Momčilo Petrović: Kriminala je bilo i u danima oslobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu

Parovi kao Šerlok Holms i Votson, Paoro i kapetan Hejstings, pa Nero Volf i Arči Gudvin zaštitni su znak krimića, što roman „Da je duži bio dan“ na jednom nivou jeste, rekao je za Politiku Momčilo Petrović.

Pre rata, Čubura, Zvezdara... čitav Beograd bio je u strahu od serijskog ubice, davitelja, koji je silovao i ubijao mlade žene. Možda je sve učinio jedan čovek... a možda i dvojica. Ova priča pokretač je zbivanja u romanu Momčila Petrovića „Da je duži bio dan“, u izdanju Lagune, koji dočarava svet na prelasku jednog društvenog sistema u drugi, vreme promena, ali i konstanti, određenih ljudskom prirodom. Kriminal je nastavio da postoji.

„Rat i okupacija dobro su protresli i prestonički polusvet. Racije, odvođenje u logore, glad... a i starost učinili su da mnogi kriminalci više nisu bili među živima. S druge strane, mnogo je bilo novih lica, stasalih u poslednjih pet-šest godina. Mladići odrasli u ratnim prilikama u kojima ni zakoni, a ni ljudski životi nisu ništa vredeli, pridošlice stigle sa raznih strana kao izbeglice, pritajeni četnici koji nisu uspeli da se prebace na Zapad, neobuzdani omladinci iz ilegalnih organizacija koji su snevali zavere protiv komunista... svi su oni činili beogradsko podzemlje...“, kako kaže roman, a u tom okruženju radi i njegov glavni junak Jovan Bursać, kapetan Ozne koji, u pauzama lova na četnike, isleđuje osumnjičene za ubistva mladih žena, uz pomoć predratnog agenta Vukalova. Pripovest upotpunjavaju obrisi nove epohe, čiji su akteri Krcun, Ranković, Petar Stambolić, Đilas...

Junak Vašeg romana zapravo je čitava epoha neposredno posle Drugog svetskog rata, sa svim svojim protivrečnostima. Da li je priča o mirnodopskim ubistvima žena istinita?

Nikakva prirodna katastrofa, nijedan rat... nikada ništa za lopove i ukoljice nije bilo razlog da se uzdrže od zločina. Pljački i ubistava, tako, bilo je i u danima kad je Beograd oslobađan u Drugom svetskom ratu, i kasnije, kad se nova vlast učvršćivala. Činjenica je potvrđena sudskim spisima da je u to vreme izvesni Stole Trifunović, kojeg su današnji tabloidi proglasili za „najvećeg serijskog ubicu“, u Beogradu silovao i davio mlade žene. Stoga bi odgovor na vaše pitanje mogao da bude „da“. A opet, moj roman počinje kad na glavu kapetana Ozne Jova Bursaća padne polugola zadavljena partizanka. Budući da je Bursać lik iz moje mašte, taj bi se događaj teško mogao smatrati istinitim.

Smrt je u ratu bila svakodnevna pojava. Međutim, da li je ova vrsta zločina u miru pokazatelj da je manijaka bilo i u svetloj revoluciji, jer je okrivljeni nosilac visokih vojnih i ratnih počasti?

Da, manijaka je bilo i u jugoslovenskoj revoluciji. A u kojoj nije? I nisu najopasniji manijaci u revolucijama oni koji siluju i ubijaju pojedinačno… Ti su, možda, ponajmanje umanjivali sjaj onoga što se posle oslobođenja gradilo u Jugoslaviji, a što vi – možda mi se, doduše, to samo čini – malo ironično nazivate „svetlom revolucijom“.



Da li slični zločini korespondiraju sa stvaranjem crvene buržoazije?

Krađa, pljačka i ubistva bili su kažnjivi od prvog dana nove vlasti. Streljanja onih koji su smatrani neprijateljima revolucije i oduzimanje imovine vršeni su u skladu sa propisima i zakonima koji se sa današnje tačke gledišta nikako ne mogu smatrati pravednim. Ali su tada bili na snazi. Sloj povlašćenih u socijalizmu, čije obrise naziremo već u prvim posleratnim danima nije izrastao iz postupaka koji su tada mogli biti smatrani zločinima. „Crvena buržoazija“, ako je tretiramo kao buđ, razvila se na pokvarenim ljudskim prirodama, neotpornim na zavodljivost vlasti i moći koja uz nju ide. Ili je možemo smatrati i cvetom niklim iz raspukle stene, ako revolucionarnu strogost i uravnilovku smatramo neprirodnom i nesvojstvenom ljudskom biću. Kako vam drago…

Kapetan Ozne Jovan Bursać koji sarađuje sa predratnim policajcem, to je ukrštaj novog i starog po potrebi. Kako se šaroliko beogradsko podzemlje, kako umetnički svet, a kako se birokratija prilagođavala novom državnom sistemu?

Saradnja mladog kapetana Ozne i agenta predratne kriminalističke policije u mom romanu danak je žanru kriminalističkog romana. Parovi kao Šerlok Holms i Votson, Paoro i kapetan Hejstings, pa Nero Volf i Arči Gudvin zaštitni su znak krimića, što „Da je bio duži dan“, na jednom nivou jeste.

Takva saradnja nove i stare policije, inače, posle rata nije bila neobična. Zna se da su Amerikanci u zapadnoj Nemačkoj bezbednosni aparat napravili od policajaca koji su se u svom poslu dokazali služeći Hitleru. Ko je obijao kase pre rata, taj je i posle oslobođenja radio to isto, samo što je plen sada bio mršaviji, jer ne zaboravimo, prvih godina posle rata u Jugoslaviji je vladalo sveopšte siromaštvo. Doslovno se gladovalo…

Što se birokratije tiče, stvari su stajale malo drugačije. Pobednici su imali dovoljno svojih kadrova, i potrebe da ih zaposle, na svim činovničkim mestima.

Najbolje su se snašli umetnici. Uz tri streljana glumca i Žanku Stokić, kojoj su oduzeta građanska prava, a od koje je u prvoj deceniji ovog veka, obeleženoj ozbiljnim nasrtajem revizionista na istoriju, napravljena bezazlena žrtva, glumci koji su tokom okupacije igrali za Nemce i za našu publiku nastavili su i u miru isti posao. Ja u romanu pominjem Miru Stupicu (tada Todorović) i njenog muža Mavida Popovića, a istorijska dokumenta beleže Oliveru i Radeta Markovića i brojne druge koji su se brzo i lako „prilagodili“ novom sistemu. Što se, na kraju, pokazalo kao dobro i za njih i za publiku.

Udba je bila moćna, poraženi su završavali na prekim sudovima, život je bio jeftin... Kako su od 1948. godine i udbaški lovci postajali lovina, kao i Vaš Jovan Bursać?

Udba je radila ono što su radile političke policije u svakoj revoluciji, eliminisala stvarne i zamišljene neprijatelje, uvek sa viškom revnosti. Ni mnogo prosvećeniji i obrazovaniji od partizana tek izašlih iz rata koji su raspoređeni u policiju nisu umeli da se odupru izazovima vlasti. Uostalom, nije Udba sastavila spisak za streljanje 105 ljudi, objavljen 27. novembra 1944. godine, već Vojni sud Prvog proleterskog korpusa, čiji je komandant bio Peko Dapčević, a politički komesar Mijalko Todorović. Posle sukoba Tita sa Staljinom 1948. godine, kad je život dodatno, i znatno pojeftinio, udbaši su i sami često postajali žrtve svoje službe. Mač koji prema jevanđelisti Mateju pominje Hrist kad ga hapse, tvrdeći, previše optimistično, da će svi koji ga se late, „od mača i poginuti“, u slučaju Udbe bio je progon bez ozbiljnih dokaza. Pojednostavljeno rečeno, ako se odanost Titu merila brojem otkrivenih neprijatelja, onda je bilo logično da se ne gubi vreme i da se hapse oni koji su već tu, pod rukom. Usput su, hapšenjem kolege, rešavani i raniji međuljudski sukobi, ili bračni trouglovi, slanjem suparnika na Goli otok. Nije dosetka, vic, zaista se dešavalo da udbaš dođe na posao, isleđuje uhapšenika, a na kraju dana uhapse njega.

Istakli ste brojna „božanstva“ u srpskom narodu, međi kojima su bili Krcun, Aleksandar Ranković, Draža Mihailović. Na koji način su kult vođe i stvaranje mitova o određenim ličnostima uticali na kolektivnu svest našeg naroda?

O odnosu našeg naroda prema kultu vođe dosta je već govoreno, a kazano se svodi na zaključak da „Srbi to vole“. Od Karađorđa pa do danas slavimo one koji nas kroz život vode čvrstom rukom, i umiljavamo im se zovući ih očevima. Tito, Ranković i Krcun, u čijim je rukama bio i pištolj i pendrek u vreme koje opisujem u romanu, samo su deo niza u kojem im prethodi kralj Aleksandar, a nastavlja ga Slobodan Milošević. Svima njima smo velikodušno opraštali mane i dodavali osobine koje nisu imali.
 
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika