Zoran Penevski: Umetnost nije izbor

Zoran Penevski (Pančevo, 1967) je pisac romana i grafičkih romana, scenarista i prevodilac. Piše za decu i odrasle. Objavio je pet romana, dve pripovedačke knjige i nekoliko grafičkih tekstova. Dobitnik je niza uglednih nagrada („Rade Obrenović“, „Ana Frank“, Dositejevo pero i dr). Preveo je više od pedeset knjiga (sa engleskog, nemačkog i makedonskog jezika), a uredio više od sto izdanja. Objavljivao je priče, tekstove, prikaze, kritike i eseje (o književnosti, stripu, muzici, ilustraciji) u časopisima: Sveske, NIN, Vreme, Večernje novosti, Danas, Kvadart, Književna reč, Reč, Povelja, Detinjstvo, Letopis Matice srpske, Ritam itd. Pažnju čitalaca i šire javnosti osvojio je serijalom za decu „Sara i zaboravljeni trg“ (2015) i „Sara i januar za dve devojčice“ (2019), koji je doživeo nekoliko ponovljenih izdanja.

Kako su izgledali vaši književni počeci, budući da se bavite prozom, prevodilaštvom i pisanjem scenarija za strip-albume?

Iako bih mogao da navedem konkretne prve pokušaje koje sam imao kao dečak (pesmice u školi, avanture jednog dugmeta, mali piratski roman) i mladić (strip-kaiševi i proza u Pančevcu, proza u Rukopisima), ili zreliji radovi (Pegaz je pohvalio moj prvi roman i preporučio da se objavi ako nađem sponzora, te prvi roman „Flamanski mesečar“ u Matici srpskoj), treba imati na umu da sve počinje pre početka. Otuda, prvo čega se sećam je čuđenje. Potom prihvatanje. Ako čuđenje liči na filozofiju, dodao bih da i filozofiju smatram vrstom (visoke) književnosti. U pitanju je otkrivanje struktura i njihovo postavljanje na novi način. Otuda ličnost stvaraoca koji poseduje lični pečat, stil.

Koja je vaša osnovna stvaralačka vokacija i kojem žanru dajete prednost?

Umetničko delo traje nezavisno od autora jer on mora da ugradi u njega pravila za njegovu održivost. Otuda je moja vokacija kontekst, ono što omogućava postojanje teksta. Mogu da kažem da sam slep za žanrove, jer stvaranje sveta – što pisanje jeste – bliže je građenju bića nego njegovom modnom tretmanu.

Ko je od pisaca presudno uticao na vas i zašto?

Svakako značajno mesto ima Gogolj (napisao sam i priče o njemu pod nazivom „Istorija stomaka“), jer sam tu prepoznao gramatiku dela, kako da otkrijete u strukturi dela i samu sudbinu pisca i kako postupak zahvata esenciju trenutka u kojem pisac stvara i ostavlja je neokrnjenu za nadolazeće vreme. Svakako bih mogao da navedem i Andreja Platonova, i Itala Kalvina, i Hulija Kortasara, i Rasela Hobana, i hiljadu drugih, ali to ne znači da i danas nema autora koji zaista presudno utiču na mene. Džon Makgregor, na primer.

Kako doživljavate sebe: kao pisca za decu ili kao pisca za odrasle? Šta mislite o toj diferencijaciji i podeli literature?

Razlike nema, samo je u pitanju iskustvo čitaoca. Pisanje se neprestano obraća onom delu bića koji svesno tražimo, a nesvesno ga delimo. Opet, od pameti čitaoca zavisi koliko će moći da uživa u nekom tekstu. I pisanje za decu zahteva apsolutno preispitivanje samog sebe kao bilo koje traganje za smislom našeg postojanja. I traži da i izmišljanje bude sredstvo za pronalaženje istine.

Bavite se, takođe, i prevodilaštvom. Pavić je govorio da je prevođenje „davanje krvi drugima“. Šta vi mislite o tom stvaralačkom činu?

U prevođenju iznova stvarate dela prema uputstvima originala. Za mene je prevođenje izazov, igra u kojoj ponekad poželim da pobedim – štaviše, ne počinjem da prevodim ako ne mislim da mogu da na srpski prenesem ono što sam pročitao, ili u tom duhu da se takmičim sa izvornikom.

Dobitnik ste nekoliko uglednih nagrada i priznanja u zemlji i regionu za svoj opus. Kakvo je vaše mišljenje o književnim nagradama i priznanjima u literaturi kod nas?

Nagrada bi trebalo da bude ono kako vas drugi prosuđuju. One su povratna veza, eventualno komercijalni podsticaj. U svakom slučaju, one ne utiču na ono što stvaram.

Roman „Sara i zaboravljeni trg“ doživeo je do sada sedam ponovljenih izdanja, a najavljen je i nastavak tog serijala o glavnoj junakinji i njenim neobičnim avanturama. Kako deca danas doživljavaju filozofičnost i psihologizaciju ovog romana, odnosno njegovu maštovitost i nesvakidašnjost?

Umetničko delo se ne obraća svima, ili obrnuto, nije svako za svako umetničko delo. To što neko zna da čita ne znači da može da shvati svako napisano delo. Oba romana o Sari dolaze do onih čitalaca do kojih mi je i stalo, a znam da deca koja prepoznaju slike i značenja u njima imaju dovoljno mašte i radoznalosti u sebi. Svako treba da nauči da postavlja pitanja, to je prva veština.

Koju svoju knjigu smatrate najboljom i zbog čega?

Ono što radim doživljavam kao projekte: za svaku knjigu imam poseban unutrašnji glas, drugačiji ritam i zvuk, nov postupak. One su sadržajnije nego što to ima kada se pogleda njihova veličina. Jesam hermetičan, ali brojni zahtevi koje sebi postavljam održavaju me u životu.

Kako biste najkraće definisali svoju poetiku, estetiku i fenomenologiju stvaranja, odnosno pogled na literaturu i život uopšte?

Definišem život u strip-albumu „Međugroblje“, kao izvesnost smrti između praznine pre našeg postojanja i ništavila nakon njega. Ali, u tome vidim slavlje života, slobodu i sreću mada smo, suštinski posmatrano, svi „ljubazni leševi“ (što je naziv grafičkog romana). To je strategija novog početka, svakodnevnog početka – ono što Sara treba da nauči zaboravljanjem.

Kakva je uloga pisca danas u savremenom svetu? Može li on nešto učiniti, promeniti i uticati na društveno-političke i istorijske tokove?

Rolan Bart govori o piscima i spisateljima. Pisac je onaj koji izražava sebe, jer ne može drugačije, za njega umetnost nije izbor. Spisatelj je onaj koji koristi književnost u druge svrhe: za političku borbu, za naciju, religiju, zavičaj. Estetika jeste etika, i to uvek važi. Lično tako i procenjujem kvalitet pisca.

Koliko internet, mas-mediji, društvene mreže i druga savremena tehnička sredstva utiču na razvoj i kulturu deteta? Da li je u tom smislu ugrožena pisana reč za decu i mlade?

Ne, razvoj medija znači samo preoblikovanje dostupnosti književnog sadržaja. Naravno, kultura poprima uticaje svakog medija, ali stvaranje je u postavljanju sopstvenih zakonitosti, struktura kojima je medij samo posrednik, kako mu i ime kaže.

Da li ste i koliko zadovoljni recepcijom svog stvaralaštva kod čitalaca i kritičara?

Meni je važna estetska savest, dozvola moje nutrine da li nešto mogu da objavim, da li to ispunjava moje kriterijume. A svako delo će doći do onog kome je namenjeno. Tako i ja neprestano otkrivam brojne stvaraoce.

Na čemu sada radite i da li spremate neku novu knjigu?

Radim na priči u šest delova „Okean od papira“, što je spoj fantastike, mudrosti i igre uz obilje ilustracija Dušana Pavlića. Tužan sam samo, jer nemam dovoljno vremena da uradim sve ono što mi dolazi kao ideja.

Razgovarao: Milutin Đuričković
Izvor: casopiskult.com