Trejsi Ševalije: Još nismo postigle jednakost

„Najviše vremena u pisanju posvećujem traženju ravnoteže između činjenica i fikcije. Radim puno na istraživanju kako bih izgradila svet i likove o kojima pišem, ali koristim samo ono što ima smisla za priču. Ostale činjenice pružaju mi bazu znanja iz koje stvaram. Potrebno mi je da ubedim čitaoce da znam o čemu govorim, bez isticanja svega što znam. Uvek je teško postići taj balans“, kaže u razgovoru za Danas američko-britanska književnica Trejsi Ševalije, ekskluzivni gost juče otvorenog Novosadskog sajama knjiga i izdavačke kuče Laguna.



Ona će Beogradu i Novom Sadu predstaviti svoj novi roman „Jedna nit“, čiji je prevod u Srbiji u septembru 2019. objavljen istovremeno kad i u Velikoj Britaniji i SAD, dok su ostali „evropski“ prevodi najavljeni za ovu godinu. Trejsi Ševalije za naš list govori o istorijskom romanu kao žanru, popularnosti njenog prvog svetskog hita „Devojka sa bisernom minđušom“, vezom likovne umetnosti i književnosti, ženskom pitanju.

U svet književnosti ušli ste kratkim pričama, a onda ste se okrenuli istorijskim romanima. Šta vas je navelo na promenu žanra?

Čini mi se da su kratke priče bile vežba za veći događaj kakav je je roman – nešto pomalo nalik trčanju trke na 10 kilometara u pripremi za maraton. Roman daje mnogo više prostora za razvoj tema, likova i ambijenta. Ovo poslednje je posebno važno u istorijskoj fikciji – potrebne su mi reči da čitaocima oživim vremenski period i mesto koji im možda nisu poznati.

Da li se slažete sa ocenama da su istorijski romani uvek u modi i da vešt pripovedač ne mora da se brine za čitalačku publiku?

Mislim da da i nadam se da će uvek biti popularni. Ljudi su znatiželjni kad je reč o svetu i tome kako se u njega uklapaju – ne samo sad, već i kad je reč o prošlosti i budućnosti. Ne planiram da pišem naučnu fantastiku – ona može da se brine o budućnosti, dok se ja nadam da ću izgraditi mostove između prošlosti i sadašnjosti tako da čitaoci gledaju i izvan sopstvenog života kako bi shvatili svet.

Zbog čega u većini vaših romana umetnost i poznati umetnici imaju važnu ulogu u osnovnoj potki priče?

Volim da istražujem kreativni proces, a umetnost je jedan od načina da se to uradi. Uvek me zanima kako drugi gledaju na svet i svoj život. Umetnost otvara takva vrata i kada pogledam sliku, tapiseriju ili prekrivač, u sebi otkrijem iskru ideje. Ali, ne volim romane posvećene posebno piscima i pisanju – čini se da su zaokupljeni samim sobom i pitam se da li ih čitaoci uopšte zanimaju.

Šta vas je privuklo Vermerovom delu „Devojka sa bisernom minđušom“?

To je čudesno tajanstvena slika. Posle svih ovih godina još uvek ne znam šta ona stvarno misli. Kad vas slika tera da je iznova gledate pokušavajući bez uspeha da razrešite misteriju – to je remek-delo. Takođe, ta svetlost! Boje! Njen bistar pogled! Veoma je lepa.

U jednom od intervjua izjavili ste da je knjiga vašeg detinjstva „En iz Grin Gejblsa“ Lusi Mod Montgomeri. Koliki uticaj na vaše pisanje ima klasična engleska književnost, posebno Džejn Ostin i sestre Bronte, čak ste i priredili zbirku priča nadahnutih delima Šarlote Bronte u kojoj ste zastupljeni i kao autor?

Divim se klasičnim romanima, posebno ženama koje su pisale u vremenima kad to nije bio „ženski posao“. Džejn Ostin se proslavila pišući za stolom sa kog je sakrivala listove kad god bi neko ušao u sobu. Ali nisam sigurna da su one mnogo uticale na moj rad. Više sam pod uticajem savremenih pisaca poput Margaret Atvud, Roze Tremen i Hilari Mantel.

Bez obzira na različite epohe u koje smeštate radnje svojih romana, čini se da su u njima konstanta ženski likovi koji se na neki način opiru opštim pravilima i izvan su klišea svog vremena. Zbog čega su vam važne žene koje teže samostalnosti i ličnoj slobodi?

Iako mi to zaista nije namera, ipak se to oseća kao prirodno. Volim da pišem o ženama jer sam žena i razumem nas. A ako se fokusiram na žene u prošlosti, to neminovno postaje borba mojih likova da pronađu neku vrstu moći u svetu u kojem žene nisu imale ekonomski, politički i socijalni uticaj. Možda mislimo da je položaj žena sada mnogo bolji, da su jednake sa muškarcima. Ali, ako samo uzmemo pokret poput #MeToo, koji se bori protiv seksualnog uznemiravanja i nasilja, postaje jasno da još nismo postigle jednakost. Možda moje knjige čitaocima daju malo istorijskog uvida u tu borbu. Prešle smo dug put, ali je dug put i pred nama.



Šta vas je inspirisalo za roman „Jedna nit“ i priču o Vajolet Spidvel, jednoj od „prekobrojnih britanskih žena“ posle stradanja u Prvom svetskom ratu“?

Želela sam da pišem o kolekciji jastuka i zaštitnika za klečanje koju je grupa žena dobrovoljno napravila za katedralu u Vinčesteru oko 1930. godine. Stvorila sam Vajolet Spidvel koju sam ubacila u tu grupu i posmatrala šta se dogodilo. U ranim tridesetim godinama 20. veka mnogi su još osećali posledice Prvog svetskog rata. Odlučila sam da istražim kako je izgledalo biti samohrana žena koja je izgubila verenika i verovatno se neće udati. Društvo tada nije bilo uređeno za samohrane žene; to je bila borba za pronalaženje posla i finansijsku samostalnost. Kako je tad u upotrebu ušla i etiketa „prekobrojne žene“, smatrala sam da je to bilo toliko negativno da sam odlučila da pronađem način da Vajolet sebi stvori nezavisan i ispunjen život.

Zbog čega vam je kraj knjige najteži deo rada na romanima?

Zato što čitaoci zahtevaju nemoguć kraj. Žele da budu iznenađeni, da kraj ima smisla i da bude zadovoljavajući. Ali te dve stvari mogu biti kontradiktorne, jer je kraj koji ima smisla često nešto na šta je čitalac već pomislio, pa nije iznenađujući, a onda i ne zadovoljava očekivanja. Nastojim da ne razmišljam o kraju mojih knjiga kao sretnom ili tužnom – umesto toga oni su realni. Da bi se to postiglo potrebno je pažljivo pisanje.

Ne želim da se ponavljam

Kako doživljavate to što vas i posle deset knjiga najavljuju kao autora svetskog bestselera „Devojka sa bisernom minđušom“, koji je osim višemilionskog tiraža doživeo i filmsku i opersku verziju?

To je… ipak čudno posle toliko vremena. Ponekad se pitam govore li o drugom piscu! A kad sretnem ljude i oni postanu emotivni zbog te knjige – to mi je i predivno, ali i nadrealno. Na svu sreću i dalje obožavam slikarstvo i o njemu bih mogla da pričam ceo dan. Trudim se da ne dozvolim da uspeh te knjige diktira ono o čemu pišem. Mnogi ljudi daju mi predloge i sugestije o kojim bih slikama mogla da pišem. Ne, ne, ne. Jabuke, fosili, prekrivači – to su stvari koje mi se sviđaju. Ne želim da se ponavljam.

Ono što čitamo otkriva puno o nama

Zbog čega smatrate važnim da preko svog sajta čitaoce obaveštavate o lektiri koju čitate svakog meseca?

Volim da pokažem obožavaocima ono što čitam kako bih ih podsetila da su mi knjige važne. Takođe, ono što čitamo otkriva puno o nama. Kada odem u nečiju kuću i pogledam knjige ili uočim njihov nedostatak, osećam da bolje razumem te ljude. Navođenjem onoga što sam pročitala obožavaoci dobijaju uvid o meni.

Program u Beogradu i Novom Sadu

„Ne idem previše na međunarodne sajmove knjiga, pokušavam da izaberem samo dva-tri godišnje, jer u protivnom nikada ne bih ništa stigla da napišem. Ove godine izbor je pao na Srbiju, Španiju i Italiju. Radujem se što ću se ponovo sresti sa srpskim čitaocima, jer sam se na Beogradskom sajmu knjiga 2011. sjajno provela i bila srećna što sam upoznala toliko oduševljenih čitalaca. Sada sam radoznala da čujem šta misle o mom poslednjem romanu 'Jedna nit'“, kaže Tejsi Ševalije. Ona će u petak 6. marta od 18 sati gostovati u Laguninom Književnom klubu plus u knjižari Delfi u beogradskom SKC-u, a u subotu će se od 16 sati družiti sa čitaocima na Novosadskom sajmu knjiga.

Autor: Jelena Tasić
Izvor: danas.rs