Iako je Srbija za vreme Nemanjića imala najbolji državni status u svojoj istoriji, o ovom periodu ne pričamo mnogo u odnosu na druge, ali kada pričamo – recimo zbog izvesne serije – to je uglavnom iz pogrešnih pobuda.
O slavi, veličini i nepravednoj zapostavljenosti Nemanjića u našoj istoriji i kulturi razgovarali smo sa Lukom Mičetom, „biografom srpskog srednjeg veka“, autorom knjiga o petorici od desetorice monarha te dinastije (Nemanji, Stefanu Prvovenčanom, Milutinu, Stefanu Dečanskom i Dušanu, sve u izdanju Lagune), koja je vladala Srbijom između 1168. i 1371. godine.
Koja je najdublja predrasuda koja vlada o Nemanjićima?
Jedna od najukorenjenijih zabluda jeste da su Nemanjići bili beskompromisni protivnici katoličanstva. Međutim, to nije istina. Verski dualizam, ili preciznije dvojna verska denominacija ili paralelizam verskih denominacija koji se ogleda u istovremenom postojanju pravoslavnih i katoličkih dijeceza u srpskim zemljama, očitovao se i u crkvenoj politici Nemanjića. Iako odani pravoslavnoj crkvi, sedmorica od deset Nemanjića, koji su Srbijom vladali između 1168. i 1371. godine, su održavali dobre odnose sa papstvom: Stefana Nemanju je krstio rimski sveštenik, njegovog sina Stefana Prvovenčanog je krunisao papski legat, Uroš I (sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo) je bio pod uticajem katoličanstva svoje žene Jelene Sremske (koju pogrešno nazivaju Anžujska), kralj Dragutin (brat svetog kralja Milutina) je takođe sarađivao sa rimskom crkvom, a trojica srpskih vladara Milutin, Stefan Dečanski i car Dušan, „ne sprovodeći u delo konačnu odluku“, izrazila su spremnost da priznaju papin primat. „Izvestan broj ovih srpskih vladara izgleda da je iskreno verovao da prihvatanje papske jurisdikcije nije nepomirljivo s odanošću tradicijama pravoslavne crkve“ što nam govori, veli slavni vizantolog Dimitrije Obolenski, da u kasnom srednjem veku, bar među balkanskim narodima, svest o raskolu u hrišćanskom svetu nije bila u značajnijoj meri, odnosno, nije uopšte bila prisutna. Savina odanost Istočnoj crkvi, tvrdi Obolenski, „van svake je sumnje, ali postoje ipak razlozi za verovanje da on nije bio protivnik papstva“.
Prošle godine navršilo se sedam vekova od krunisanja Stefana Prvovenčanog. Svojoj knjizi o njemu dali ste podnaslov „Zašto Srbi nisu katolici“. Kako se desilo da je srpski kralj primio krunu od rimokatoličkog pape?
Zato što se tada kruna i mogla dobiti samo do rimskog pape. Recimo, pored Stefana Prvovenčanog u to vreme krunu iz Rima dobili su i bugarski vladar Kalojan (1197-1207), kao i Danilo Galički (1253-1264) iz ruske dinastije Rjurikoviča, prvi kralj Galicije-Volinije (Rusko kraljevstvo), kasnije Jugozapadna Rusija (teritorija današnje zapadne Ukrajine i dela Belorusije). Takođe, papa Inoćentije III je poslao kraljevsku krunu gospodaru Male Jermenije, Lavu ΙΙ, 1198/1199. godine a 1204. godine je potvrdio i kraljevsku krunu češkom vladaru Pšemislu Otokaru I, dok je Petru ΙΙ kralju Aragona darovao kraljevski venac, sledeće, 1205. godine.
„I Rim i Srbija imali su koristi od Stefanovog krunisanja“ i „nema sumnje da je Stefan sada prihvatio papu kao vrhovnu duhovnu vlast i da je svoje podanike podredio Rimskoj crkvi“, kaže Dimitrij Obolenski, dodajući da ne treba zaboraviti da su srpske primorske oblasti priznavale „jurisdikciju papa bar od vremena Vukanove vladavine“. Sasvim prirodno kruna nije stigla kao izraz dobre volje pape već quid pro quid (usluga za uslugu) – priznavanjem vrhovne vlasti pape i univerzalizma Rimske crkve. Formalno priznavši papsku vlast, kaže istoričar Vlada Stanković, Stefan je „dobio kraljevsko odličje a da pritom crkvena organizacija i pravoslavlje nisu ni dovedeni u pitanje“. Tako je Stefan Srbiji „obezbedio legitimitet i nezavisnost“.
Prema pravilima Rimske crkve krunisanje je obavio papski legat. O Stefanovim dobrim odnosima sa Rimskom crkvom belodano svedoči njegovo pismo upućeno papi Honoriju III: „Presvetom ocu i gospodinu Honoriju, poglavaru Rimske stolice i univerzalne crkve, Stefan, Božjom milošću krunisani kralj sve Srbije, Diokleje, Travunije, Dalmacije i Zahumlja, s naklonom najveće vernosti i postojanošću. Kao što Vas svi hrišćani vole i poštuju, i smatraju za oca i gospodara, tako i mi želimo da se nazovemo vernim sinom Svete rimske crkve, sa željom da, ako izvolite, Božja i vaša blagoslov i potvrda uvek jasno bude nad krunom i zemljom našom. Radi toga Vam šaljemo našeg episkopa, po imenu Metodija, da štagod od vaše svetosti i želje dođe, nama po ovom glasniku, ako izvolite, pismom i odgovorite.“
Stefan je, dakle, 1217. godine uputio poslanike Svetoj stolici sa molbom da dobije kraljevsku krunu, na šta je papa Honorije III uputio legata koji je krunisao Stefana i učinio ga primum regem terre sue (prvog kralja svoje zemlje). Danas više nema sumnje da je papski legat krunisao Stefana za prvog srpskog kralja u Crkvi Svetog Petra i Pavla u Rasu, sabornom hramu raške episkopije. Stefan je, kako kaže istoričar Sima Ćirković, tako postao prvovenčani kralj, čija je kruna bila simbol jedinstva svih srpskih i pomorskih zemalja.
U knjizi navodite da je nemanjićku državu fizički stvorio Nemanja, a intelektualno Sava. Koju ulogu je imao Stefan Prvovenčani?
Sigurno je da bez Stefanovog dela ne bi bilo ni Savinog, ne bi bilo Srbije. Braća gotovo zajednički upravljaju državom i udaraju temelje fenomenu koji se u istoriografiji naziva simfonijom Države i Crkve.
To se dobro vidi na primeru gradnje Hilandara. Stefan Prvovenčani u „Žitiju Svetog Simeona“ pre svega govori o svom doprinosu izgradnji Hilandara. On veli da je Simeon „sinu, kojega ostavi u otačastvu svom da vlada svom zemljom srpskom (Stefan ovde govori o sebi u trećem licu), da im pošlje dovoljno potreba na podignuće i obnovljenje hrama... govoreći mu ovako: 'pohitaj svom snagom svojom... da se sazida hram... u spomen moj u zemlji ovoj, i opet po meni da bude tebi i čedima tvojim i unučadima, u vašem rodu do veka. Jer ti si ktitor ovome... Zato ne docni, niti spavaj, nego se trudi da... izvršiš svoje dobro delo.'“
Sigurno je da bez Stefanovog dela ne bi bilo ni Savinog, ne bi bilo Srbije. Braća gotovo zajednički upravljaju državom i udaraju temelje fenomenu koji se u istoriografiji naziva simfonijom Države i Crkve.
U vreme Nemanjića srpska država doživela je svoj procvat na geopolitičkom i kulturnom planu i uživala ugled koji posle toga nije prevaziđen. Koliko je to posledica istorijskih okolnosti, a koliko vladarske mudrosti i dalekovidosti? Kako biste današnjim generacijama dočarali ugled Nemanjića i njihove države u to vreme u svetu?
Nisu Nemanjićima bile ni malo lake istorijske okolnosti jer one na Balkanu nikada nisu bile lake ne samo za Srbe već za sve narode koji imaju države na ovom turbulentnom mestu. Sposobnost Nemanjića kao političara najbolje se može pokazati na susretu Nemanje i Fridriha Barbarose. Naime, car Svetog rimskog carstva Fridrih I Barbarosa se svečano prihvatio uloge predvodnika III krstaškog rata (1189-1192) ispred katedrale u Majncu 27. marta 1188. godine. Nepunih deset meseci kasnije, već u decembru iste godine, u Nemačku stiže izaslanstvo srpskog velikog župana Stefana Nemanje. Uobičajeno se navodi da nije jasno „kako i od koga je srpski veliki župan saznao za namere cara Fridriha da uzme učešće u krstaškom pohodu i to da će nemačka vojska preći upravo preko njegove novoosvojene teritorije“. Međutim, kako je pokazao Aleksandar Uzelac u svojoj knjizi „Krstaši i Srbi“ koja bi uskoro trebalo da izađe iz štampe, nema sumnje da je Stefan Nemanja o tome bio obavešten od samog Barbarose, kao i drugi vladari čije su zemlje ležale na putu krstaša, kao i da je po njegovom zahtevu poslao srpsku delegaciju u Nirnberg. Nemački letopisac beleži da je srpska delegacija lepo primljena, da su im darovi uzvraćeni. Nemanja je ovaj Barbarosin poziv iskoristio da razvije svoje planove i da Barbarosu pokuša da uvuče u savez protiv Vizantije, što mu je zamalo i uspelo.
Na promociji knjige o kralju Milutinu rekli ste: „Kao model pragmatične politike danas se navodi knjaz Miloš. Uz dužno poštovanje, on je jedan nepismeni srpski seljak koji ima problem sa raspalom carevinom Osmanskim carstvom. Stefan Lazarević, jedan od briljantnih političara, ne treba da se proučava samo na istoriji nego na FPN, ali nama je lakše da se identifikujemo sa nepismenima“...
Po mom sudu nema spora da su dva najveća srpska političara (vladara) bili Stefan Prvovenčani i despot Stefan Lazarević. Za vreme vladavine Prvovenčanog Srbi su dobili Hilandar „na poklon večni“, krunu iz Rima i dve godine kasnije Sava je isposlovao autokefalnost srpske crkve. To su zaista događaji koji u potonjoj istoriji nemaju niti mogu imati pandana. Međutim, Stefanu Prvovenčanom pored genijalnog oca, pomaže i izuzetni brat monah Sava. On nasleđuje državu u usponu a i političke prilike su mu umnogome išle na ruku. Svaki od vladara Nemanjića je nasleđivao sve uspešniju i bogatiju Srbiju.
Despot Stefan Lazarević jako mlad nasleđuje propalo carstvo i nalazi se između čekića i nakovnja, između pretenzija Ugarske i nadirućeg moćnog Osmanlijskog carstva. Ostalo mu je, dakle, u nasledstvo propalo srpsko carstvo, na čijim ruševinama on stvara moćnu despotovinu. Srpska država je posle Kosovske bitke trajala još skoro 70 godina (1389-1453) upravo zaslugom i umećem despota Stefana. Srbija je za vlade despota Stefana, a potom i njegovog naslednika Đurđa Brankovića, „bila skoro isto toliko prostrana koliko i država starijih Nemanjića“ (Konstantin Jireček) i prostirala se od Dunava do Jadranskog mora, od Beograda do Bara.
O njegovom junaštvu, viteštvu kao i o vojnom umeću svedočili su i ugarski kralj Žigmund Luksemburški, turski sultan Bajazit, vizantijski car Manojlo II Paleolog koji mu lično dodeljuje titulu despota, najvišu pored carske. Slavni Tamerlan se Stefanu „divio na bojištu“ i velikodušno je pustio „sestru izuzetnog junaka kneza Stefana“ što ju je zarobio zajedno sa njenim mužem, sultanom Bajazitom. Stefan koji je sestri Oliveri uzeo slobodu odvodeći je u turski harem, sada joj je tu slobodu vratio izbavivši je iz strašnog tatarskog sužanjstva.
Sa petoricom turskih sultana je teškom mukom i velikom diplomatskom veštinom – „gde više puta nisu uspele vojske... tu je uspevala jedino prosvećenost“ – ovaj srpski despot čuvao Srbiju. Turski hroničari Murat Dragoman i Seadedin, kad god pominju despota Stefana, sa poštovanjem ga nazivaju „kodža-Despot“ (veliki despot). Čak su se i ugarski sveštenici molili za zdravlje „blagočastivog despota koji je u srpskoj zemlji“. Kada je Žigmund Luksemburški 1408. godine osnovao viteški Red zmaja – na osnivačkoj povelji dvadeset jedan evropski vitez je stavio svoj potpis. Prvi je bio srpskog despota Stefana Lazarevića.
Bio je toliko cenjen da zetskom gospodaru Balši III nije padalo na pamet da bilo kome drugom, budući da nije imao muških potomaka, ostavi u nasledstvo Zetu, koju je pak srpski despot znao da primi ali i odbrani od moćnih Mletaka.
Koliko je bio vešt kao diplomata najbolje svedoči žalba dubrovačkog poslanika u Srbiji Đorđa Gučetića, koji sa velikim nespokojstvom javlja svojoj vladi kako je loš znak to što srpski despot zna stav dubrovačke vlade pre negoli poslanik iz Dubrovnika dođe sa porukom.
I nikako se ne sme zaboraviti da je bio retko obrazovan vladar, pisac izuzetnog dela „Slovo ljubve“... Graditelj Manasije… Za koga je Miloš N. Đurić rekao da se najviše približio idealu vladar – filozof.
Šta je uzrok tolikog zapostavljanja Nemanjića?
Po mom skromnom sudu, za to su krivi predstavnici dve nove dinastije ‒ Obrenovići i Karađorđevići ‒ jer bi svako isticanje i poređenje sa Nemanjićima išlo na njihovu štetu. Potonji vladari hvalili su pragmatičnost Miloševe politike jer identifikacija sa nepismenim vladarom, secikesom i ubicom kuma bila je prihvatljivija nego identifikacija sa briljantnim Nemanjićima.
Šta današnji vladar(i) Srbije treba da nauče od Nemanjića?
Dobro bi bilo za početak da se upoznaju sa načinom njihove vladavine... Da dostignu njihov obrazovni i kulturni nivo.
Da li gledate seriju „Nemanjići“ i, ako gledate, kakvi su Vam utisci?
Gledao sam samo prvu epizodu ali ne do kraja...
O suprugama vladara
Kakve su bile supruge Nemanjića?
Teško je u jednom novinskom intervjuu, čak i ukratko, predstaviti značaj i uticaj svih žena Nemanjića. To je najbolje, možda, objasniti na primeru prve srpske carice Jelene, žene cara Dušana koju je on izuzetno uvažavao i veoma cenio njeno mišljenje. Ugled i uticaj Jelene na srpskom dvoru uočio je i vizantijski istoričar Nićifor Grigora koji kaže da ko god traži pomoć kod Srba, mora, da pridobije za svoje namere vladara i njegovu ženu.
To je posebno bilo uočljivo prilikom Dušanovog susreta sa Jovanom Kantakuzinom, tada vizantijskim prebegom a potonjim slavnim vizantijskim carem i istoričarem – kada se odlučivalo da li mu treba pomoći, s obzirom na to da je zatražio zaštitu na srpskom dvoru. Na skupu na kome se odlučivalo da li da se prihvati, i pod kojim uslovima Kantakuzinova ponuda o zajedničkoj borbi protiv Vizantije – kraljica Jelena je prva uzela reč na tom na užem državnom savetu, tada još kralja Dušana, u kome su bili najistaknutiji srpski velikaši – kao što je Jovan Oliver ‒ održavši izuzetan govor.
Kantakuzin veli da je Jelena „pogađala misli supruga“ koje su ga morile i on u svojim memoarima dodaje da je Jelena nastupila kao ravnopravni učesnik u odlučivanju i donošenju strateških političkih odluka: „Α kada je suprug, posle njenog govora, predlog izneo pred velikaše i zapitao da li neko ima štogod bolje da pridoda rečenom... onda Oliver, onaj koji je… od ostalih velmoža bio najmoćniji i veoma prijateljski raspoložen prema caru, reče: ’Da je tvoja supruga Kraljica predložila nešto isprazno i po slavu države Srba neprikladno, onda bi poneko mogao da doda ono što nedostaje. Međutim, ona je sada iznela toliko razuman i trezven predlog, da naizgled ni najpametniji ni najdobronamerniji ne bi bio u stanju da nam savetuje nešto bolje i korisnije'“.
A kakav je bio odnos Milutina i Simonide, koja, čini se, od svih nemanjićkih supruga najviše intrigira javnost?
Prvo, Milutin nije imao nameru da se ženi malodobnom Simonidom. To je učinjeno na zahtev njenog oca vizantijskog cara Andronika II kako bi se sklopio mir sa Srbijom. Do toga je došlo nakon što je careva sestra, tada udovica Evdokija, odbila da su uda za Milutina, odnosno za bilo koga jer je čuvala uspomenu na svog počivšeg muža trapezuntskog cara Jovana II Velikog Komnina. S obzirom na to da je zbog snažnog, a sada još i ljutog srpskog kralja –„jer je Milutin počeo da preti“ – pred Vizantijom bila ozbiljna opasnost, Andronik II se odlučio na očajnički potez ponudivši Milutinu ruku svoje šestogodišnje kćerke Simonide sa kojom će se Milutin, koji je imao preko 40 godina, venčati 1299. godine, iako Vizantinci nisu bili pristalice niti su odobravali tako ranu udaju posebno zbog ovolike razlike u godinama. Jer, po „Vasilikama“ cara Lava VI Mudrog (886–912), ako se čovek oženi devojkom mlađom od dvanaest godina, nije smeo da konzumira brak dok žena ne napuni dvanaest godina. Po svedočenju vizantijskog istoričara Nićifora Grigore, vizantijska strana je očekivala da će Simonida biti u Srbiji samo odgajana do sazrevanja za bračne odnose. Granica zasnivanja potpunih bračnih odnosa u Vizantiji za žensku decu bila je 12-13 godina. Međutim, granica od dvanaest godina nije postavljana za vladarske brakove od izuzetne političke važnosti.
Što se tiče njihovog odnosa treba reći da je Milutin bio veoma ljubomoran. Recimo, kada je Simonida otišla na sahranu svoje majke Irine htela je da ostane malo duže u Carigradu. Međutim, vrlo brzo je došla Milutinova delegacija koja je zapretila vizantijskom caru insistirajući da se Simonida što pre vrati u Srbiju. Andronik je odmah poslao svoju kćer, koja je tada imala oko 22 godine, zetu Milutinu. Međutim, Simonida koja se plašila muža, kako veli vizantijski letopisac, smislila je da obuče monašku odeću i tako pobegne od zajedničkog života sa srpskim kraljem. Kada se kao monahinja pojavila pred srpskom pratnjom izazvala je zaprepašćenje i zbunjenost. Tada je Simonidin polubrat, despot Konstantin, „ispravio njenu lakomislenost“, sluteći da bi kralj Milutin veoma rđavo primio to njeno delo pa joj je silom poderao rizu i obukao uobičajenu njenu odeću.
Da odnos između Simonide i Milutina nije bio baš uobičajen svedoči i činjenica da je Simonida, već udovica, kada straha nikakvog nije bilo od Milutina, maja 1324. godine darovala Milutinov grob, to sveto mesto, kandilom od zlata kao i skupocenim i zlatnim tkaninama koje su imale „divnu lepotu izgleda“ i kojim je prekrila grob „ovoga hristoljubivoga“, pripremivši i druge mnoge počasti a potom se i zamonašila.
Autor: Miona Kovačević
Izvor: blic.rs