Fredrik Bakman je dobio mlake reakcije izdavača kojima je slao rukopis za svoj prvi roman, „Čovek po imenu Uve“. Većina izdavača ga je ignorisala, a neki su ga i odbili.
Nakon nekoliko meseci i još nekoliko odbijanja, pomislio je da možda i nema potražnje za priču o džangrizavom pedesetdevetogodišnjem švedskom udovcu koji pokušava, i ne uspeva, da se ubije.
„Jedan izdavač ju je odbio rečima: 'Dopada nam se vaš roman, mislimo da imaš potencijala kao pisac, ali ne vidimo komercijalni potencijal“, rekao Bakman, koji živi izvan Stokholma sa ženom i sa dvoje dece. „Toga se jasno sećam.“
Gledano iz današnje perspektive, čini se da su takve reakcije urednika bile daleko od stvarnosti. Nekoliko godina kasnije, „Čovek po imenu Uve“ se prodao u preko 4 miliona primeraka širom sveta, čime je postao najveći švedski književni izvozni proizvod od trilera Stiga Larsona „Muškarci koji mrze žene“.
„Uve“ je postao instant hit u Švedskoj, gde se prodao u 840 000 primeraka. Adaptiran je u uspešnu predstavu i u nagrađivani švedski film, koji se prikazivao širom sveta i bio čak nominovan za Oskara. Prava za prevod su prodata za preko 40 jezika, uključujući arapski, turski, letonski, tajlandski i japanski. Bakman je stekao verne obožavatelje u Južnoj Koreji, gde je roman postao veliki bestseler.
„Niko zaista ne zna zašto se to desilo“, izjavio je Bakman u jednom intervjuu. „Čak ni korejski izdavači ne znaju šta se tamo kog đavola događa.“
U SAD je prodaja „Uvea“ krenula slabo. Mesecima se prodavao, ali u skromnim količinama. Onda je prodaja skočila, a „Uve“ je završio na listi bestselera 18 meseci nakon što je prvi put objavljen i ostao je na listi 42 nedelje. Potražnja za knjigom je bila tako nezaustavljiva da je izdavač knjige štampao roman 40 puta i sada ima preko million primeraka u štampi.
Piter Borland, koji je pridobio prava za „Uvea“ za izdavačku američku izdavačku kuću Atria, kaže da je bio dirnut patosom i humorom ove priče.
„Odlično je ispričana i drugačija je od bilo čega što sam čitao“, kaže on. „To nije bio skandinavski noar roman, već samo skandinavski roman“ – pauzira, tražeći pravu reč – „nešto drugačije“.
Bakman se nije uklopio u neki očigledan žanrovski kalup i nije bilo garancije da će Amerikanci razumeti njegov čarobni, iščašeni humor. Atria je isprva bila oprezna i odštampala je 6600 primeraka u tvrdom povezu, što je pristojan tiraž za inostrani roman prvenac.
Roman je dobio vetar u leđa od nezavisnih knjižara, koji su naručivali velike količine ove knjige i hvalili je kupcima. BukBin u Nortbruku u državi Ilinois je prodao oko 1000 primeraka, pre svega uz pomoć preporuka od usta do usta.
„Dala sam knjigu ostatku svoga tima i rekla: „Mislim da je ova knjiga potpuno čudesna, jesam li lud zbog toga?“, rekla je Nensi Usijak, knjižarka. „Ima nas desetoro i ovo je jedna od retkih prilika kada smo se svi složili“.
Uve, protagonista romana, usamljeno je džangrizalo, koje viče na svoje susede zato što se parkiraju na pogrešnom mestu i udara bolničkog klovna, čiji ga magični trikovi nerviraju. Šest meseci nakon smrti svoje žene planira da izvrši samoubistvo i isključuje radijatore, otkazuje pretplatu na časopis i uglavljuje kuku u plafon kako bi se obesio. Ali ga u tome stalno prekidaju njegovi vetrenjasti i radoznali susedi. Sprijateljuje se sa iranskom imigrantkinjom i njene dve ćerke, koje očarava Uveova mrzovoljnost.
Kada je postalo jasno da postoji interesovanje za Bakmanovog neobičnog mizantropa, izdavačka kuća Atria je pitala Bakmana da li radi na još nekom romanu. Ispostavilo se da je već napisao više njih.
„Pišem veoma brzo jer sam razdražljiv“, rekao je Bakman.
Atria je kupila sve njegove knjige. Tokom 2015. objavila je i njegov roman „Moja baka vam se izvinjava“ o devojčici Elzi, čija baka umire i ostavlja joj gomilu pisama da pošalje ljudima koje je njena baka wronged dok je bila živa. Inicijalni tiraž ovog romana je bio 500.000 primeraka i proveo je 26 nedelja na listi najprodavanijih knjiga sa mekim povezom.
Bakman je dobio ideju za „Uvea“ pre šest godina, dok je honorarno radio za švedski magazin „Kafe“. Nije završio fakultet i jedno vreme je noću i vikendima radio kao viljuškar u skladištu hrane, kako bi mogao da piše tokom dana.
Kolega u magazinu „Kafe“ je napisao tekst za svoj vebsajt o tome kako je video čoveka po imenu Uve kako praska od besa dok je kupovao karte u umetničkom muzeju, sve dok njegova žena nije intervenisala.
„Moja žena je pročitala blog i rekla mi je: 'Takav je život sa tobom',“ rekao je Bakman. „Ja nisam društveno prilagodljiv. Loš sam u ćaskanju sa ljudima. Moja žena zna da kaže da je jačina moga glasa 1 ili 11, nikad između.“
Bakman je shvatio da je imao ideju za zanimljivog fiktivnog junaka i roman je počeo da se oblikuje sam od sebe. „Ima mnogo mene u njemu“, rekao je o Uveu. „Kada se naljutimo, to je iz principa i naljutimo se jer ljudi ne razumeju zašto smo ljuti.“
Nakon što su ga izdavači nekoliko puta odbili, Bakman je ostavio ovaj rukopis po strani i počeo da radi na komičnim memoarima o izazovima roditeljstva. Već je završio drugi roman kada mu je švedski izdavač Forum konačno dao ponudu za njegov roman. Bakman je insistirao na tome da izdavač kupi obe njegove knjige i roman i memoari su izašli istog dana.
Bakman se još uvek nije prilagodio životu poznatog pisca.
„Svi vam govore kako ste sjajni i kakav ste sjajan pisac i hoće da se slikaju sa vama, a to nije zdravo jer to počne da vam se dopada“, rekao je on. „Morate da nastavite da pišete kao da pišete za 20 ljudi ili ćete poludeti.“
Autor: Aleksandra Alter
Izvor: nytimes.com
Prevdo: Ana Jakovljević