Zorica Kuburović: Plemeniti obrazac ponašanja u svakom vremenu

Istorijski roman „Gospodarica Ana“ Zorice Kuburović objavila je IP Laguna tokom proteklog Sajma knjiga. Život glavne junakinje gospodarice Ane, plemkinje iz roda Nemanjića, smešten je u centar političkih zbivanja u Srbiji i u Veneciji. Ona poput velikog borca podnosi obaveze gospodarice u velikom svetu, obaveze prema svom rodu i sve udarce u životu, a svoj duh drži visoko i brine o narodu koji joj je poveren.

Koliko ima fikcije a koliko istorijskih podataka u ovom romanu i ko je Ana?
– Od istorijskog romana se ne očekuje da bude udžbenik istorije, mada on to može da bude, kad je najbolji. U ovom romanu su poštovana istorijska zbivanja, onako kako su ih navodili istoričari i žitija Svetih, a takođe i običaji, zakoni, svakodnevni život, shvatanja. Pojavljuju se istorijske ličnosti i one uglavnom govore ono što su hroničari zabeležili da su kazale. Deset godina sam proučavala istorijske podatke o vremenu između drugog i petog krstaškog pohoda u Srbiji i u Veneciji. I sad mi se čini da je interpretacija istorijskih događaja toliko različita u nemačkoj, engleskoj, ruskoj i francuskoj istoriji i sociologiji, da ne verujete da se radi o istim istorijskim ličnostima i razdoblju. Računanje vremena, pitanje domaćeg života u gradovima, na imanjina, u različitim staležima, veoma je kompleksno. I ja sam se trudila da odgovorim potrebama romana. U jednom trenutku sam osetila da me je sve to zatrpalo. Koje boje su se najviše nosile u Srbiji? Kako su se bojile tkanine? Kako se obrađivala vuna? Jesu li se nosile čarape? Ðakon Milorad Lazić, doktor teologije, istoričar, plemeniti lik, posavetovao me je da sve to naučim i da o tome ne mislim dok pišem, jer nije važno. To je samo glupa stvarnost. A tamo gde je čovek, gde je njegova duša, to je nepromenljivo u vremenu. Ipak, proveravala sam i to. Čitala sa Abelara. Čitala sam Grigorija Palamu. Bio je u pravu. Suština ljudskog interesovanja ostala je ista – da li je moguć večni život, ima li Boga, ima li ljubavi.
Sama radnja romana je fikcija. Glavni lik, gospodarica Ana, plemkinja iz roda Nemanjića, smeštena je u centar političkih zbivanja u Srbiji i u Veneciji, i ona tu rađa decu, voli, kuva, podiže imanje i rudnik u Toplici, leči i na kraju gine čuvajući svoju ksenodohiju u planini. Njeni učitelji su vitez Antinoj i vidar monah Jovan. Oni je vaspitavaju i uče da podnosi obaveze gospodarice u velikom svetu, obaveze prema svom rodu i sve udarce u životu kao borac, da svoj duh drži visoko i da brine o narodu koji joj je poveren.

Koliko se stradanje žene u srednjovekovnoj Srbiji razlikuje od današnjeg stradanja?
– Slabi uvek stradaju od surovih. Uvek je bilo, i biće, nasilnih, drskih, svadljivih. U srednjovekovnoj patrijarhalnoj porodici u svim staležima muškarac se slušao u svemu, a on je slušao starešinu svog roda. Ne samo kod nas, nego je to uopšte bio obrazac ponašanja celom svetu. Mada je pametan muškarac i te kako umeo da posluša mudru ženu – majku, suprugu, sestru, rođaku. Setimo se samo despota Stefana Lazarevića i njegove majke Milice, rođake Jefimije i sestre Olivere. Naravno, nisu svi imali sreću da žive kraj umnih žena. Propasti kralja Radoslava je doprinela njegova žena Ana Dukena, ohola kći epirskog despota. Ipak, u srednjem veku su postojale ozbiljne staleške razlike, i strogi pisani i običajni zakoni koji su svima sankcionisali slobodu, naročito ženama. Ali to je istovremeno značilo, za razliku od današnjih vremena, da se neko o njima i brinuo – ako ne muž, ono otac, brat, vazalni gospodar, ceh. Tačno se znalo ko mora da izdržava udovicu ili siroče, čija su briga neudate device, i šta se dešava ako ih neko obeščasti. U srednjem veku su se jasno znali muški i ženski poslovi, mada se dešavalo i da žena prihvati muževljev posao ako joj muž umre ili se onesposobi. Takođe su bile poznate i žene koje su umele da ratuju, čak i protiv kraljeva, ali to su izuzeci.
Naravno, žene danas rade u svetu iste poslove kao muškarci, zarađuju i imaju odgovornost na poslu. Svi smatraju da je to dobro. Rade zatim i u kući kao služavke i svi smatraju da je to u redu. Imaju obaveze kao žene i majke i ne daj bože da budu neadekvatne, to im niko ne bi oprostio, a one same sebi ne bi oprostile ni slučajno. Usput imaju političko mišljenje, a dobro je i da izgledaju kao da su tek sišle sa stranica Voga, bez obzira na godine, jer je naprosto društveno neprihvatljivo biti star, bez šminke, ne biti vamp. To je takvo rastrzavanje, takvo ubijanje životne radosti u ženi da joj nikakvo dodatno mučenje nije potrebno. A ako se desi da žena živi kraj ljubomornog, nasilnog, grubog roditelja, muža, poslodavca ili deteta, tek tada izlazi na videlo slabost ovog blesavog sistema u tzv. tranziciji, koji od žene očekuje sve, a ne pruža joj nikakvu sigurnost, pomoć i zaštitu.
Mene naročito brine što se ne poklanja dovoljno pažnje mladim majkama i deci. To nikada nije bilo ovako surovo. Porodice prosto ne mogu da ishrane decu. Majke ostavljaju bebe da bi radile za bedne plate. A pri tome je u školama sve manje dece, jer ih naprosto nema. Država se, kao, brine zbog bele kuge! Mi smo stvarno jedan od najstarijih naroda u Evropi i na svetu jer nemamo podmladak. U Evropi se uveliko radi na tome. Ima bezbroj olakšica i pozitivnih zakona za majke s decom. Ali kod nas još uvek nikome ne pada na pamet da omogući ženama da budu kraj svoje dece dok ne pođu u školu, i da za to vreme primaju platu kao da rade na radnom mestu, jer i rade za svoj narod posao od neocenjivog značaja. A zatim, nekako, izgleda nam danas da je briga o slabima uvek nečiji tuđ posao. Ne mogu da shvatim da po autobusima muškarci sede dok žene stoje. Da žene najpogrdnije govore o svojim muževima. I da muškarci pogrdno govore o svim ženama. Da namerno ponižavaju jedni druge, da kaljaju čast onima koje su najviše voleli. Nije stvar samo u običnoj pristojnosti, nego u izgubljenom osećaju viteštva, koje bismo morali opet da usvojimo. Nije samo stvar da zakonski zaštitimo slabe, nego da u sebi izgradimo branu protiv sopstvene ravnodušnosti i surovosti.

Da li je Ana prototip Srpkinje?
– Ana je prosto lik iz vladarske porodice, žena koja se udaje u vladarsku porodicu u Veneciji, i koja tokom vremena ostavlja moć i lažni sjaj materijalnog i okreće se duhovnom podvigu. Uopšte ne verujem u prototipe žena u nekom narodu. Verujem u prototip čoveka, a to je bogočovek. Njen lik je, u ovoj knjizi, verujem, važan i za muškarca i za ženu kao obrazac ponašanja u svakom vremenu – radi šta možeš u onome što ti je dato kao posao, uči sve što možeš da naučiš, dočekaj na nogama udarce sudbine, ne veruj u izgubljene ratove, čuvaj svoju ljubav od svakog uniženja i brani svoj rod i mlade svim silama, slaveći Boga koji te drži na svetu. Uvek. Stalno. To je ono što čitaoci već sad prepoznaju kao plemenito u knjizi.
Nema preporoda naroda bez unutarnje svesti o onome gde jeste i čemu pripada, i bez napora ka preporodu svakog čoveka u tom narodu.
Kakva je razlika između srpskog srednjovekovnog patriotizma i današnjeg? Mislite li da postoji neka razlika zbog vremenske distance između jednog i drugog perioda?
– Savremeni istoričari kažu da u srednjem veku patriotizam nije ni postojao, da je glavno bilo biti odan vazalnom gospodaru. Ali u spisima Svetog Save, Teodosija i Domentijana, često nalazimo na reč otačastvo, što će reći otadžbina, zemlja otaca, patrija. To znači da su naši preci imali duboko osećanje pripadnosti zemlji i narodu. Dvesta godina posle Svetog Save čitav naraštaj Srba se svesno žrtvovao da zaustavi najezdu Turaka u Evropu. To je patriotizam u najvišem smislu te reči.
Nažalost, ja malo gde vidim srpski patriotizam danas. Patriotizam znači da imaš plemenitu misao o najvećem dobru za tvoj rod, na jednom širem planu. I da ti je vrhovno dobro tvog roda važnije od svega na svetu, jer u tome što odlučuješ kako će biti tebi i tvojoj braći, ti izgrađuješ mesto na svetu i budućnost svojoj deci. Ta misao o zajedničkom dobru je nestala. Svi misle o sopstvenom dobru, i, ako je moguće, da im bude malo bolje nego ostalima. Mislim da je to komunizam učinio Srbiji. Nije tu značajna vremenska distanca, nego, verujem, dugotrajno namerno kvarenje naroda. Englezi nikad nisu dopustili da im se to učini. Francuzi, iako su imali padove, isto tako. Pitajte Poljake da li častan čovek može da ne bude patriota. Ili Austrijance. Ili Jevreje. U svetu svaki ugledan čovek vodi računa da u svemu pomogne da se njegov narod uzdigne, naročito u moralnom i obrazovnom smislu. Ovo je moj pokušaj: da vidimo kako je izgledalo biti vitez i gospodar i nositi teret odgovornosti za svoj rod.
Jesu li ljudske vrednosti o kojima pišete danas aktuelne? Koliko razmišljamo o njima i koliko ih gajimo?
– Pošto je duša čovekova ista u svim vremenima, i vrednosti koje su njoj najvažnije ostaju uvek iste – a to su potrebe za Božjom ljubavlju, za ljubavlju drugog čoveka i mir s njima na svetu. Dobrota, požrtvovanje, briga za drugog čoveka, ono što uobičajeno mislimo kad mislimo na ljudske vrednosti, odatle proističu.
Verujem da je ljubav, i sigurnost u ljubav, najvažnija potreba čovekova. Verujem, jer sam videla decu koja su venula kao trava bez roditeljske brige, okružena najvećim luksuzom. Jer sam videla žene koje su ostarile u jednom trenu kad bi doživele smrt drage osobe ili veliko razočaranje. I videla sam takođe teške bolesnike koji su ozdravljali, okruženi iskrenom nežnošću. Ovo nisu izmišljene priče, nego istina o životu.
Mi zaista živimo u vremenu kad sve drugo izgleda važnije od ljubavi – ekonomska sigurnost, društveni prestiž, običan posao čak, jer živimo u jednom surovom materijalnom svetu, koji ima težnju da sve nematerijalno prikaže kao nevažno. Ali nije tako. Naša otupela čula znaju da nije tako. Naša svenula srca bez životne radosti znaju da nije tako. Surogati, koje konzumiramo umesto ljubavi, na kraju tako osiromaše život da i sam život izgubi vrednost za nas. Ja se užasavam foliranja, svakodnevnih laži, bezobrazluka, beskrupuloznosti iza lepih fasada. Samo ceo, živ čovek jeste vredan čovek. Ljubaznost, dobročinstvo, lepota, koji se ne zasnivaju na velikom unutarnjem osećaju ljubavi sami po sebi ništa ne znače.
S obzirom na to da ste lekar i da je ovo još jedna vaša uspešna knjiga, kada i kako nalazite ideje za pisanje i kada pišete?
– Pisac piše ono što je njemu najvažnije na svetu, sve ostalo je čisto traćenje vremena. Ili, kako bi rekao sveti Justin Ćelijski: tamo gde je tvoje srce, tamo si i ti sav. Ceo moj život kreće se u krugu mišljenja i ispitivanja stvarnosti o ljubavi i slobodi. To su, čini mi se, ključne teme mog života. Sve drugo je pusta priča. Sve drugo može biti a ne mora da znači. Zato što je to za mene najvažnije, ja uvek imam vremena da o tome pišem. Ne skuvam baš uvek ručak. Ne obrišem uvek prašinu. Ali odgovaram iz sveg srca toj unutarnjoj potrebi da razjasnim svet. Odgovaram uvek. Kad putujem autobusom mislim o tome. Kad razgovaram sa ljudima pitam ih o tome. Ujutru rano i uveče do kasno u noć, i po podne i uvek kad imam trun vremena pišem i mislim. Za kuhinjskim stolom. Za radnim stolom koji je daska na mašini za šivenje. Za baštenskim stolom u jesenjem lišću, ili kad pupe prolećni cvetovi. Na reci. Svuda.

U Srpskom lekarskom društvu osnovali ste ediciju lekara-pisaca „I reč i lek“. Kako funkcioniše ova edicija?
– Edicija „I reč i lek“ nastala je posle istoimene knjige koju sam priredila o lekarima-piscima u Hitnoj pomoći Beograda. Prosto sam htela da ohrabrim kolege koji su pisali, a pokazalo se da ih je veliki broj i da su neki od njih stvarno ozbiljni prozni pisci i pesnici. To me je zaprepastilo, mislila sam o sebi kao čoveku koji je izvan klišea lekara, iako ne uvek u pozitivnom smislu. Onda se pokazalo da mnogi drugi takođe ozbiljno pišu. U čemu je stvar? Učenje za lekara je jedan tako surov dril da malo šta ostane od nežnog ljudskog bića na kraju tog tegobnog puta. Život i lekarska praksa su tako zahtevni da je gotovo nemoguće naći vreme i usredsređenost koje zahteva posao pisca. Ipak, toliki lekari su pisali! Onda sam shvatila da su među lekarima u svim vremenima bili daroviti ljudi u svojim generacijama – a dar, ili Božji dar, ili poseta Duha Svetog u čoveku ne zahvata samo jednu njegovu sposobnost, nego veliki broj sposobnosti. I tako vidite pred sobom lekara koji osim dara saosećanja sa drugim ljudima, dara učenja, pamćenja, zaključivanja, ima još i dar jezika, govorništva, pisanja, slikanja, sviranja. Uopšte, verujem da su najbolji lekari u stvari pesnici, ako poeziju shvatimo kao predeo lepote, mudrosti i slobode u čoveku.
Ovaj projekat u SLD-u otpočela sam sa izdavačkom kućom „Obeležja“ iz Beograda. Zamislila sam da se u ediciji pojavljuju savremena dela naših lekara-pisaca, i istovremeno dela lekara-pisaca ranijih epoha i lekara-pisaca iz sveta. Želela sam da tu objavim divnu autobiografsku knjigu „San Mikele“ koju je napisao Šveđanin Aksel Munte, Frojdov i Šarkoov savremenik, neki od romana kineske lekarke Kin Sirijan, bajke Tona Telehena, Bulgakovljeve priče, pesme Jovana Jovanovića Zmaja, i dr. Nažalost, poslovi akreditacije preplavili su malu administraciju ovog udruženja, tako da odavno nije izašla nijedna knjiga, osim nekoliko knjiga domaćih autora. Veoma bih volela da se taj projekat nastavi u Srpskom lekarskom društvu ili na nekom drugom mestu.