Prikaz romana „Pokošeno polje“: Stradati za ideale

Branimir Ćosić je jedan od onih pisaca koji su živeli kratko i stvarali nesrazmerno mnogo, raznovrsno, na nekom nesvesnom nivou kao u stalnom grču od malo vremena za usavršavanje. Dosadašnja književna kritika uglavnom se slaže da njegovo najpoznatije delo „Pokošeno polje“, labudova pesma ili nagoveštaj nikad do punog potencijala razvijenog talenta, odražava upravo tu nesaglasnost mogućeg i postignutog. Jedno je sigurno, radi se o možda najambicioznijoj, najdetaljnijoj literarnoj hronici prvih decenija 20. veka u (pretežno) Beogradu, o istoriji razvoja, toka, naposletku i kraha velikog ideala. U tom smislu, roman svojom dvočlanom strukturom prati kontinuitet razočaranja suprotstavljenošću realnosti i plemenitih ideja, usađenih u junakovo biće do te mere da je slom – neizbežan.

Zanimljiva i promišljena kompozicija poistovećuje prolog i epilog (sjedinjene uvodnim poglavljem Kraj i početak), sugerišući kako je zapravo svejedno šta dolazi prvo, a šta poslednje. Glavni junak Nenad Bajkić, prezimenom simbolički dodatno vezan za čistotu vizija i vernost istinama koje surovi svet neizbežno spušta na nivo pukih maštarija, u tom se uvodu ili zaključku nalazi licem u lice sa policijskim islednikom. Kao novinar u međuratnom Beogradu, izrevoltiran predugim nizom nepravdi vremena za koje se očekivalo da bude oslobađajuće i konstitutivno, počinio je protivzakoniti akt. Islednik, takođe mlad i inteligentan, voljan je da razume slučaj pred sobom: nažalost, između njih se ipak ne uspostavlja ta vrsta saosećanja, jer postupak koji je jači, inkvizitorni, ne zalazi dublje u prošlost niti psihu okrivljenog.

Zato je tu junakovo sećanje, koje, najpre podstaknuto prizorom dečaka na ulici dok igraju fudbal, vodi do 1914. godine i veoma slične scene, kada je Nenad možda prvi put osetio nepravdu. Gorčina i gnušanje, ubrzo čudno spojeni sa uzdanjem u Boga Pravde, usađuju mu se u dušu tokom presudnog perioda razvoja i u najgore moguće vreme. Tako celina knjige „Čitava jedna mladost“ obuhvata Prvi svetski rat i za te četiri godine koje deluju kao večnost, od okupacije do oslobođenja, Nenad postaje gimnazijalac, idealista i frustrirano biće ispunjeno stidom, besom, utopijskom privrženošću načelima istine, slobode i pravde. Ova polovina romana, kroz tri dela rečito naslovljena Mora, Glad i Oslobođenje, poznate istorijske scene daje iz vizure deteta, istovremeno bez izostavljanja ičega, što ih čini verodostojnim, time i potresnijim. Mučna iskustva najugroženijih slojeva stanovništva, prvenstveno žena i dece, u zbegu, pa u porobljenoj prestonici kojom vladaju oskudica naroda i raskalašnost manjine u uvredljivoj nesrazmeri, nepovratno određuje prirodu i dalju sudbinu junaka.

Nenad je, istina, već odrastanjem u pretežno femininom, tradicionalno osećajnijem okruženju, kao predodređen da se ne miri sa surovošću, prevrtljivošću i brutalnim zakonitostima sveta u kome živi. Majka (prisno ili prerano zrelo, a jednostavno, od junaka uvek oslovljavana ličnim imenom) Jasna, baka, pa čak i retke muške figure, ujaci Žarko i Mića kao rodoljubi poginuli u ratu (prvi je slikar povratnik iz inostranstva, a drugi komita, rekonvalescent, kasnije žrtva povlačenja preko Albanije), modeli su koji Nenadov karakter usmeravaju prema jednoj jedinoj opciji, a to je čestitost. Čak i kada pokušava da se uklopi u dečačke ulične bande, čineći prestupe, Nenad se kaje i traumatično, u četiri zida, proživljava takve iskorake.

Zlostavljanja, glad, raznovrsni oblici iživljavanja austrijskih vojnika i, u još strašnijem vidu, domaćih profitera, bolesti, siromaštvo: nema iskustva koje ne prelazi preko glave članova male porodice. Učiteljica i samohrana majka Jasna nema snage da poput tolikih žena podlegne udvaranjima preletača Šunjevića (Dragutin, samozvani Karlo); suprotan primer, istovremeno ključan za buđenje Nenadove seksualnosti i stida zbog moralnog pada „nečiste“ ženskosti, predstavlja gazdaričina kći Marija. Njena veza sa oficirom Fredijem, čiju prirodu mali brat Nenad dugo odbija da shvati, opire se stereotipima. Pre svega, između Marije i Fredija postoji istinska ljubav, a Austrijanac je mlad, obrazovan, šarmantan i dobronameran, što zbunjuje dečaka zanesenog ženstvenošću očuvanom usled poda(t)ništva. Zatim, Marijin tragičan kraj omogućava da se u punoj meri ispolji dvostruki moral: pre svega, njene majke (odriče se posrnulog deteta, mada ne odbija poklone i pomoć okupatorske vojske) i gospođe Marine (najpre je podvela Frediju, a zatim nagovorila na abortus koji polazi po zlu). Marija umire od sepse, a Nenadova svest – i savest – ostaju trajno uzdrmane.

Treće važno iskustvo, najdalje što je majka spremna da ode u društvenom prilagođavanju, odnosi se na slanje Nenada u austrougarsku školu. Privremena ustanova smeštena u nekadašnjoj kasarni čuva militaristički karakter, apsurdno ustrojstvo i nacionalne podele. Nenadova suzdržanost i pristojnost izazivaju probleme sa buntovnijim srpskim đacima, dok mu probuđeno interesovanje za nauku unosi nemir u dotadašnje poimanje sveta, religijsko osećanje, poglede na istoriju... Nepomućen ostaje samo patriotizam, stvarajući osnovu za nemirenje iz druge celine romana koja je znatno opširnija, direktnije usmerena na kritiku posleratnog režima.

U prvoj knjizi su, između ostalog, efektno predstavljeni ispraćaj regrutskog studentskog bataljona, zelenašenje, presretanje pošte građana, smeštanja u zatvor zbog „krađe“ ogreva i buđenje primarnih zakona jačeg u redovima za hleb, traumatična zakopavanja mrtvih, ulični neredi... Sve te slike trajno se urezuju u sećanje, nedovoljno potisnute novim oblicima brutalnosti u nastavku radnje. Sile, sledeći deo knjige, radnju sele u 1925. kada je Nenad odrastao i, od svedoka ne uvek vičnog da shvati posmatrano, „unapređen“ u direktnog učesnika događaja. U određenom smislu piščev alter ego, postaje nosilac izgubljenih iluzija kakve stvara naivnost poštenja.

Uprkos svemu, Sile pretežno govore o – drugima. Autor ne krije društvenu angažovanost, pa koristi Nenadovu tačku gledišta kako bi, sada znatno direktnije, često gotovo pamfletski, ukazao na svaku anomaliju svog vremena. Tako veliki deo druge polovine knjige obuhvata geneza skorojevića, ratnog profitera Sibina Majstorovića, čiji su potomci direktno i ne samo generacijski povezani sa Nenadom. Sin Mile pripada dekadentnoj beogradskoj mladeži, a ćerka Aleksandra je nežna, prefinjena studentkinja čije poznanstvo sa Bajkićem datira iz pariskih dana, uvek na ivici neizgovorene ljubavi, predstavljajući jedinu svetlu, čistu stranu priče. Drugi uticajni faktor, ministar Despotović, davni je krivac za smrt Nenadovog oca, što glavni junak sasvim slučajno saznaje iz majčinog skrivenog rukopisa. Taj tip povesti, o učitelju idealisti koji zbog progresivnih reformističkih ideja i pravdoljubivosti postaje žrtva korumpiranih moćnika, poznat je još iz realističkih romana 19. veka (poput Rankovićeve „Seoske učiteljice“). Nažalost, usled nepromenjene situacije, Nenad je spreman da ponavlja očeve greške.

Uslove za to postavlja redakcija dnevnog lista Štampa, u kome Nenad prolazi sve krugove pakla, od mesta sekretara do proteranog na tobožnju turneju odmora po selima, suočen sa direktnim kršenjima novinarske, poslaničke, trgovačke, naposletku i elementarne ljudske etike. Među kolegama, na dve krajnosne strane su oportunista diletant Burmaz i Andreja, uvek praznih džepova, sklon alkoholu, sa porodicom u neredu, primer časnog reportera, ali (po sopstvenom priznanju) propalog čoveka. Njegov savet Nenadu primenljiv je i danas:
 

Dok se upoznaje sa porodičnom prošlošću, savršeno odgovarajućom gorkoj istini posleratnog društva obeleženog primerima dvostrukih merila, protekcije, nameštenih procesa, obesnim bogatašima i obespravljenim siromasima, junak je spreman za donkihotovsku, osvetničku akciju.

Jedva je shvatio da je tužan. Gubljenje iluzija uvek prati tuga.

Među ženskim likovima izdvaja se Stanka Drenovac, povodljiva i plašljiva ćerka novinara Andreje, uvučena u Milov kružok i zatim odbačena sa nepopravljivim posledicama. Svemu prethodi slučajno izazvana smrt jednog čoveka tokom maskenbalske igre mladih (crno-beli kostimi i mrtvački sanduk predstavljaju sliku koja se možda najsnažnije utiskuje u čitaočevo pamćenje), zataškana baš kao što se u medijima različito tretiraju dva samoubistva: buntovne, nepravično suspendovane gimnazijalke i razmažene bogataške gospođice. Zgađen svime, Nenad očekuje da će slobodnu, ispravnu profesionalnu aktivnost pronaći u praćenju skupštinskih zasedanja, ali tamo (kao i danas!) zatiče još porazniju situaciju. Za sve to vreme ne shvata kako su ga Burmaz, Despotović i Majstorović uveliko zarobili u paukovu mrežu.

Krug se zatvara Nenadovim obilaskom mesta kuda se kao dete povlačio sa zbegom. Otkriva istu prazninu, nepravdu, gubitke i eksploataciju, ali sada od sopstvenog naroda. Eventualno emocionalno utočište i potpunu bliskost sa Aleksandrom koči upravo svest o tome da se ona, koliko god na rečima razumela i saosećala, poreklom i odgojem ipak nalazi sa druge strane – i da taj jaz nikada neće uspeti da premoste. Mada slučaj u celini podseća na poslovično večno vraćanje istog, nešto ipak nije ponovljeno u sudbini Jovanovog sina: Aleksandra je nespremna da, poput Jasne, krene za čovekom koga voli, deleći društvenu nemilost, presiju i rizike.

On sam u sebi nije osećao nikakvog zakona – bio je pust i prazan, pun odjeka prošlih stvari, kao napuštena crkva – jedini zakon bila je njegova pobunjena savest, mala, nesigurna svetlost u sredini razbesnelih sila sveta.

 

Preuzeta iz jedne od poslednjih, upečatljivih epizoda Nenadovog demoralisanja pred prizorom realnosti, naslovna metafora se odnosi na pustoš koja ostaje iza uzaludnog posla, pošto rezultate pokupe i prisvoje moćniji. Svejedno, uprkos pretežno pesimističnom tonu i opštoj poruci romana, „Pokošeno polje“ nedvosmisleno ističe nepomućenu čistotu, neoborivu istinitost i vanvremensku etičku snagu ideala. Na isti način, posmatran u totalitetu, ovaj roman nije još jedno tužno svedočanstvo nedovršenosti opusa pre punog razvoja jednog zaustavljenog književnog potencijala, već uveliko izgrađen, dobro promišljen i ambiciozno, ali samouverenom veštinom sklopljen, značajan trag međuratne epohe.

 

Autor: Isidora Đolović