Ana Nort: Svaki umetnik je pomalo egoista

Napisavši roman „Život i smrt Sofi Stark“, američka novinarka i romanopisac Ana Nort stvorila je izuzetnu priču o junakinji koja ima moć da uznemiri, fascinira i opčini, pa nam je u razgovoru za časopis otkrila da li je bilo lako ili teško stvoriti tako specifičnog književnog lika i koja je cena stvaranja vrhunske umetnosti.

Kada u opisu budete pročitali da je roman „Život i smrt Sofi Stark“ snažna i provokativna priča o jednoj vrlo slojevitoj i neuhvatljivoj junakinji, budite sigurni da i dalje ne znate šta vas sve očekuje na oko 300 stranica knjige novinarke i romanopisca Ane Nort. Jer glavna junakinja Sofi Stark je briljantna režiserka, ljubavnica, supruga i prijateljica, ali istovremeno i beskrupulozna i beskompromisna umetnica, koja na putu ostvarenja svojih umetničkih cijeva ne preza ni od čega ne bi li stvorila delo veće i važnije od sebe.

Ne sreću se često u književnosti ovakve junakinje. I zato je roman Ane Nort intrigantan, inspirativan i vredan čitanja.

S autorkom smo detaljnije razgovarali o knjizi i tako saznali još mnogo interesantnih detalja koji su pratili nastanak romana o Sofi Stark, koja joj je ušla u glavu i dugo nije htela da je pusti, a otkrila nam je i to da li je i u kojoj meri i sama spremna na žrtve zarad stvaranja vrhunske umetnosti.

Šta Vam je bila polazna tačka za priču o Sofi Stark? Odnosno, kako se ona našla u Vašim mislima mnogo pre nego što ste napisali roman?

Prvo sam imala ideju da pišem o junaku koji bi se bavio dokumentarcima i koji bi, možda, snimao film o jednom socijalističkom lideru u Latinskoj Americi. Na kraju sam, međutim, osetila da ne znam dovoljno o tom području, a i politički elementi priče su bili manje važni od junaka koji pravi filmove, nekoga ko bi mogao da bude briljantan i beskompromisan, ko bi ponekad možda i povređivao ljude u potrazi za veličinom, i ko bi za mene i za čitaoca postavljao pitanja o ceni umetnosti.

Kako je potom nastajao svet oko Sofi Stark, tačnije likovi koji je okružuju i koji nam zapravo pričaju njenu priču – njena ljubavnica, brat, suprug, prva simpatija, jedan scenarista i jedan novinar?

Trebalo mi je oko godinu dana da smislim put do ove knjige. Prvo sam pokušala da je pišem iz perspektive Sofinog brata Robija, a onda iz ugla njene ljubavnice, prijateljice i glavne glumice njenih filmova Alison, ali ništa od toga nije „kliknulo“. Konačno, odlučila sam da govorim iz raznih perspektiva, i da priču o Sofi isprepletem od uglova ljudi koji su je voleli. Tada je roman za mene zaista počeo da teče. Što se tiče postavke mesta, pokušala sam da radnju postavim na ona mesta u kojima sam ja živela. Želela sam da Sofin život na određeni način odražava moj – iako ona uopšte nije zasnovana na meni, ali želela sam da se malo poigram sa idejama umetnikovog identiteta i ega, povlačeći određene paralele sa svojim životom, životom pisca.

Zašto priča nije ispričana iz Sofine perspektive? Kakve Vam je mogućnosti to sve otvorilo za izgradnju njenog lika?

Ni u jednom trenutku nisam zaista želela da priču ispričam iz Sofine perspektive. Osećala sam da je za knjigu veoma važno da Sofi ne govori – to je deo njene misterije. Htela sam da je izgradim kroz dobar ili loš uticaj koji je imala na ljude iz svog okruženja, kroz njenu ličnost i nasleđe koje je ostavila.

Lik novinara koji prati Sofinu karijeru možda ju je jednom prilikom najbolje opisao. Rekao je da ona ima moć da uznemiri, fascinira i opčini. Koliko je bilo izazovno stvoriti takvog književnog junaka i šta Vam je tokom stvaranja lika Sofi Stark bilo najvažnije da istaknete?

Neki aspekti romana su mi dolazili lakše, a neki teže i zahtevali su više truda. Sofin karakter je došao lako – od početka sam je veoma snažno osećala, gotovo kao neku silu. Nije bio izazov pisati o njoj niti o impresijama drugih ljudi o njoj – bilo je teže stvoriti likove oko nje i njihove reakcije na njeno ponašanje. Pretvarati ih u potpuno ostvarene ljude sa životima koji nemaju veze sa Sofi, iako im je ona bila presudno važna, bio je najveći izazovi prilikom pisanja ove knjige.

Sofi živi u raskoraku sa svetom. Zapravo, kamera je njena veza sa svetom. Šta to tačno znači za njenu umetnost, a šta za njen život?

Sofi se nesumnjivo ne uklapa dobro u svet „običnih“ ljudi i odnosa. Njen izvanredan kvalitet je deo onoga što njenu umetnost čini transcendentnom, ali nemogućnost da se zaista poveže sa drugima duboko je povređuje, kao što povređuje one koji je najviše vole.



Na jednom mestu Sofi kaže da ponekad toliko jako želi da stvari ispadnu savršeno da ne razmišlja o posledicama, niti o tome kako će se drugi osećati. Možete li kao umetnik da je razumete i da je opravdate?

Ja mnogo razmišljam o tome kako će se drugi ljudi osećati, tako da smo u tom smislu Sofi i ja veoma različite. Ponekad je bilo veoma uzbudljivo i interesantno stvarati karakter koji je potpuno nezaniteresovan za to kako će se predstaviti ili kako će uticati na druge ljude, dok su to stvari koje mene mnogo brinu. S druge strane, mogu da se identifikujem sa određenim egoizmom koji Sofi poseduje. Smatram da biti pisac ili bilo koja druga vrsta umetnika podrazumeva na određeni način da si pun sebe, i da barem u svom svetu misliš da si izvanredan. Želela sam da se malo poigram tim osobinama u liku Sofi, da ih iznesem na videlo bez izvinjavanja.

Ovo je zapravo priča o želji umetnika da stvori nešto veće od sebe, po svaku cenu. Kako Vi kao umetnica o tome razmišljate i koja je najveća žrtva koju ste morali da podnesete da biste stvarali posebne svetove u knjigama o kojima se priča?

Zaista sam imala sreće što sam mogla da izdvojim mesto i vreme u svom životu za pisanje romana. Mnogi ljudi su žrtvovali mnogo više. Sada kada sam roditelj, ponekad vreme za porodicu žrtvujem zarad posla, ali to je veoma retko – mnogo češće posao ostavljam za neki drugi dan. Napravila sam i neke žrtve u poslu. Ja sam, takođe, novinar i često mislim da bih bila bolja u tom poslu da ne pišem romane. S druge strane, mislim da me novinarstvo čini boljim romanopiscem, jer me drži u kontaktu sa svetom.

Šta je najvažnije što iz priče o životu i smrti Sofi Stark možemo da naučimo o životu?

Ovom knjigom želela sam da istražim ideju o teškom, nezgodnom umetniku, posebno kad je taj umetnik žena. Naši arhetipovi izmučenog genija – ili genija koji muči druge – često su muškarci – dok sam pisala ovu knjigu, mislila sam na Pikasa. Ali ne znam da li sam ovom knjigom toliko želela da prenesem neku lekciju, koliko da istražim osobu, nekoga ko je u mom umu poprimio skoro mitske kvalitete. Zaista sam samo htela da ispričam priču te osobe, neobičnog genija koji mi je ušao u glavu i nije hteo da me pusti.

Da li je Vas ova priča na neki način promenila?

Ova priča promenila me je kao pisca. Postalo mi je mnogo lakše da se poigravam strukturom narativa pišući ovaj roman. Promenila sam raspored poglavlja nekoliko puta i sada se osećam mnogo slobodnije da to činim – sad razumem da struktura knjige nije uklesana u kamenu. Takođe, čini mi se da mi je knjiga pomogla da prihvatim činjenicu da ne maltretiraju i povređuju samo moćni muškarci ljude oko sebe, već to ponekad čine i žene.

Kako izgledaju dani kada pišete? A kako je ispunjeno Vaše slobodno vreme?

Novinarski deo posla obično radim ponedeljkom i utorkom, pisanjem romana bavim sredom i četvrtkom, a petkom kombinujem. Zaista sam srećna što za sada mogu ovako da se organizujem – dugo sam radila kao novinar puno radno vreme, dok sam romane pisala u slobodno vreme. Sada imam dvoje male dece tako da je slobodno vreme prilično retko. Kad ga imam, volim da posmatram ptice u parku, radim jogu, ili da čitam knjigu koja nije za posao.

Kakav ste čitalac? Šta tražite od knjiga koje čitate?

Iz zadovoljstva čitam uglavnom savremenu fikciju. Mislim da obično tražim glas koji će me dugo pratiti. Trenutno čitam We Were the Universe Kimberli King Parsons i The Ministry of Time Kalijan Bredli.

Koja književna dela su Vas oblikovala i kao pisca i kao čitaoca?

Na mene kao na mladog čitaoca najveći uticaj su imale knjige „Odiseja“, „Pusta zemlja“ i „Dijamantsko doba“ Nila Stivensona. Ove knjige su me zaista oblikovale kao mladog pisca zainteresovanog za herojstvo, budućnost i smak sveta. Nedavno sam bila pod uticajem Rivke Galčen i njene knjige „Svako zna da ti je majka veštica“ – ta knjiga mi je pokazala kako istorijska fikcija zaista može da bude i vitalna i zabavna.
 
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 46