Intervju sa Etgarom Keretom

Etgar Keret je publici izvan granica rodnog Izraela tokom poslednje dve decenije postao poznat po svojim kratkim pričama, grafičkim romanima i scenarijima. Njegova najnovija knjiga „Sedam dobrih godina“ predstavlja piščev prvi iskorak iz domena fikcije i bavi se sedmogodišnjim periodom između rođenja Keretovog sina i smrti njegovog oca.

„Sedam dobrih godina“ je Vaše prvo autobiografsko delo. U prošlosti ste objavili nekoliko zbirki kratkih priča, a i ovaj memoar je napisan kao serija vinjeta. Šta Vas konkretno privlači kratkoj formi? Šta Vas je inspirisalo da iskustva koja opisujete u „Sedam dobrih godina“ izrazite baš na ovaj način, a ne kroz fikciju?

Formu kojom se služim lično ne smatram kratkom, već konciznom. Kada pišem, iz mene kuljaju snaga i energija. Jednom prilikom sam rekao da me sam akt pisanja podseća na eksploziju – a očigledno je da još uvek nisam naučio kako da eksplodiram sporo.

Što se autobiografske forme tiče, mislim da se potreba da direktno dokumentujem neka od ličnih iskustava javila bukvalno onog dana kada se rodio moj sin. Kao da se u tom trenutku u celosti izmenio način na koji percipiram vreme. Prestao sam da živim u neprekidnoj sadašnjosti. Pojmovi „prošlost“ i „budućnost“ postali su nekako opipljiviji i ja sam se preko noći pretvorio u porodičnog istoričara. Ideja da sačinim knjigu od segmenata koji svedoče o životu moje porodice, od sinovljevog rođenja do trenutka očeve smrti, javila mi se tek u poznom stadijumu očeve bolesti.

Recite nam nešto o naslovu. Da li ste „sedam dobrih godina“ odmah prepoznali kao lajtmotiv, ili Vam se ideja za naslov javila kasnije? Aluzija na Bibliju je veoma intrigantna.

Radni naslov je bio drugačiji, ali kada sam ostao bez oca, odlučio sam se za „Sedam dobrih godina“ zato što su te godine, tokom kojih sam imao privilegiju da budem i dete i roditelj, bile verovatno najbolji period u mom životu. Osim toga, nisam mogao da ignorišem paralele između očeve neizlečive bolesti i nepredvidive budućnosti države u kojoj živim – pre svega zbog egzistencijalne opasnosti sa kojom se suočavamo zahvaljujući dešavanjima u regionu i promenama u samom izraelskom društvu.

U priči „Izmišljena domovina“ govorite o komplikovanim osećanjima prema Poljskoj. Da li se Vaše mišljenje promenilo posle boravka u toj zemlji? Da li mit o Varšavi posmatrate kroz drugačiju prizmu? I, ako je tako, kako to komentarišete iz pozicije pisca?

U Varšavi imam nekoliko veoma bliskih i dragih prijatelja. Siguran sam da moje simpatije prema njima imaju neke veze sa nedaćama koje je moja porodica doživela u toj zemlji. Sledećeg meseca putujemo u porodičnu posetu Varšavi. Moj brat, supruga, sin i ja ćemo praviti društvo mojoj majci tokom njene prve posete Poljskoj od okončanja rata. Moram priznati da odlazak očekujem sa nestrpljenjem, ali ga se istovremeno i plašim. Jednog dana će se moja predstava o Poljskoj možda promeniti, ali – gledano iz trenutne perspektive – ne očekujem da će taj dan uskoro svanuti.

Pišete kako obično postajete svesniji svog identiteta kada napustite Izrael – naročito u istočnoevropskim zemljama i Nemačkoj. Smatrate li da su Vaše knjige doprinele stvaranju pozitivne slike o Jevrejima, posebno kod ljudi koji inače nemaju kontakta sa njima? Da li ste ikada prilikom pisanja sebi postavili taj cilj?

Kada sednem da pišem, ne postavljam sebi nikakve ciljeve. Međutim, pisana reč, kada naiđe na radoznalog čitaoca, ima sklonost da humanizuje. Zato sam oduvek voleo čitanje i zato sam, čini mi se, počeo da pišem. „Sedam dobrih godina“ je već objavljena u većem broju zemalja. Reakcija čitalaca mi govori da se ne radi toliko o činjenici da ona humanizuje Jevreje u očima nejevrejskih čitalaca, koliko o tome da humanizuje Izraelce u očima mnogih Evropljana koji sliku o Izraelu stiču isključivo iz novina i informativnih emisija. Kada čitaju o strahu i zabrinutosti nekoga ko se sa sedmogodišnjim sinom zatekao na ulici usred raketnog napada, čitaoci – ili bar neki od njih – uspevaju da prevaziđu predrasude i uvide da je ljudsko iskustvo daleko kompleksnije od poslednjeg nastavka neke od popularnih filmskih franšiza.

Kada je Vaša prva knjiga objavljena u Poljskoj, majka Vam je rekla da niste izraelski pisac, već „poljski pisac u egzilu“. Od oca ste nasledili ljubav prema pripovedanju i sposobnost da o tragediji govorite služeći se humorom punim saosećanja. U kojoj meri su roditelji uticali na Vaš stil pisanja?

Mislim da su roditelji presudno uticali na moje pisanje. Njihove priče za laku noć bile su najmoćnije pripovedačko iskustvo koje sam ikada doživeo. Očeva neograničena empatija i majčina nepresušna mašta su mi u detinjstvu ulile veru u čovečanstvo i humanost. Mislim da je bajkoviti karakter nekih od mojih priča rezultat svesnog – ili nesvesnog – pokušaja da oživim neke od nezaboravnih priča koje su u detinjstvu oblikovale moju ličnost.

Možemo li u budućnosti od Vas očekivati još autobiografskih knjiga ili dela inspirisanih porodičnom prošlošću?

Na objavljivanje ove knjige podstakla me je očeva smrt. Mislim da je ovo bio moj način da se oprostim od njega. Oduvek sam sebe video kao pisca fikcije i zato ne verujem da ću se u bliskoj budućnosti baviti nečim drugim.
 
Autor: Beka Kantor
Izvor: jewishbookcouncil.org
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Alessandro Moggi