Doktor za rokenrol i za humor, svestrani Nele Karajlić, svoju spisateljsku karijeru, započetu knjigom „Fajront u Sarajevu“, nastavlja svojim prvim, pravim romanom. „Solunska 28“ za „junakinju“ ima zgradu u toj ulici na Dorćolu, kraju čije ime označava raskrsnicu puteva - tačnije, četiri puta. Pitamo Neleta koliko se njegovih ličnih i profesionalnih puteva ukrstilo u ovom trenutku njegove karijere i života.
„Moj život je Dorćol, raskršće. Sudbina mi je dala da se često nalazim u dilemi kojim putem bi trebalo da idem. Da li je to do mene, nestalnog vetropira, ili do nesrećne zemlje u kojoj sam rođen i koja je stalno na vetrometini, ne znam. Znam samo da mi je 'raskršća' preko glave i da bih voleo da jednog dana ispred mene stoji put, ravan, ne vidiš mu kraja, u tri trake.“
Šta vas je inspirisalo da napišete ovaj „beogradski“ roman? Da li je Beograd vaš grad (i šta je za vas danas Sarajevo - ono od pre „fajronta“)?
Znao sam da deo moje familije dolazi iz Srbije, ali nisam znao da je taj deo imao kuću u Beogradu. Kada sam saznao za nju, počeo sam da otkrivam priče koje ona krije. Saznao sam čitavu jednu istoriju koja je delila sudbinu sa istorijom grada. Nisam mogao da odolim. Morao sam da presavijem tabak i da, uz malo mašte i mnogo truda, te priče stavim na papir, da biste ih vi mogli pročitati.
Moj grad je svaki onaj u kome mogu slobodno da mislim, govorim i radim. Beograd mi omogućava sve to. On je neka mala kopija Njujorka u koji svakog dana dolaze stotine ljudi s namerom da u njemu ostanu večno. Beograd je istovremeno i metropola i provincija, zavisi s koje strane gledaš, i da li si dobronameran ili maliciozan. Beograd je udaran vetrovima sa svih strana, a ti vetrovi traju vekovima i ne nameravaju da prestanu da duvaju. Beograd je svetski rekorder u broju bombardovanja u 20. veku. A mi smo po mnogo čemu prvaci sveta. Beograd je grad u kome su sva čuda moguća, a malo je takvih gradova u svetu. Da mi nije dobro, odavno bih odavde „razgulio“.
Spremate li se za Svetsko prvenstvo u fudbalu, i koju himnu spremate za kraj, pobedničku ili gubitničku?
Ovo je prvo Svetsko prvenstvo koje ne iščekujem s nestrpljenjem. Previše sam uložio emocija u naš fudbal, a premalo mi se vratilo. Pamtim samo herojske poraze, nepravedna suđenja i „naduvane“ zvezde. Imali smo igrače koji su mogli da se popnu na vrh sveta da nisu bili sebični, autistični, pohlepni, neodgovorni... Nadam se da će ova nova deca koja igraju za reprezentaciju shvatiti koliko se gubi u životu kada se za zemlju ne ostavi srce na terenu.
Autor: Marina Mirković
Ovaj deo intervjua preuzet je sa sajta Novosti.rs