Bunt, pravičan bes, rokenrol – sve su to asocijacije na
Zorana Kostića Caneta, frontmena
Partibrejkersa. Neke od legendarnih rok rima sa naših prostora potekle su upravo iz njegovog pera, a sada je odlučio da ih umesto između gitarskih rifova ušuška u listove knjige.
Njegova prva zbirka poezije „
Ukrštene reči“ (Laguna) predstavlja intiman uvid u pesnikove misli i njegovu stranu sa kojima mnogi nisu upoznati. Cane piše čitavog života, i samo je u jednom trenutku shvatio da su se pesme namnožile i da bi valjalo nešto uraditi s njima.
Tako 2019. počinje da skuplja svoje omiljene pesme i sada pod imenom „Ukrštene reči“ spreman je da ih predstavi javnosti, što je bio povod za razgovor za dnevni list Blic.
„Sve pesme su nastale pod uticajem vremena u kom živimo, sva ta osećanja koje osećamo svakog dana i sa kojima se družimo i sa kojima imamo korespondenciju. Pesme govore i o našem odnosu prema Bogu, te pesme su kao molitve, obraćanje nekome ko može da nas shvati i kao takve prihvati, pesme su kao male kuće u kojima žive naše duše“, kaže Cane.
Zbirka broji nešto oko 150 pesama, i u njima se postavlja bezbroj pitanja. Cane čeka na odgovore od nekog kako kaže, merodavnijeg.
„Imamo mi neke odgovore, ali oni mogu da nas zabetoniraju, to su odgovori naše ograničenosti, a postoje odgovori koje u prvom trenutku ne možemo da ukapiramo. Da bismo ih shvatili, moramo da se izmestimo iz sebe, da sebe nadvisimo, da primimo tu dobrotu, ljubav, razumevanje. Sve te pesme koje su napisane, to je dijalog sa drugim čovekom, čitaocem... pričaš mu, te pesme govore i imaju ritam i dah, sve što može da ih kvalifikuje kao zanimljivo štivo“, ističe frontmen
Partibrejkersa.
Ova knjiga pokazuje jednu drugačiju stranu rokenrol legende sa kojom pojedini nisu upoznati, ali Cane se nikada u životu nije bojao da bude emotivno ogoljena ličnost.
„To je moj mentalitet i istina, moramo da se borimo za svoja osećanja dok nas drugi prave ludim. Ja poručujem čoveku da se ne predaje, da zadrži svoj život, da misli svojom glavom i da ne da svoju dušu, da ne dozvoli da mu se srce ugasi.“
Čitaocu ostavlja slobodu da tumači ton i poruku ove zbirke, koja je, poput života samog, ponekad vedra, ponekad tužna, ironična, pesimistična, nadahnjujuća...
„Život je apsurd, sve što se dešava. Smrt čeka svakog od nas, a smrt je samo transport do večnog života. Živiš sa saznanjem svakog dana da može da ti bude poslednji dan i zato ga treba provesti lepo i biti zahvalan. Ova knjiga traži zahvalnost za život koji nam je dat. A sad tako je, kako je – nekad smo veseli, nekad tužni, zato postoje rime koje ja volim, koje ne uništavaju suštinu, ali uvek imaju šaljivi ton prema ozbiljnosti života“, zaključio je Zoran Kostić Cane.
Autor: Sanja Dojkić
Izvor: Blic