Danska „kraljica krimića“ Sara Bledel je pretvorila strast prema žanru u književni uspeh

Širom sveta se već godinama događa ekspanzija skandinavskih trilera koja je verovatno započela trilogijom „Milenijum“ Stiga Lašona. Ali Sara Bledel se zalagala za krimiće mnogo pre nego što je Lizbet Salander stupila na scenu pop kulture. Godinama pre nego što je objavila svoj prvi roman 2004. godine, Bledelova je vodila izdavačku kuću koja je objavljivala američke trilere prevedene na danski, iako taj žanr nije bio toliko popularan u Danskoj.

Ovih dana, autorka je na suprotnoj strani industrije sa romanom koji je preveden da na 15 jezika i objavljen u 23 zemlje. A koliko je žanr kojim se bavi dobio na popularnosti u Danskoj govori činjenica da je već četiri puta proglašena za najpopularnijeg autora u zemlji.

Razgovarali smo sa autorkom o uspehu i popularnosti, romanu „Zaboravljene devojčice“ i procesu pisanja.

Dobili ste dansku nagradu „Golden Laurel“ i četiri puta su Vas izglasali za najpopularnijeg autora u zemlji. Da li zbog tih priznanja osećate pritisak dok pišete?

Zapravo ne, nimalo, i mislim da ni neće... Nikada nisam bila u situaciji, i nadam se da neću, da sedim i čekam da mi priča dođe, nemam taj pritisak jer čekam dok ne postanem svesna da je priča koju imam u glavi dovoljno dobra da bude napisana. I sada imam priču koja mi je već nekoliko godina u mislima i uzbuđena sam što ću početi da je pišem tako da mislim da ću izbeći pritisak očekivanja publike jer će mi biti zanimljivo da radim na njoj.

Šta bi čitaoci trebalo da znaju o serijalu o Luiz Rik?

Luiz i ja smo prošle kroz mnogo toga zajedno tako da su obostrana iskustva uneta u serijal. Slučajevi o kojima pišem nisu samo ubistva već imaju i priču koja stoji iza toga. Na primer, u ovom romanu je priča o „zaboravljenim devojčicama“. Šta su „zaboravljene devojčice“? Ljudi gurnuti u stranu jer su bolesni, jer imaju neko psihičko oboljenje i njihovim roditeljima je rečeno da na njih zaborave i nastave sa svojim životima. Za mene je to način da ubacim dodatne priče u trilere i nadam se da će im to dati na dubini.

Napisali ste deset romana do sada. Da li ste nakon prvih uspešnih romana imali plan da pretočite taj uspeh u serijal?

Ne, ne. Možda sada zvuči kao da sam pomalo naivna, ali u to vreme zaista nisam. Pre nego što sam završila prvi roman, javila se ideja za drugi... a nakon drugog sam imala osećaj da je poslednji. Tako da nisam bila sigurna da će se serijal nastaviti.

Šta se promenilo?

Nova ideja, nešto novo što me je zainteresovalo. Ponekad je to samo nešto što je određena osoba izgovorila, a ponekad nešto što se zaista dogodilo ili sam pročitala. Nešto me zainteresuje i onda počnem da pišem. Mnogo vremena provodim istražujući, što je verovatno posledica mog rada u novinarstvu. U tu svoju sposobnost sam baš sigurna. Kad je pisanje u pitanju nisam baš toliko sigurna. Svaki put se pitam da li ću uspeti.

Kako održavate ritam pisanja od jednog romana godišnje?

Ponekad ne uspevam, moram da uzmem odmor... Ali uglavnom ne mogu a da ne pišem. Nemam rokove kod mog matičnog izdavača u Danskoj. Ne traže od mene da im dostavljam rukopise u određeno vreme. Više sama sebe teram da pišem kako ne bih poludela. Ne mogu da čekam kada imam priču u glavi. Radim to jer zaista volim da pišem. Zabavno je.

U prethodnim intervjuima ste navodili da je proces pisanja jako napet i da niste zabavni dok pišete. Zašto?

Nekim danima, recimo kada pišem tešku scenu, to me veoma pogađa, pa umem da budem jako, jako tužna ili vrlo, vrlo besna. Često me sin pita: „Mama, jesi li ubila nekog danas?“

Nisam dobro društvo dok pišem. Ne izlazim niti slavim rođendane ili bilo šta slično. Uverena sam da ako želim da mi priče budu dobre, neophodno je da se potpuno uložim u njih. Zato moram da se fokusiram i koncentrišem, ugađam samo sebi jer znam da uspeh mogu da zaslužim samo ako dam sve od sebe.

Postali ste poznati kao danska „kraljica krimića“. U kojim žanrovima možete sebe da zamislite pored ovog?

Uvek bi to bilo nešto što pripada žanru krimića. Mislim da me samo to pokreće, to me zanima. Ne volim da pišem scene seksa. Stvaram ih, ali ne uživam u njima tako da nikada ne bih pisala erotiku. A što se tiče istraživanja, ne mogu da istražujem ljubav. Ne znam ništa o ljubavi. Ona se jednostavno desi.

Znači nećete napisati sledeću „Pedeset nijansi – Siva“?

Ne, ne očekujte to. (smeh) Možda je trebalo, ali sada je prekasno. Ne iz mog pera. (smeh)

Izvor: chicagotribune.com
Prevod: Dragan Matković