„Život posle života“ Kejt Atkinson briljantno istražuje temu sudbine i porodičnog života

Ovaj roman Kejt Atkinson je izuzetno važan test samouverenosti – pride je takav da poziva čitaoca da se i sam priključi književnoj obmani. Zapravo, nemoguće je ignorisati je. Svaki put kada pokušate da se udubite u priču o Ursuli Tod, detetu rođenom u bogatim i relativno srećnim okolnostima 11. februara 1910, prosto u tome ne uspevate. Ako vam knjiga zbog toga zvuči kratko, ne brinite – priča stalno počinje iznova, ali svaki put se kreće u drugačijem smeru, sa ponekad ekstremno, a ponekad blago izmenjenim detaljima, i ishodom koji je u potpunosti nepredvidljiv. Glavno pravilo Atkinsonove je, izgleda, da se život poboljšava ponavljanjem, iako nas ovaj njen samouništavajući roman upozorava da ta poboljšanja ni u kom slučaju nisu zagarantovana.

Ona počinje knjigu onako kako i planira da je nastavi, i to od samog početka. (Zapravo, ni ovo nije sasvim tačno: u kratkom prologu srećemo Ursulu u kafiću u Minhenu 1930, kako ubija Hitlera očevim starim, službenim revolverom), Na „pravom“ početku romana, Silvi Tod rađa treće dete u bajkovitoj atmosferi snežne vejavice, što je, nažalost, lišava pomoći doktora Felouza i gospođice Hedok, babice. Ursula je mrtvorođena jer joj se pupčana vrpca obmotala oko vrata. Par hirurških makaza bi joj spasao život. Ali srećom, data joj je druga prilika da se rodi – u drugom pokušaju doktor Felouz stiže na vreme, preseca vrpcu i časti se hladnom zakuskom.

Ursulino detinjstvo je obeleženo lošim usudom: izdajničke struje Kornvolskog mora, zaleđeni crepovi tokom avanture na krovu kuće, španska groznica koja se širi brzinom šumskog požara. Potvrdu svake katastrofe dobijamo u frazi „pala je noć“, koja varira, i svaki novi početak se odvija u zimu, dok sneg pada.  Ursula u sebi čuva bledo, maglovito sećanje na druge, poluproživljene živote, koje ne može da izrazi drugačije nego nepromišljenim akcijama, kao kada gura služavku niz stepenice da bi je spasila od još gore sudbine. Zbog ovakvog ponašanja završava kod psihijatra, koji joj otkriva koncept reinkarnacije i teoriju amor fati, koju je ponajviše usvojio Niče: prihvatanje, možda i širokih ruku, sopstvene sudbine i odbijanje ideje da se bilo šta drugo moglo ili trebalo drugačije dogoditi.

Amor fati nije lako prihvatiti ako ste dete koje se davi, prebijena žena, kontuzovan mlad čovek ili prestrašena majka koja doziva svoje dete provlačeći se kroz ruševine. Njihovi životi su, pored mnogih drugih, zatočeni na stranicama „Života posle života“. Teško je i kada ste pisac ‒ u moćnoj, mada nezavidnoj poziciji ‒ da predvidite šta će zadesiti vaše likove. Da li su njihove budućnosti zaista zapisane u prošlosti? Da li jednostavno možete da zaključite šta će im se desiti na osnovu toga kako ste započeli njihov opis?

Čitalac je takođe uvučen u ovu manipulaciju napetosti radnje i uzdržavanja od neverice. Želimo priču, ali kakvu priču želimo: nešto iskreno ili nešto umirujuće, nešto što će imati smisla ili nešto što će nas nasukati na obalu nesigurnosti, ne samo nesigurnosti o onome što bi se možda moglo dogoditi, već i o onom što se već dogodilo? U modelu Atkinsonove možemo da imamo sve od navedenog, ali gde nas to ostavlja, uz mnoštvo neverovatnih priča koje se nadmeću za našu pažnju?

Ponekad se čini kao da imamo izbor između srećnih i nesrećnih završetaka. S jedne strane, imamo Foks Korner, dom porodice Tod koji je još uvek postoji (mada možda ne još zadugo) u čudesno idiličnoj Engleskoj. Pića od džina, tenis na terenima i pčele koje izvode svoju „letnju popodnevnu uspavanku“, mnoštvo dece – Ursula je treće od petoro dece – i sluge, brižne i stroge ili smešno teške, zatim voljeni porodični psi i obožavane lutke i problematične tetke...

Ali na hladnoj ulici izvan porodičnog doma, vreba zlonamerni stranac, čija se priča nijednom ne nađe pod svetlom mikroskopa autora. Ponekad se uljezi prišunjaju, zaogrnuti plaštom prijateljstva. Ursulu zlostavlja, a zatim siluje jedan od drugara njenog brata, čime počinje njeno proterivanje iz Foks Kornera. Njena trudnoća i nelegalni abortus je osuđuju na usamljenički život u Londonu, alkoholizam i, što je najgore od svega, muža koji je zatvara samu u jezivu kućicu u Vildstonu, daleko od njene porodice.

Ursulin brak sa izopačenim Derekom Olifantom, koji je falsifikator sopstvene životne priče, nikad se ne bi desio da je uspela da izbegne svoje zlostavljače tinejdžere. Ali u sledećem ponavljanju joj to uspeva i opet je slobodna da uroni u živote koje je šizma Drugog svetskog rata možda učinila još šarolikijim. I čitalac je ponovo zbunjen, ne zna šta da misli o ovom kameleonskom liku koji u jednoj sceni iskopava bombe, u drugoj zaluta u distopijski i ratom razoreni Berlin, a u trećoj (koji možda od čitaoca zahteva najviše vere u književnu iluziju) je zabavlja Hitler u Berhtesgadenu.

Ovakav opis romana će vam zvučati magično, skoro vilinski. I strukturalno ona to i jeste, ali beskonačna obnavljanja priče su puna zadovoljstava koja prevazilaze iščekivanje onoga što će uslediti. Ona solidno prenosi na hartiju traumatične promene u britanskom društvu, a u isto vreme i precizno jer se direktno prebacuje sa jednog rata na sledeći, zatim se vraća na prethodni rat da bi se nešto detaljnije osvrnula na ono što se dogodilo u međuvremenu. Ona pokazuje izuzetan dar za opis nesreće. Delovi u kojima opisuje širenje španske groznice kroz Foks Korner su zaista uznemiravajući, a opisi Ursulinog rada u Londonu uništenom bombama su remek-delo crnila („Pazite, gospodine Emsli“, rekla mu je preko ramena. „Ovde je jedna beba, pokušajte da je izbegnete.“)

Tekstura svakodnevnog života je prelepo pretočena u reči, posebno kućni detalji, koji su često uznemiravajući. Nevešto ispečeno rovito jaje je „nalik bolesnoj meduzi spu­štenoj na prepečen hleb da bi tu umrla“. Ubrzo nakon Silvinog pritvaranja, zlovoljna kuvarica gospođica Glover je donela „činiju s bubrezima potopljenim u mleko i počela da skida masnu belu opnu kao mrežicu za kosu“. U drugom opisu vidimo kako lupa komade teleće odreske, zamišljajući da su „švapske glave“. Ali uporedo sa opisom ovakvih trenutaka vidimo i opčinjenost autorke intrigama velikih porodica i posebno odnosa među braćom i sestrama.

Kvaziporodična priča kojom je Atkinsonova započela svoju spisateljsku karijeru je Vitbredom nagrađena knjiga „Iza kulisa“. Ovo je priča koja odbija da se prikloni linearnoj naraciji, čime oživljava duh „Tristrama Šendija“ ‒svojim portretom života Rubi Lenoks punim digresija. Nijedna od ove dve knjige se ne može svesti pod tako ograničavajuću odrednicu, kao što se ni četiri romana Atkinsonove o Džeksonu Brodiju ne mogu podvesti pod žanr koji se reklamira kao triler. I u „Iza scena“ i u „Životu posle života“ Atkinsonova bira porodicu kao svoju temu – njen razvoj, njene likove koji se eksponencijalno umnožavaju, njeno ćutanje i rupe u komunikaciji – i uz pomoć njih nam pokazuje kako funkcioniše pripovedanje priče i šta ono može za nas da predstavlja. Ali ono zbog čega je Atkinsonova izuzetan pisac – a ovo je njen najambicioznije i najdirljivije delo do sada – je njeno emocionalno, tanano pripovedanje sa dubokim razumevanjem koje prevazilazi eksperimentisanje i razigranost pisca. „Život posle života“ nam pokazuje junakinju čije je književno jezgro uvek otvoreno, čiji se veštački status nikad ne dovodi u pitanje, a koji nam se ipak čini tako bolnim i užasno stvarnim. Kako izvesti kvadraturu ovog kruga? To ćete morati da zapitate Kejt Atkinson, ali sumnjam da će vam dati jasan odgovor.  
 
Autor: Aleks Klark
Izvor: theguardian.com