Kako smatra Karin Sloter, autorka svetskih bestselera, sve najbolje priče kao katalizator sadrže zločin – onaj koji činimo drugima i onaj čija smo žrtva. Čuvena autorka na zločine gleda kao na ono što pokreće većinu priča, tera junake da nešto urade i menja okruženja koja mislimo da poznajemo.
To je posebno tačno kada pogledamo njeno stvaralaštvo koje uključuje do sada objavljenih 18 romana (samostalnih ili delovi serijala o Vilu Trentu) prevedenih na 37 jezika i prodatih u preko 35 miliona primeraka. Trenutno su tri njena romana u procesu adaptacije za velike i male ekrane, a prva stiže uskoro na Netfliksu – „Pieces of Her“.
Kako ste postali pisac?
Trebalo mi je desetak godina da nađem agenta i tokom tog perioda sam radila najrazličitije poslove: kao istrebljivač, u prodavnici, krečila sam kuće... Na kraju sam pronašla agenta, ali mi je trebalo 10 godina neprestanog rada i pisanja različitih priča da dođem do svog stila.
Zašti baš trileri?
Potičem sa američkog Juga, pa sam mislila da moram da napišem drugi deo romana „Prohujalo sa vihorom“, ali postoji razlog zašto to nikad nikom nije pošlo za rukom. Takođe, knjige koje sam čitala i volela bile su uglavnom trileri. Kako nisu smatrani „ozbiljnom“ književnošću, razmišljala sam o tome i shvatila da ako pogledamo istoriju američkog stvaralaštva, teško da će iko uspeti da pronađe neku važnu nacionalnu knjigu koja u svom središtu nema neki zločin. Čak je i Skarlet O’Hara hladnokrvno ubila Jenkija. To mi je na neki način dalo dozvolu da počnem da pišem ono što želim, a to je bila priča o malom gradu na jugu Džordžije, sličan mestu na kome sam odrasla.
Mislim da treba da pišemo ono što znamo, a ja sam znala kako je to odrastati u malom gradu. Takođe, mislim da bi trebalo da pišemo o onome što želimo da znamo. Posebno me je zanimalo zašto ljudi čine zločine, kao i šta se događa sa zajednicama nakon njih. Kada sam bila mala, moja ujna je bila glavni detektiv u Forest Parku, pa sam tako znala kakav je to posao bio – posebno za ženu, koliko je bilo teško, sa koliko se seksizma suočavala kako bi radila svoj posao. A sam posao je dovoljno težak. Za mene je pravo otkrovenje bilo shvatanje da nema podršku kakvu bi imala da je muškarac.
Džilijen Flin je nedavno komentarisala promene koje se konačno dešavaju u književnosti i široj popularnoj kulturi gde sve češće vidimo složene ženske likove, trodimenzionalne ličnosti kakve i jesu. A vaši romani su oduvek bili puni takvih junakinja...
Džilijen i ja – ona je počela malo posle mene – smo oduvek pisale o takvim ženama. Mislim da je vrlo dugo, a posebno kod žena koje su pisale trilere, postojala želja da se žena prikaže savršenom. Znala je da kuva, svaki muškarac je želeo i bile su suprotnost svemu što su muškarci pisali o muškim detektivima.
Tako da smo Džilijen, Mo Hejder, Liza Gardner i ja samo želele da pišemo o ženama koje su bar malo složenije od toga. Želele smo da nađemo svoj glas i pričamo svoje priče.
To me je svakako vodilo pri pisanju prvog romana „Slepilo“. Želela sam da pišem o složenim ženama, uspešnim ženama kakve sam poznavala. Želela sam da budem što realističnija – bilo da je reč o likovima, odnosima ili nasilju.
Zašto mislite da je važno prikazivati žene na ovakav način?
Pre svega, zato što je to ranije bila retkost – u knjigama i filmovima se nisu često pojavljivale jake, zanimljive žene koje nisu tu da bi bile u službi muškaraca, one koje su samostalne i imaju sopstvene zanimljive priče.
To je taj realizam koji nastojim da opišem: kada se moje junakinje sretnu, neće razgovarati o noktima i kupovini. Već će to biti razgovori poput: „Dođavola, imam užasnu menstruaciju“ ili „Imala sam usran dan na poslu“. Ima tu mnogo više od njihovih ljubavnih života.
Jedan od vaših romana će biti adaptiran u seriju na Netfliksu. Negde ste izjavili da vam godinama nisu stizale ponude za ekranizaciju romana jer su vam priče previše orijentisane na žene.
Tako je, a sada imam ženu koja vodi seriju, takođe i rediteljku i producentkinju. Rekla bih da je i to previše orijentisano na žene, ali je to možda danas dobra stvar.
Trenutno se tri vaša romana adaptiraju. Da li je to promenilo način na koji pišete?
Nimalo, jer zapravo ni ne može. Obrni-okreni, ja pišem knjige. Ne želim da pišem scenarije. Laska mi to što ljudi žele da ih adaptiraju, ali dovde sam stigla zahvaljujući čitaocima. Želim da im i dalje pružam priče koje me uzbuđuju, one koje želim da ispričam. Uvek razmišljam: „Koja je najbolja priča koju mogu da podarim svojim čitaocima?“
Izvor: artsatl.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Alison Rosa