Mladen Nestorović: Treba da budemo ponosni na svoju prošlost

O ljudskim stranama kosovskih junaka i o tome kako sprečiti prekrajanje istorije razgovarali smo sa Mladenom Nestorovićem, autorom knjige „Put carstva: Vranama na radost“.



U prvom delu planirane trilogije „Put carstva: Vranama na radost“ vrsni autor Mladen Nestorović, koji piše jasnim, živim i uverljivim jezikom, predstavlja nam najslavnije doba srpske države u vreme cara Dušana, koje naglo biva prekinuto njegovom smrću, potom period od mesec dana, u kojem Vuk Branković pokušava da sklopi savez sa zavađenom vlastelom, pred opasnošću čiji ponovni dolazak neminovno preti, i osam godina nakon Kosovske bitke, u kojem isti junak, oslepljen i u zarobljeništvu, odbrojava svoje poslednje dane na ovom svetu.

Koliko je bio izazovan i odgovoran zadatak pisati o tako važnom istorijskom razdoblju u Srba?

Zadatak jeste bio izazovan i odgovornost velika. Osim poznavanja opštih istorijskih datosti, bilo je neophodno izučiti veliki broj dokumenata kako bi se moglo ući u svaki lik ponaosob, a nije ih malo. Trebalo se izdvojiti iz sadašnjosti, napraviti otklon od narodnog predanja i istorijskih lekcija, poistovetiti se sa likovima, ući u suštinu njihovog razmišljanja u trenutku tolike tragedije, te pretpostaviti najlogičniji sled događaja.

Istorijskim ličnostima skidate oreol i prikazujete ih mnogo sličnijim nama. U prvom planu je njihova karakterizacija i unutrašnji život. Stiče se utisak da ih spuštate na zemlju među nas. Da li ste osećali bojazan da ćete naići na moguću osudu čitalaštva jer su određene ličnosti kanonizovane, a Vi ih ne idealizujete, nego im dajete osobine neodvojive od ljudi?

Nemojmo se zavaravati da su naši kanonizovani preci bili sveci za života. Oni su svoju svetost zavredeli svekolikim učinkom za naš narod, ali za života nisu bili samo obični ljudi, već vlastela, vladari, koji su, u prvom redu brinuli za lično dobro, posede, prihode i nasleđe. Srednjovekovna Srbija se ni po čemu nije razlikovala od ostatka Evrope. Ovo ne umanjuje opravdanost njihovog kanonizovanja. Roman se time ne bavi, niti ja kao autor. Međutim, svakako da osećam bojazan od moguće osude dela čitalaštva koje ne može da se odvoji od narodnog predanja i kletve Lazareve, ne pitajući se kada je i kako zaista i nastala. Verujem da će većina ipak shvatiti poruku i pouku koju ovaj roman nosi.



Znamo li pouzdano da car Dušan nije umro prirodnom smrću, već da je otrovan? Ko bi najviše dobio njegovim preranim sklanjanjem sa istorijske pozornice?

Postoje dokumenta koji nedvosmisleno ukazuju da je car Dušan otrovan. Isto tako, u putopisima Evlije Čelebije nalazi se opis crkve „prokletog Miloša“, odnosno crkve u kojoj je pohranjeno telo Miloša Obilića, koji je iz nekog razloga obrisan iz naše istorije i sećanje na njega je preživelo samo u narodnom predanju. Razlog je jasan. Osmanlijama nije bilo u interesu veličanje lika i dela Obilića i ne samo njega, već između ostalih i Brankovića, te su spalili ili odneli brojne spise iz riznica i biblioteka ondašnjih srpskih manastira i velikaških dvorova i nametnuli Marka Kraljevića, svog vazala kao srpskog narodnog junaka. Car Dušan je predvideo uzdizanje Otomanskog carstva, ne zato što je bio prozorljiv, već što su otomanske jedinice bile u sastavu vizantijske vojske na granici sa srpskim carstvom, verovatno kao izvidnica i zamajac budućem osvajanju. Neka dokumenta ukazuju da je car Dušan, te po njega kobne 1355. godine, krenuo u pohod u nameri da zauzme Carigrad i zaustavi napredovanje Osmanlija. Papa Inoćentije VI je bio obećao caru Dušanu komandu nad sveukupnom hrišćanskom vojskom u tom pohodu pod uslovom da se odrekne pravoslavne, prihvati katoličku veru i pokatoliči Srbe. Kako je car Dušan to odbio, ostao je bez ičije pomoći. Možemo dvojako razmišljati o tome ko bi najviše dobio sklanjanjem cara Dušana sa istorijske pozornice. S jedne strane su Turci i njihova namera za osvajanjem Starog kontinenta, a ono je moralo ići preko tada moćnog srpskog carstva. S druge strane je Katolička crkva kojoj je jednako smetalo to isto moćno pravoslavno carstvo na teritoriji Evrope. Imajući u vidu kasnije događaje, može se zaključiti da su i Osmanlije i Katolička crkva profitirali uklanjanjem cara Dušana, prvi osvajanjem srpskih zemalja, a drugi prevođenjem dela stanovništva u katolicizam.

Zbog čega se Vuk Branković stolećima u narodu smatra izdajnikom?

Vuku Brankoviću se „na dušu stavlja“ izdaja u boju na Kosovu i do današnjeg dana kada nekog hoćete da omalovažite, nazovete ga „Brankovićem“. Međutim, u ohridskoj crkvi Bogorodice Perivlepte Vuk Branković je freskoopisan sa oreolom oko glave. Gradio je crkve i manastire na svojoj zemlji, novčano pomagao i obnavljao svetogorske. Da je Branković imao drugih grehova, zar bi knez Stefan Lazarević, Lazarev sin, nemajući svog poroda, predao krunu i vlast Vukovom sinu Đurđu? Za razliku od Stefana Lazarevića, braće Dejanovića, Marka Mrnjavčevića, Konstantina Dragaša, Balšića i Stracimirovića, Vuk Branković nikada nije učestvovao u borbama kao turski vazal, i to je verovatno njegov najveći „greh“.

Mi smo narod koji voli da se pita kako bi današnjica izgledala da su drugačije odluke donete u prošlosti, pa nas zanima: kada bi Vam bilo dato da nepovratno izmenite jedan događaj u srpskoj istoriji – koji bi to bio i kako biste ga promenili?

Najradije bih rekao da je to smrt cara Dušana, ali mislim da je prava prekretnica bio boj kod Černomena, nama poznatiji kao Мarička bitka. Kada bih mogao, izmenio bih ishod te bitke, odnosno svojeglavost i oholost Vukašina Mrnjavčevića, koji je potcenio osmanske snage. Zamislite kako bi izgledala naša istorija i na kom stepenu svekolikog razvoja bismo danas bili da su Osmanlije bile zaustavljene kod Černomena, da nismo vekovima ratovali i robovali njima, već da smo se kulturno, industrijski, ekonomski razvijali kao ostatak Evrope koji je doživljavao renesansu.

Šta mislite kakav je uticaj istorijskog nasleđa na savremene generacije? Da li prisustvo treba da bude osetnije? Čini li Vam se da poslednjih decenija, posebno kod nas, uz reč prošlost po pravilu stoji reč teret? Imamo li razloga da svoju prošlost osećamo kao teret na leđima ili njome treba da se dičimo?

Od kraja Drugog svetskog rata naš narod nosi „teret“ slavne prošlosti. Nedavno je obeleženo sto deset godina od početka Prvog svetskog rata. Koliko danas mladi znaju o tome? Svedoci smo da se od uvođenja komunizma kod nas permanentno izbacuju lekcije o slavnoj srpskoj prošlosti i gotovo neprimetno smo došli do toga da se ceo naš srednji vek u školskim udžbenicima obrađuje na desetak strana. Nameće nam se nekakav sram zbog toga što smo nekada bili veliki, jaki i važni na mapi Evrope. Istorija nam se prekraja, istorijske ličnosti oduzimaju. Prisvajaju ih drugi narodi kao svoje. Nikola Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, preko noći je postao Hrvat, a kralj Tvrtko I Kotromanić, po majci Nemanjić, Bosanac iako mu je zvanična titula glasila „kralj Bosne, Srba i pomorskih zemalja“. Gde je kraj? Šta će biti sa Kosovom i Metohijom? Čija će to bitka biti u godinama koje dolaze? Miloš Obilić se u albanskim udžbenicima decenijama već naziva Kopilićem, albanskim junakom, a davno pre njega je i Đurađ Kastriot, sin pravoslavnog sveštenika, postao albanski junak Skenderbeg. Ako se ovaj trend nastavi, postaćemo nomadi, narod bez prošlosti, korena i zemlje. Zato je važno da se mladima govori o tome, posebno što nema razloga da stidimo svoje prošlosti. Suprotno, pregršt je razloga da se njome dičimo.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 48