena na vreme pomera svojom rukom. Iz visokog mekog jastuka, koji beše podmetnuo pod glavu, počelo je da ispada belo pahuljasto perje.

Možemo ostati gotovo hipnotisani bleskom snega koji prekriva seoski predeo, uroniti u tako detaljno oslikanu, posrebrenu noć… Može se učiniti tiho i deskriptivno sanjivo – samo u prvi mah. Na sceni su dve porodice, na sićušnom planu nekoliko duša odigrana je predstava o životu i ljubavi prema drugom čoveku. Pesma je horska, u pratnji nenametljive melodije orkestra. Načas glasna, čini se neujednačena dinamika, potom skladna melodijska linija, ili pak nekoliko njih, u dva ili tri glasa.

Može biti da je odgovor na pitanje o pričama s početka upravo u igri sa ritmom i korakom. Ljiljana se poigrava notnim zapisima, instrumentima i glasovima. Pred nama je bliska saga, dirljiva pripovetka o običajima, porodici i veri. Smeštena u zagrljaj i osećaj topline. Ovaj roman upija se kao pitka melodija u mnoštvu glasova i tonaliteta, kao muzika, univerzalni jezik, kakav može dotaći svako biće.

Autor: Anđela Palamar