Intervju sa dr Suzan Džonson: šta spaja problem ostvarivanja bliskosti i problem zavisnosti

Moja veoma cenjena koleginica dr Suzan Džonson je 2008. objavila knjigu ,,Zagrli me čvrsto“ koja je pomerila granice uvođenjem koncepta emocionalno fokusirane terapije  (EFT), što je terapijski pristup koji je razvijala preko 20 godina. Za mene je to bio trenutak kada se naš svet promenio, jer je kristalizovana i sistematizovana metodologija za terapiju za porodice i parove, koja je meni bila savršeno logična i koja je odlično funkcionisala za moje pacijente.
 
S obzirom na to da sam se u svom radu sa pacijentima uvek fokusirao na problem sa intimnošću i zavisnošću (na koju isto gledam kao na problem sa intimnošću), raširenih ruku sam dočekao način na koji Su pristupa izlečenju veza (način koji ne gura partnere i zavisnike u zamku samodovoljnosti, i traži od njih da umesto toga zajedno rade na samopoboljšanju svih ljudi uključenih u terapiju). Nedavno sam u sklopu istraživanja za svoju knjigu imao priliku da razgovaram sa Su o EFT-u, razvoju ove terapije i njenoj ulozi u tretmanu zavisnosti. Odlučio sam da podelim deo ovog našeg razgovora ispod, u formi pitanja i odgovora, i mislim da će drugi klinički psiholozi (i laici) naći ovaj razgovor i zanimljivim i prosvetljujućim. 
 
Možeš li nam reći nešto uopšteno o EFT-u, uključući to šta su osnove ove terapije i kako i zašto si razvila ovu terapiju?

Emocionalno fokusirana terapija za parove i porodice je terapijska metodologija koja pokazuje najbolji mogući ishod bilo koje intervencije za ljudske odnose koji prolaze kroz problematičan period. I ovi dobri rezultati traju! Možete na EFT veb sajtu, www.iceeft.com, potražiti rezimee mnogih naučnih studija i članaka koji pokazuju efikasnost ovog pristupa.
 
EFT nas ne uči veštinama komunikacije, niti nam daje savete. Ona pokazuje kako partneri okidaju jedni druge, gube svoju emocionalnu ravnotežu, i povlače jedno drugog u ples emocionalne diskonekcije koji eskalira. EFT terapeuti razumeju dinamiku problema zato što smo naučili kako da postupamo sa emocionalnim signalima. Znamo i kako da pomognemo parovima sa problemima da promene svoje emocije – muziku plesa. Kada se emocionalna muzika promeni, partneri mogu zajedno da nauče nove korake.

EFT je takođe jedini pristup terapiji parova i porodičnoj terapiji zasnovan na jasnim i naučnim shvatanjima ljubavi kod odraslih ljudi – zašto je ona toliko važna, zašto treba da funkcioniše i traje. EFT razume da ljubav nije samo sentiment i seks. To je drevni, urođeni kod je usađena u našem nervnom sistemu i kada su partneri emocionalno responzivni u onome što nazivam ,,zagrli me čvrsto razgovorima“ mogu da se nose sa bilo kakvim ličnim razlikama i uzrocima stresa. Ovaj naučni pristup ljubavi nam dozvoljava da uspešno pomažemo ljudima u aktivnom oblikovanju njihovih ljubavnih odnosa.



U ,,Zagrli me čvrsto“ pišete o otporu drugih terapeuta prema ideji EFT-a, naročito zbog verovanja da su samo disfunkcionalnim ljudima potrebni drugi ljudi i da zavise od drugih (zbog čega i imamo termine poput upleten, zavistan, spojen i svezan). Da li su terapeuti prihvatili vaše ideje ili se još uvek suočavate sa ovim tipom otpora?

Ideja da odraslima ne trebaju drugi, da treba da budu samodovoljni, da je znak slabosti to da ti trebaju drugi je jedna od ideja koja je ometala prihvatanje EFT-a među terapeutima. Ta ideja znači da mi terapeuti ne treba da pomažemo ljudima da nauče kako da potraže jedni druge i postanu bliski sa drugima. Međutim, nova naučna otkrića nam pokazuju kako konstruktivna zavisnost izgleda, i kako sigurna emocionalna veza može da nas osnaži, očvrsne i poveća nam samopouzdanje. Kada nas drugi cene, i kada možemo da računamo na njih, sigurniji smo u sebe. Možemo da istražujemo svet sa samopouzdanjem.

Ljudi sada više znaju o zdravom vezivanju, tako da nema toliko otpora. Ipak, ima ljudi koji insistiraju na tome da moramo uvek da budemo nezavisni i da treba sami da se nosimo sa svojim problemima, uprkos svim mogućim dokazima koji pokazuju suprotno. Ono na šta oni gledaju kao na patološku zavisnost, ja vidim kao ljude koji očajnički pokušavaju da dobiju nekakvu reakciju od drugih, ali ne znaju kako da to uspešno urade.

Iz mog iskustva, većina zavsnika (i možda većina ljudi uopšte) bi učinila sve samo ne potražila pomoć, čak i nakon što su više puta bezuspešno pokušali da se izleče na svoju ruku. Kako se nosite sa ovakvom vrstom otpora kod svojih klijenata?

Nažalost, naše društvo uči ljude da se stide svoje potrebe za podrškom i brigom. Kada to vidimo kod naših klijenata, podsetimo ih da ih je neko naučio da to misle, da ih je neko naučio da negiraju svoju urođenu potrebu za drugima. Pomažemo im da priđu strahu od ove potrebe i svojim očekivanjima o tome šta će se desiti ako dozvole drugima da vide njihovu mekšu stranu. Normalizujemo ovu potrebu. Podsećamo ih da je ljudski nervni sistem takav da reflektuje činjenicu da smo rođeni ranjivi i ostajemo ranjivi, i to mnogo duže nego druge vrste. Za ljude izolacija nije normalna, već za povezivanje sa drugima. Da bi se suprotstavio ovom osećaju stida i straha, klijent mora da dozvoli sebi da bude ranjiv i da pokaže tu ranjivost drugom ljudskom biću koje će na to odgovoriti brigom. EFT to nudi.



Partnerima ljudi koji se bore sa zavisnošću (ili nekim drugim poremećajem) obično kažu da treba da se ,,odvoje od partnera, ali sa ljubavlju“. Vaš EFT pristup je drugačiji. Umesto stigmatizovanja voljenih ljudi kao previše uključenih u vezu ili emocionalno zavisnih i insistiranja da se odvoje od zavisnika, vi ohrabrujete da se emocionalno povežu sa zavisnikom, ali na način koji je produktivan. Možete li objasniti ovo, kao i zašto je to uspešnije od tradicionalnog pristupa?

Učenje ljudi da se odvoje od drugih i sami suoče u lice sa čudovištem koje je zavisnost je greška. Prirodno mesto gde učimo da se nosimo sa bolom, sa strahovima i sa ranjivošću (što je sve koren većine zavisnosti) jeste društvo drugih ljudi. Sigurna povezanost sa drugima umiruje naš nervni sistem. Poneki od partnera zavisnika ohrabruju zavisnost umesto da se suoče sa njom, da se njihov odnos sa zavisnikom ne bi promenio. Ovo se dešava u nekim vezama. Ali odgovor na ovo NIJE ono što nazivamo izbegavanje vezivanja, jer se time zahteva da se pacijent bez podrške suoči sa bolom zbog kojeg se okrenuo zavisnosti.

U jednu ruku, zavisnost je očajnička zamena za prirodan način nođenja sa teškim osećanjima – tako što ćemo se okrenuti drugima. Umesto da postanu ranjivi pred i sa drugima, zavisnici od droga postižu osećaj zadovoljstva, kako bi izbegli jednu sasvim prirodnu potrebu. Ali kada ljudi nauče da se drže zajedno, onda pomažu jedni drugima da održe emocionalnu ravnotežu. Rezultat toga je da su mnogo uspešniji u rešavanju i nošenju sa problemima koji im zadaju bol.  

Ovaj osećaj sigurne povezanosti kojim ljudi mogu da se okrenu jedno drugom kao sigurnom utočištu i omoguće sigurnu bazu koja omogućava opstanak u svetu, krajni je cilj EFT-a. Ova vrsta veze čini ljude jačim i manje je verovatno da će postati žrtve zamke opojnih supstanci i aktivnosti. U suštini, sigurna povezanost nas ohrabruje da se na pozitivan i funkcionalan način nosimo sa našom glađu za duševnim mirom, pozitivnim emocijama i doživljajima koji nam umiruju bol ili nas od njega oslobađaju, i jačaju naš doživljaj sebe kao vrednih i snažnih ličnosti. EFT je u tom smislu protivotrov za zavisnost.



Iz mog iskustva, a i kao što ste i vi pomenuli, neki od partnera zavisnika zaista imaju najbolje namere, ali pokušavaju previše toga, što ne pomaže nikom. Kako u vašem radu pomažete ovim pojedincima da definišu, postave i drže se prikladnih, korisnih granica, kojima podržavaju partnera, ali ne i u njegovim lošim navikama? I kako pomažete partnerima koji su zavisni da poštuju ove nove granice?

Pričate o tome kako pomoći partnerima koji zbog svoje anksioznosti i brige završe tako što pomažu zavisniku na načine koji sprečavaju zavisnika da preraste svoju zavisnost. Kada to vidimo, radimo ono što uvek radimo u EFT-u: pomažemo im da se nose sa svojom anksioznošću kada je postavljanje granica u pitanju, i podsećamo ih da oni i njihov partner mogu da steknu navike konstruktivne zavisnosti umesto da prosto žive u zavisnosti. We guide them from negative patterns of blaming and withdrawing into more secure connection, where the addict and the partner can respond to each other in ways that make the addiction or the partner’s indirect support of the addiction – a protection that has become a prison – irrelevant. Vodimo ih od negativnih obrazaca ponašanja u vidu svaljivanja krivice i povlačenja do sigurnije veze, u kojoj zavisnik i njegov partner mogu da budu responzivni jedno premo drugom, tako da zavisnost ili partnerova indirektna podrška zavisnosti  (zaštita koja postaje zatvor) postanu irelevantni.

Jedan zavisnik je rekao svojoj ženi u poslednjoj seansi: ,,Nisam do sada znao kako da budem blizak sa drugima, kako da pokažem šta mi treba, ili da je to što mi treba ok. Sada kada možemo to da uradimo, ne želim nikad da prestanem. Ne želim da se alkohol ispreči između mene i tebe, između mene i onog što imamo. Ne treba mi alkohol kada imam tebe. Bila si u pravu kada si mi rekla da biram između mog alkoholizma i tebe. Izabrao sam tebe.“

Drugim rečima, ljudi postaju zavisni kada nema sigurnog utočišta koje im nude drugi. Oni moraju da nađu alternativan put da smire svoju paniku i bol i da otkriju ko su oni zapravo. Kada ste zavisni od alkohola, droga, seksa, kockanja ili nečeg drugog, nećete se izvući iz te zavisnosti sem ako ne nađete nešto bolje od toga, nešto što je rešenje za vašu potrebu za povezivanjem sa drugima. Pokušavati da izlečite zavisnost bez pomaganja zavisniku da izgradi odnose koji ga povezuju sa drugim ljudima je poput vožnje auta koji nema točkove. Teško. Mi smo društvene životinje koje su vezane jedne za druge i najbolji lek za naše poteškoće je da prihvatimo tu činjenicu i iskoristimo moć odnosa sa drugima da izlečimo sebe.

Autor: Robert Vajs 
Izvor: logs.psychcentral.com