Čiji je Kafka?

Zbog sudske bitke Nemaca i Izraelaca oko Kafkinih rukopisa, postavljaju se ne samo pravna, već i književna pitanja.

Jednom je jedan obožavalac poklonio Kafki tri uvezana primerka njegovih priča. Kafka je bio besan: „Moje piskaranje... kakav užas“, odgovorio je. „To uopšte ne bi trebalo štampati. Sve bi to trebalo spaliti.“ U isto vreme, Kafka je smatrao da je njegova jedina svrha pisanje: „Književnost je moja srž, za to sam rođen“. Očigledno je da je Kafka sumnjao u kvalitet svojih dela zbog toga što je bio jako nesiguran. Da li je u redu to što je svetu nametao svoje strašne ideje? Jednom je kazao: „Bolje da ćutite ako ne možete da pomognete. Niko ne sme spostvene muke da prenese na drugoga.“

Ironično je to što je beznadežnost razlog zbog kojeg su Kafkina dela postala centralni deo književnosti 20. veka. Gregor Samsa, koji se budi i otkriva da je pretvoren u insekta, kao i Jozef K, koji je osuđen za zločin o kojem ne zna ništa, postali su prototip savremenog čoveka. Vistan Hju Oden kazao je da je Kafka u 20. veku predstavljao ono što su svojevremeno bili Dante i Šekspir – pisac koji je opisao stvarnost perioda u kojem je živeo.

Da Kafka može da pročita knjigu „Kafka’s Last Trial“ autora Bendžamina Balinta, bio bi šokiran činjenicom da je njegovo „piskaranje“ veoma značajno, i to ne samo u književnosti, već i za ekonomiju i geopolitiku. U svojoj knjizi, Balint pominje sudski slučaj koji se već godinama provlači kroz izraelski pravosudni sistem, a odnosi se na vlasništvo nekih Kafkinih rukopisa koji se nalaze u Tel Avivu, u privatnom vlasništvu. Pošto se o tome detaljno izveštavalo, nije čudo što su ti rukopisi 2016. oduzeti vlasnici Evi Hof i dodeljeni Nacionalnoj biblioteci Izraela.

Međutim, tu nije reč samo o nasleđu i zakonskim pravima. Postavljaju se pitanja vezana za nacionalnost, religiju, književnost, pa čak i Holokaust, u kojem su umrle tri Kafkine sestre, a koji je on izbegao, zbog rane smrti izazvane tuberkulozom. Hofova je te spise nasledila od svoje majke po imenu Ester, a ona ih je dobila od Maksa Broda, Kafkinog najboljeg prijatelja i književnog izvršitelja. Planirala je da ih proda Nemačkom književnom arhivu u Marbahu, gde se nalaze dela drugih pisaca nemačke književnosti. Ovo bi izazvalo kulturni puč u Nemačkoj, i podržalo bi mišljenje da je Kafka nemački pisac, iako nikada nije bio nemački državljanin, već Jevrej koji je rođen u Pragu i koji je tu živeo ceo život. Iz Nacionalne biblioteke Izraela tvrde da su Kafkina dela deo kulturnog nasleđa jevrejskog naroda, stoga njegovi rukopisi pripadaju ovoj jevrejskoj državi.

Kada je Kafka preminuo 1924, u svojoj četrdesetoj godini, nije se činilo da će steći svetsku slavu. Ponekad se pominjao u nemačkim književnim krugovima, ali nikada nije bio profesionalni pisac. Radio je kao advokat u firmi koja se bavila osiguranjem. Mrzeo je ovaj posao, iako ga je dobro obavljao. Par puta je svoje priče, uključujući remek-dela kao što su „Preobražaj“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Umetnik u gladovanju“ objavio u magazinima, ali nisu stekle popularnost. Kafkini najpoznatiji romani „Proces“ i „Zamak“ bili su nedovršeni i niko nije znao za njih.

Kafka je to namerno krio. Pre smrti, Kafka je napisao pismo Brodu, u kojem je zahtevao da spali sva njegova dela, uključujući pisma i dnevnike. Brod, koji mu se divio i idealizovao ga, odbio je da ispuni Kafkinu želju, te je ostatak svog života posvetio uređivanju, objavljivanju i promovisanju Kafkinih dela. Čak je pisao romane u kojima je lik po imenu Ričard Garta, u stvari, bio Kafka. Tako je osigurao da ljudi nikad ne zaborave ko je bio Franc Kafka, ali ni ko je bio Maks Brod. Iako je Brod bio veoma uspešan pisac, danas je najpoznatiji kao Kafkin prijatelj i biograf.

Balint u svojoj knjizi pominje jedno od najkontroverzniih pitanja književnosti, a to je da li je Brod postupio ispravno ne poštujući Kafkine želje. Balint tvrdi kako Brod nije bio prvi koji se našao u takvoj situaciji. Vergilije je želeo da se „Eneida“ spali nakon njegove smrti, ali to se nije desilo. Čuvanje autorovih dela znači da dela više pripadaju publici, nego samom autoru. I ako posmatramo čitavu sliku, Brod je doneo ispravnu odluku. Kafkina dela pružila su zadovoljstvo mnogim čitaocima, a njihovo uništenje pružilo bi zadovoljstvo jednom mrtvom čoveku.

Ali da li je Kafka, čovek čija je srž bila književnost, zaista želeo da njegova dela nestanu? Istina je da se Kafkin testament, kao i sva njegova dela, može shvatiti na više načina. U testamentu pravi razliku između neobjavljenih i objavljenih dela, za koja je smatrao da „nešto i valjaju“. Kazao je: „Ne mislim da treba da se štampaju opet, ali ne smeta mi da ih ljudi čuvaju u svojoj kolekciji.“ Činilo se da se Kafka potajno nadao da će ljudi čitati njegova dela. Ostavio je testamen osobi za koju se sa sigurnišću znalo da neće ispuniti to što je u testamentu pisalo. Činilo se da je Kafka svoja dela želeo da ostavi iza sebe, ali nije želeo da preuzme odgovornost za to. Balint u svojoj knjizi piše: „Kafka je i u ovoj situaciji bio neodlučan.“

Brod je znao koliko su bitna Kafkina dela. Hiljadu devetsto dvadesetih godina uspeo je da pronađe izdavača koji bi objavio „Proces“ i „Zamak“, ali tek je tridesetih Kafka počeo da bude popularan. Kako se nacizam širio, čitaoci su sve više bili udubljeni u Kafkin svet lažnih zakona i besmislenog nasilja, čak i kad su njegove knjige bile zabranjene u Nemačkoj.

Brod je pobegao iz Čehoslovačke kada su Nemci okupirali zemlju u martu 1939, noseći sa sobom Kafkine rukopise. Dugi niz godina bio je predani cionista, pa je otputovao u Tel Aviv, gde je živeo do svoje smrti, 1968. godine. Balint nam govori kako se Brod, kao i svi imigranti iz Nemačke, teško navikao na život u Palestini. Bio je razočaran jer je književni svet bio zainteresovan samo za jevrejsku književnost. Balint ističe da Kafkin rad nikada nije bio popularan u Izraelu kao što je popularan u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama.

Za vreme suđenja, nemački akademici tvrdili su da Kafkina dela treba da pripadnu Nemačkoj, gde bi bila proučavana, dok bi u Jerusalimu bila zaboravljena i gurnuta u stranu. Jedan očigledan argument protiv ove tvrdnje jeste to da bi bilo suludo da Kafkina dela završe u državi zbog koje je pobijena njegova čitava porodica. Balint je citirao izraelskog akademika koji je kazao da će se „Nemci odnositi prema Kafkinim stvarima isto kao što su se odnosili prema njegovim sestrama.“ Ali slučaj zadržavanja Kafkinih rukopisa u Izraelu nije uključivao samo pravnu, već i književnu presudu. Balint piše da su dodelivši Kafkine radove Nacionalnoj biblioteci Izraela, sudije „potvrdile da je Kafka, u stvari, jevrejski pisac.“

Očigledno je da je Kafka bio Jevrej. Rođen je u jevrejskoj porodici, živeo je u jevrejskoj zajednici u kojoj je bio prisutan antisemitizam. Iako je znao vrlo malo o judaizmu, Kafku je veoma interesovala jevrejska kultura. Jidiško pozorište i hasidske pripovetke snažno su uticali na njegov rad, a poslednjih godina svog života sanjao je o tome da se preseli u Palestinu, zbog čega je počeo da uči hebrejski jezik. (Među knjigama koje je nasledila Eva Hof nalazila se i Kafkina radna sveska za učenje hebrejskog jezika.)

Po Kafkinim knjigama ne možete da zaključite da je bio Jevrej. To nikada nije pominjao u svojim knjigama, a lik Jozefa K. može da bude bilo koja osoba savremenog društva. Ali mnogi Jevreji, uključujući kritičare Voltera Bendžamina i Harolda Bluma, shvatali su Kafkina dela kao priče Jevreja iz centralne Evrope. Kafka je pripadao generaciji koja nije učila jidiš, ali takođe nije mogao ni da se asimiluje sa nemačkom kulturom, koja je prezirala jevreje. U pismu koje je napisao Brodu, Kafka je kazao da se pisci nemačko-jevrejskog porekla „zadnjim nogama nalaze u prošlosti, a prednjim pokušavaju da nađu stabilno tlo.“

Kada krenete da tražite takve likove u Kafkinim delima, ne možete da se zaustavite. Zatočena šimpanza u „Izveštaju jednoj akademiji“ koja je na bolan način naučila da živi među ljudima, glavni lik iz „Pevačica Jozefina ili narod miševa“, Jozef K, koji ni ne zna za šta je osuđen – svaki od ovih likova može da nam nagovesti da je Kafka bio Jevrej. Kafkina opsednutost zakonom i pravnim sistemom koji deluje neshvatljivo praktično je teološka i proizilazi iz toga što je smatrao da su jevrejski zakoni potpuno izgubljeni.

Kafka je shvatio da su ta iskustva Jevreja, koja Balint naziva „tvrdoglavim beskućništvom i nepripadanjem“, iskustva tipičnih, savremenih ljudi. U 20. veku bilo je normalno biti izložen nasilju, otuđen od tradicije i izmanipulisan od strane neprijateljskih institucija. Za Bertolta Brehta, Kafkin rad je predstavljao jedan vid predviđanja budućnosti, kada je opisivao koncentracione logore, nestabilost zakona i ograničene, monotone, teške živote pojedinaca. Pisac koji je predvideo šta će da se desi,  pisac koji je opisao situacije koje su zadesile skoro sve ljude. Zato na kraju nije ni važno da li Kafka pripada Nemačkoj ili Izraelu. Ono što je važno jeste da svi mi živimo u Kafkinom svetu.

Autor: Adam Kerš
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Lidija Janjić