Anabel Rivkin i Emili Mekmikan: Kako prihvatiti nesavršenost

Anksioznost se proširila na sve strane. I to ne samo među generacijom Y, nego i među ženama srednjih godina. A na čelu brigade se nalaze dve žene u četrdesetim godinama, bivše novinarke Emili Mekmikan i Anabel Rivkin, koje su iskoristile svoje strahove, od opijanja na žurkama i dobijanja sedih stidnih dlaka, do insomnije i načina da se nosimo sa onim što nam sutra donosi i pretvorile ih u knjigu pod nazivom „Ja sam skroz okej! Pomagajte!“.



Knjiga čiji podnaslov glasi „Priručnik za nesavršene žene“, predstavlja njihov sajt The Midult u pisanoj formi, sajt koji su Mekmikan i Rivkin pokrenule pre dve i po godine, gde su anonimno objavljivale tekstove i članke za žene u tridesetim i četrdesetim godinama, koje imaju slične stavove kao i njih dve.

Neki tekstovi kao što je „Upoznajte M&S penis“ su urnebesno smešni, dok su drugi poput „Dvadeset i tri najbolja advokata za razvod braka“ smrtno ozbiljni. Dvadeset hiljada ljudi trenutno je pretplaćeno na njihove dnevne biltene, ali kako se brend širi po Instagramu i Twitteru, kao i u polju izdavaštva i podkastova, ta brojka se brzo povećava.

Pošto pričamo o temi nesavršenosti, nijedna tema nije zabranjena, ne samo zato što „o tome STALNO pričamo“, kaže Mekmikan, već zato što „težimo da imamo autoritet nad odraslim ženama širom sveta“, nastavlja Rivkin, nadovezavši se na rečenicu Mekmikonove.

Jedini izuzetak od ovog pravila jesu deca, koja se jako retko pominju na Midultu, jer, kako Rivkin objašnjava, ne samo da postoji veliki broj sajtova koji se fokusira samo na majčinstvo, „što je jako lepo“, nego prosto žele da The Midult oslikava „identitet i osećanja žena“.

Rivkin je takođe posebno osetljiva na emocije žena koje nemaju decu, jer je i sama bila „jajnik koji ne prestaje da radi“, nakon prekida dugogodišnje veze kada je imala trideset pet godina, iako je sada majka četvorogodišnjeg Bluija.

„Malo je žena koje nemaju decu jer ih ne žele i nismo htele da se te žene osećaju neprijatno svaki put kada otvore naš bilten.“ Njena se veza završila baš kada su svi njeni prijatelji bili na putu da se venčaju.

„Mnogo sam smršala jer sam jako patila, i iako nikad nisam bila zgodnija, muškarci me nisu primećivali jer sam jedino želela da imam dete.“

Nakon tri teške godine, Rivkin je odlučila da postane partner roditelj sa svojim bliskim prijateljem, kojeg je znala dvadeset godina. „Sve smo radili po propisima, tražili smo pravne savete i sastavili ugovore“, kazala je.

Blui je inseminacijom začet „jednog lepog letnjeg poslepodneva, u ordinaciji jednog finog doktora“. „To je obavljeno spravom koja liči na špric za kolače, tako da nije bilo potrebe za vantelesnom oplodnjom“. Iz sperme su izvukli samo dobre spermatozoide. To je trajalo nekoliko meseci, ali zahvat zaista nije invazivan.“

Blui živi sa njom, ali svako drugi vikend provodi sa ocem, a troškove dele na pola. Božić, Uskrs i Bluijev rođendan provode zajedno, pa čak i na odmore idu zajedno. „To je jako srećno rešenje.“

U proteklih godinu dana, najmanje petoro njenih prijatelja ostalo je u drugom stanju pomoću donatora sperme, a dešavalo se da su joj se žene pojavljivale na vratima kako bi pričale sa njom jer smatraju da je „uzor za samohrane majke“.

Mekmikan se priseća slične situacije, kada je žena na biciklu prošla pored nje, vičući: „Kako ste uspeli da mi se uvučete pod kožu?“

„Ljudi mi prilaze i govore razne stvari. Jednu ženu na školskom koncertu sam pitala kako je, a ona je rekla: 'Ne osećam da me cene na poslu, imam infekciju grudnog koša i mislim da mi je psihoterapeut g*vno'. To je bilo sjajno; nekako otvorenije od običnog odgovora: 'Super sam'.“

Dok je Rivkin patila zbo mogućnosti će ostati bez dece i da će biti večita žrtva insomnije, Mekmikan je priznala da su je obuzimali još veći strahovi, kojih, čini se, ima mnogo, a sve je počelo sa četrnaest godina kada je otac njenog prijatelja rekao da izgleda sasvim obično kada se ne smeje.

„Imam osećaj da je ta rečenica formirala moju čitavu ličnost, pa se zato sada stalno smejem.“ Međutim, nije samo to obeležilo njeno detinjstvo. Kasnije je ophrvalo ubeđenje da je postala loša majka svojim ćerkama, sedmogodišnjoj Agnes i devetogodišnjoj Esme.

„Pre pet godina počela sam da imam strašne napade panike. Čula sam glasove koji su mi govorili da sam užasna majka. Nakon tri meseca, to je postao hor glasova koji su mi govorili da sam užasna osoba u celini“, kaže Mekmikan, pomalo razgoračenih očiju, dok opisuje kako je jednom „pukla“ na poslu i morala da se krije u toaletu, jer je mislila da će „glasovi doći po nju“. Na hitnom pregledu kod lekara opšte prakse prepisani su joj betablokatori i rečeno joj je da krene na terapiju, kao i da počne zdravije da se hrani.

„Bez razloga sam prestala da jedem ugljene hidrate. Lekar je rekao kako imam težak posao, da mi  deca okupiraju misli, i da sam iscrpela mnogo sosptvene energije. Rekao mi je: 'Ma, vi ste budala'. I prijalo mi je da to čujem, jer iako svi želimo da ljudi saosećaju sa nama, potrebno je i da čujemo da nam neko kaže: 'Šta to radiš, kog đavola?'“ Ponovo je počela da jede, krenula je na terapije kod psihoterapeuta i nabavila psa, koji se zove Bili. Sve je to „upalilo“, iako, kroz šalu kaže: „Još sam uvek anksiozna, a moja anksioznost ima svoju anksioznost“.

A tu je i nezanemarljiva činjenica da nije popila kap alkohola već dvanaest godina, što predstavlja „neverovatnu prekretnicu“. Prisećajući se dana svojih opijanja, Mekmikan kaže da je bila užasna pijanica. „Bila sam puna mržnje prema sebi i, generalno, jako očajna u svojim kasnim dvadesetim, ranim tridesetim. Plašila sam se izlazaka, jer sam strahovala da ću se previše napiti. Stalno sam iznevavarila ljude. Bila sam nepouzdana. Na poslu bih se pojavila mamurna, ako bih se uopšte i pojavila, i stalno bih otkazivala svaki vid druženja.“

Odlučila je da prestane da pije posle svog tridesetog rođendana. „U tome su mi pomogli odlasci na sastanke anonimnih alkoholičara, i preko noći, sve, čitav taj teret, je spao sa mene. Zatim sam, na sjajnoj žurki, upoznala svog supruga. Upoznala sam ga trezna, išla sam trezna na prvi sastanak, trezna sam imala seksualni odnos, a zatim smo se, osamnaest meseci kasnije, venčali.“

U to vreme, „nije bilo moderno ne konzumirati alkohol, tako da, ako biste rekli: 'Ne pijem', svi bi vas popreko pogledali. A sada ljudi slave to što su trezni. Nakon što se nosim sa tim dvanaest godina, imam osećaj da sada smem to slobodno da kažem, a da me ljudi ispituju zašto i kako“. U stvari, veća je verovatnoća da će je zagrliti i reći: „Ni ja“.

Dok Rivkin, koja je u Sent Pol školi za devojčice bila godinu dana ispred Mekmikanove, i koja je, kasnije išla na Oksford, sebe naziva „sumporom“, dok je Mekmikanova, koje je išla na Kembridž „sunce“. Kao dete, Rivkinovoj su govorili da je „gluperda“, ali je ipak osvajala stipendije, dok su Mekmikanovu mnogo gurali i zamerali joj kada bi osvojila 98% na testovima.

Identifikujući sebe sa drugima i pišući o svojim neurozama toliko otvoreno i sa dozom humora, ove dve žene našle su plodno tlo u ovom vremenu. Toliko, da će se Midult proširiti i na mlađu publiku.

U njihovoj knjizi „Ja sam skroz okej! Pomagajte!“ pročitaćete ovako nešto:

Dvadeset stvari koje znate samo ako ste u kasnim tridesetim, ranim četrdesetim:

1. Ništa se dobro ne dogodi u tri ujutro.
2. Nikada ne kupuj najmanji broj u koji staješ.
3. Svakome je potrebna terapija.
4. Seda kosa je lepa, sa sedim izrastkom izgledaš poremećeno.
5. Vreme leti.
6. Verovatno si pomalo alkoholičarka. Osim ako zaista nisi alkoholičarka, u kom slučaju bi mogla da ostaviš piće?
7. Uvek si gladna.
8. Ako odustaneš od tehnologije, odustala si od života. Ne radi to.
9. Ko neko nema stare prijatelje, ima problem.
10. Neverstvo ne znači nužno i da je gotovo. Znači, prezir.
11. Nešto ti se kači za zube.
12. Nešto uvek boli.
13. A ti odmah pomisliš da je rak.
14. Istovremeno znaš i mnogo i malo. Misliš da se to međusobno potire. Na čemu smo onda?
15. Dobar san je važniji od dobrog seksa.
16. Moljci ti pokreću paniku. Čak i priča o njima pokreće ti paniku. Moljci. Panika.
17. Imaš 25 različitih biljnih čajeva. Nijedan od njih ti se mnogo ne dopada. Radije bi popila dijetalnu koka-kolu. Ipak verovatno nećeš.
18. Psovanje, jebiga, pomaže.
19. Ovo je čas najgore gužve u životu: imamo mrlje, bore, verovatno i protezu.
20. Ako treba da otkažeš, otkaži.
 
 
Autor: Kejti Lo
Izvor: standard.co.uk
Prevod: Lidija Janjić